Iako je prošlo vrlo malo vremena i procesi još teku, već možemo govoriti o završetku pobune u Kazahstanu. Strukturni presek, propraćen tokom događaja. Kazahstanom iz senke upravlja Nursultan Nazarbajev, koji se formalno povukao sa mesta predsednika, ali je zadržao sve neformalne poluge vlasti, njegovi srodnici upravljaju najvećim državnim kompanijama i poseduju deo njihovih akcija, on je za sebe kreirao doživotnu poziciju predsednika saveta za nacionalnu bezbednost koja mu je i de jure davala široka ovlašćenja. Njegova marioneta je predsednik Tokajev. Nazarbajev i Tokajev imaju istovetan odnos kao Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, malo ko će u Srbiji poverovati da premijerka može da donese bilo koju važnu ulogu bez prethodnih konsultacija sa predsednikom, kao i njegovog odobrenja. Naravno, sa početkom bune ovaj odnos je mogao da se promeni i to treba imati u vidu. Nazarbajev se ovih nekoliko dana koliko neredi traju pravi nevidljiv, nije nijednom istupio sa bilo kakvim izjavama. Vrlo je moguće da se njegovo vreme završilo, ali ne i Tokajeva.
Tokajev se triput juče obratio naciji. Ujutru je obećavao sve – ostavku vlade, prevremene izbore, socijalne podsticaje, oko ručka je zajedno ponudio pretnju i dogovor – Nazarbajev odlazi sa svih funkcija, ali će naoružani pobunjenici, koje je on odredio kao „zaverenike“ biti kažnjeni, uveče je prestao da nudi bilo šta, nazvao pobunjenike „međunarodnim teroristima“ i pozvao na spoljnu vojnu intervenciju u vidu uvođenja kontingenta ODKB. Kako bi ODKB mogao da reaguje bilo je neophodno da od „zaverenika“, što implicira unutrašnjeg neprijatelja u vidu domaćih elita, pobunjenici postanu „međunarodni teroristi“, to je već spoljna pretnja. Otkuda dolazi ta međunarodna pretnja kazahstansko rukovodstvo ne pojašnjava. To izaziva najviše sumnji, ali i strepnji, jer koji je razlog da Tokajev ne okrivi Zapad, ako je pod napadom Zapada? Da li se boji da naruši odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali kako odnosi mogu biti više naoružani od ubacivanja međunarodnih terorista u zemlju? Zdravorazumsko objašnjenje bi bilo da nema nikakvih dokaza da se zaista radi o spoljnoj pretnji, pa se krivci i ne pominju, međutim, Kazahstanu će biti teško da zadrži odnose sa SAD, jednom kada je njegovo rukovodstvo zvanično pozvalo Rusiju da zaštiti centar vlasti u toj državi. Ne postoji besplatan ručak. Oficijalna verzija će najverovatnije biti spoljna pretnja u vidu islamističkih terorističkih grupa, što ne obavezuje na mere protiv Zapada.
Prestonica Kazahstana je Astana, na severu države. Ona predstavlja visoko razvijeni administrativni centar, nekada, za vreme sovjetske uprave, uspavani provincijski grad. Klanovi koji podržavaju Nazarbajeva stacionirani su na severu države. Populacioni centar Kazahstana je grad Alma-Ata, na krajnjem jugu koji se graniči sa ostalim centralnoazijskim republikama, u prvom redu sa Kirgizijom, koju redovno potresaju klanovski konflikti. Činjenica da je centar vlasti na sasvim drugom kraju države od većine populacije znači da svaka pobuna, bez obzira ko je organizuje, spoljni ili unutrašnji faktori, čak i spontani socijalni bunt, udara prvenstveno na Alma-Atu, dok je Astana mirna. U slučaju uspešne pobune Kazahstan se deli na nazarbajevski sever i pobunjenički jug, to je faktički scenario građanskog rata. Nazarbajev je baš sa ovom namerom kreirao opisani odnos centra i periferije. Juče su tokom dana demonstranti/pobunjenici/pljačkaši zauzeli centar Alma-Ate bez velikih borbi. Svi izveštaji idu u prilog tome da to nisu postigli vrhunskom organizacijom i obučenošću već nesposobnošću i nelojalnošću policijskih snaga i mobilisanih neprofesionalnih vojnika. Većina oružja kojim su pobunjenici i pljačkaši raspolagali jesu automati kalašnjikova koje im je sama policija predala jednostavno ne želeći da se bori. Pobunjenici su tokom jučerašnjeg dana zauzeli sve važne administrativne zgrade u Alma-Ati, ali nisu istupili ni sa kakvim zahtevima, niti je jasno da li imaju bilo kakve političke lidere.
Alma-Ata je poharana, a zatim su ti organizovani i opasni teroristi jednostavno tokom noći uglavnom bez bilo kakvog otpora nekuda nestali. Novinari su već sinoć pred kraj dana snimali enterijere opljačkanih administrativnih zdanja u centru Alma-Ate. Kada su jutros kahastanske vlasti konačno uspele da okupe kakvu-takvu udarnu silu i uvedu je u grad, suočili su se sa minimalnim otporom raštrkanih pobunjenika bez konkretnog cilja. Pametniji među njima su već juče shvatili da su pokrali sve što su mogli i da su neredi završeni, tvrdoglaviji su ostali da ih ujutru pohapse ili likvidiraju žandarmerijske i vojne snage poslate sa severa zemlje i lojalne Tokajevu. Centar demonstracija ostaje Mangistauska oblast na zapadu države. Odatle su protesti krenuli, tamo su oni svenarodni, socijalni i antinazarbajevski, dalje od toga se nije išlo u zahtevima. Neredi u Alma-Ati su manje-više sami završeni kada je bilo jasno da Tokajev nema nameru da preda vlast bilo kome, a da je spreman da žrtvuje Nazarbajeva (ili je to barem bilo javno demonstrirano). Da su kojim slučajem pobunjenici bili zaista dobro organizovani i vođeni to bi značilo početak građanskog rata, ali to nije slučaj. Od celog juga, sada ostaje zapad države, gde je Nazarbajev već ugušio jednu pobunu 2011. godine, kada je bilo ubijeno petnaestoro ljudi, a povređeno i ranjeno više stotina. Pomenuta oblast je naftni kraj, žestoko eksploatisan od strane centra, naseljen drugim klanovima.
Dalje organizovano nasilje, ili organizovan otpor, moguć je isključivo na zapadu zemlje, što se može okarakterisati kao lokalizovani građanski rat, ali to ne preti stabilnosti čitave države što je od imperativnog značaja za Rusiju i Kinu. Kao što je već bilo reči u ranijem tekstu, ključni cilj Rusije u ovoj situaciji jeste kontrola štete, ne odabir ovog ili onog klana da rukovodi Kazahstanom. Odluka Tokajeva da se protivi pobuni bitno je uticala na dalje korake Rusije, koja se pribojava razvoja scenarija građanskog rata u Kazahstanu. Da se Tokajev uplašio i pobegao, Rusija bi stupila u odnose sa novim rukovodstvom. Pošto je Tokajev pokazao dovoljno odlučnosti, mada ne i hrabrosti, budući da se sve vreme nalazio na severu zemlje okružen svojom gardom, dok je jug goreo, Rusija nije imala drugog izbora osim da ga podrži kako bi sačuvala stabilnost partnerske države. Kontingent ODKB koji se formira broji svega 3,600 vojnika. Ne morate biti vojni ili bezbednosni ekspert dabiste razumeli da se rat ne vodi sa tako malobrojnom grupom. Kontingent ODKB će imati za cilj obezbeđivanje ključnih infrastrukturnih i vojno-bezbednosnih objekata, dok će kazahstanske snage imati da se bore sa pobunjenicima, koji su ionako slabi i raštrkani. Pod datim okolnostima, Rusija je ostvarila uspeh – pokazala je funkcionalnost ODKB, čiji je ugled bio poljuljan novim karabahskim ratom, pokazala je predstavnicima SAD odlučnost pred strateškim pregovorima koji će uslediti posle praznika, rizik po njene vojnike je minimalan, vraća se stabilnost u region, a pojavljuje se i poluga uticaja na kazahstansku elitu koja dosad nije postojala.
Ukoliko bi pobunjenici zaista bili organizovani, zaista imali jasan cilj, onda uvođenje kontingenta ODKB deluje kao ozbiljan rizik koji može da preraste u novi ruski Avganistan. To jest, sve nade se polažu u to da ovo jeste socijalno-klanovski bunt koji će biti brzo ugušen, a ne spoljno mešanje, jer u tom slučaju niotkuda mogu da se pojave pravi snajperi i teroristi i da nanesu ruskoj strani gubitke, što bi eskaliralo rusku intervenciju i početak građanskog rata, koji bi za većinu etničkih Kazaha izgledao kao borba protiv stranog okupatora.
P.S. Video predstavlja ilustraciju polaska prvih ruskih vojnika u sastavu kontingenta ODKB u Kazahstan
Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk