„Oslobodili smo okupiranu teritoriju“, tako Azerbejdžanci danas vide rat za Nagorno Karabaj od pre dve godine. Jermeni iz Nagorno Karabaha posle raspada Sovjetskog Saveza proglasili su nezavisnost, ali ta nezavisnost nikad nije bila međunarodno priznata. Trideset godina kasnije i na terenu se sve promenilo. Borba Jermena i Azerbejdžanaca oko teritorije koja se može prevesti kao „crna bašta na planini“ traje čitav jedan vek. Posle prvog rata pre trideset godina pobedili su Jermeni, posle drugog rata 2020. godine pobedili su Azerbejdžanci.
Grad Šuša se nalazi na Kavkazu, u Nagorno Karabahu, oblasti na zapadu Azerbejdžana koju Azerbejdžanci zovu samo Karabah, a Jermeni Arcah. „Karabah“ je azerbejdžanska/turska/persijska reč i znači „Crna bašta“; „nagorno“ je ruska i znači „gorska“ ili „planinska“. „Arcah“ je pak jermenska reč i znači „bašta“ – njome su Jermeni nazivali ovu oblast od 1994. do 2020, kada su je kontrolisali i tako je zovu i danas. Naime, pre dve godine Azerbejdžan je pobedio u ratu, osvojio je sve teritorije koje okružuju Crnu baštu, kao i velike delove samog Nagorno Karabaha, a Jermeni su sa tih teritorija pobegli. Azerbejdžanci nikad nisu prihvatali jermenski naziv za ovu oblast, iz prethodnog ruskog naziva izbacili su odrednicu „nagorno“ kao „relikt prošlosti“ i ostavili samo azerbejdžansku reč – Karabah. Dakle, za njih je ova teritorija danas samo „Crna bašta“.
Na trgu u Šuši, u Karabahu, nalaze se tri spomenika. Jedan je posvećen poslednjoj princezi Karabaha i pesnikinji Huršidbanu Natavan (1832-1897), ćerci Mahtikuli kana, poslednjeg vladara Karabaškog kanata koji je pripojio Karabah Ruskom carstvu 1805. godine, a zauzvrat zadržao vlast i dobio čin general-majora. Drugi je posvećen Murtazu Mamadovu (1897-1961), operskom pevaču koga Azerbejdžanci radije zovu po nadimku Bulbul, a pored njega je spomenik kompozitoru Uzeiru Hadžibejovu (1885-1948) u čijoj je operi „Asli i Karam“ Bulbul prvi put zapevao 1920 godine.
Šušu Azerbejdžanci opisuju kao kulturnu prestonicu zemlje i „muzički konzervatorijum Kavkaza“. Odavde potiče veliki broj muzičara i pevača, među kojima su i Hadžibejov, koji je odrastao u Šuši, komponovao operu sa 22 godine, i Mamadov koji je nadimak Bulbul („slavuj“) dobio još kao dečak, kada je kao trinaestogodišnjak ovde počeo da nastupa Na spomenicima su rupe od metaka, tragovi rata od pre dve godine. Jermeni ovaj grad ne zovu Šuša, nego Šuši. Samo jedno slovo, ali razlika je velika. Probajte da izgovorite Šuša pred Jermenima ili Šuši pred Azerbejdžancima… U oba slučaja naziv grada znači isto – „staklo“.
Osnovan sredinom 18. veka, u gradu su nekad živeli i Azerbejdžanci i Jermeni, otprilike pola-pola, sve do Prvog svetskog rata. Razvijao se tokom 19. veka kao trgovački i kulturni centar, da bi na vrhuncu, imao skoro 70.000 stanovnika.
Sa raspadom Ruske imperije dolazi do nemira na Kavkazu. Izbijaju sukobi između Azerbejdžanaca i Jermena, i 1920. dolazi do razaranja Šuše i broj stanovnika je drastično smanjen. Jermeni kažu da su Azerbejdžanci izvršili masakr u ovom gradu marta 1920. godine, što je dovelo do proterivanja Jermena iz grada. U Sovjetskom savezu Šuša postaje jedan od najvažnijih gradova novouspostavljene autonomne oblasti Nagorno-Karabah. Bio je poznato planinsko mesto za odmor, pošto je prava vazdušna banja – nalazi se na nadmorskoj visini od 1.500 metara. I važno je strateško mesto. Sa raspadom Sovjetskog saveza, oko Nagorno Karabaha se spore Jermenija i Azerbejdžan. Jermeni osnivaju nepriznatu republiku Arcah, pobeđuju u prvom ratu za Nagorno Karabah i žele da Šuši postane njen glavni grad. Dok su oni bili u Šuši, u gradu nije bilo Azerbejdžanaca, kad su Azerbejdžanci došli – nije bilo Jermena. U novembru 2020, posle drugog rata u Nagorno Karabahu, čitava oblast ulazi u sastav Azerbejdžana, uključujući i Šušu.
Možda su nekad na trgu u Šuši, gde su danas spomenici Bulbulu i Hadžibejovu, Jermeni imali svoje spomenike. I dok razmišljam kako mi imamo pesmu „Bulbul mi poje“ koju izvode i Lepa Lukić i Beba Selimović, i kako i mi imamo svog Slavuja, mrčajevskog, na trgu se pojavljuje grupa starijih meštana.
U poslednje dve godine navikli su da ovde viđaju novinarske ekipe. Kad je jedan stariji Azerbejdžanac čuo da smo iz Beograda, na ruskom jeziku nam kaže da zna za Tita, zna da je bio u sukobu sa Staljinom i da je nekad postojalo šest jugoslovenskih republika, zna i da se Jugoslavija raspala u ratu. Ali kad smo ga pitali za ovdašnji rat od pre dve godine – o tome nije želeo da priča. Samo nam kaže da su se tada svi vratili u Šušu; otišli su, kažu, pre trideset godina, proterani su iz grada 1992. godine. Bitka za Šušu 2020. odlučena je za samo nekoliko dana. Azerbejdžanska vojska je započela „lažni napad“ blizu tvrđave u gradu, Jermeni su svoju odbranu usmerili na tu stranu, a onda je azerbejdžanska vojska napala sa druge strane, iz naizgled nepristupačnog planinskog predela i osvojila grad.
Kad je pao Šuši, kada su Azerbejdžanci osvojili Šušu – to je bio kraj drugog rata u Nagorno Karabahu. Ovaj planinski grad možda najbolje opisuje svu kompleksnost južnog Kavkaza oko kojeg Azerbejdžanci i Jermeni ratuju čitav jedan vek.
Azerbejdžan je većinski šiitska muslimanska zemlja, ali i sekularna. Na ulicama Bakua i drugih gradova nema ničega što bi odavalo utisak da je reč o konzervativnoj sredini. Možda su u pravu oni koji govore da je ovo najistočnija tačka Evrope, mesto gde se susreću Evropa i Azija. Ali ovaj deo sveta, nekada u sastavu carske Rusije i sovjetske imperije, pod jakim je uticajem današnje Rusije. Slično je i sa susednom, pravoslavnom Jermenijom. Ali vekovni rat Jermena i Azerbejdžanaca oko Nagorno Karabaha, „Crne bašte na planini“, nije verski, to je rat za teritoriju.
Ali i Nino
Kao autonomna oblast Nagorno Karabah osnovan je u vreme Sovjetskog saveza 1923, nakon što su boljševici preuzeli vlast i u Jermeniji i u Azerbejdžanu, rušeći njihove snove o nezavisnim državama i donekle pacifikujući međuetničke odnose. Deo te istorije opisan je i u klasiku azerbejdžanske književnosti, ljubavnoj priči između Azerbejdžanca i muslimana po imenu Ali han Širvanšir gruzijke devojke iz hrišćanske porodice po imenu Nino Kipijani. Roman Ali i Nino je objavljen 1937. i neka je vrsta kavkaskog Romea i Julije. Njegov pisac, potpisan pseudonimom Kurban Said, po svojoj prilici je Esad Bej, rođen u Bakuu kao Lev Nusinbaum, jedna od najživopisnijih figura sa ovog prostora. Radnja romana Ali i Nino je jednostavna. Uprkos protivljenju sredine, Ali i Nino odlučuju da budu zajedno. Kad jedan Jermenin odluči da otme Nino, dolazi do tuče, u kojoj ga usred naftnog polja Ali ubija, a zatim beži u planine Dagestana zbog moguće osvete. Nino kreće za njim, nalazi ga u planini i tu se venčaju.
Posle raspada ruskog carstva, Azerbejdžanci proglašavaju nezavisnost i stvaranje Demokratske Republike Azerbejdžan. Ali je srećan, došlo je vreme da ostvari svoj istorijski san i učestvuje u stvaranju države. Istovremeno nastaje i nezavisna jermenska država i dolazi do tzv. „martovskih događaja“ 1918, i rata između Jermena i Azerbejdžanaca u kojima je, kažu u Azerbejdžanu, ubijeno na hiljade muslimana. A onda dolaze boljševici.
Vladimir Iljič Lenjin je rekao: „Bez azerbejdžanske nafte, nema ni revolucije“, i to je bilo to. Ali i Nino beže iz Bakua u Teheran. Momak Ali se nije mirio sa vlašću boljševika, svoju suprugu Nino i ćerku Tamaru šalje u Gruziju i kaže joj da će joj se pridružiti čim odbrani zemlju. Ubrzo je gine u ratu s Crvenom armijom. Danas se u gruzijskom gradu Batumiju nalazi Spomenik ljubavi, inspirisan ljubavnom pričom o Aliju i Nino. Dve statue se približavaju jedna drugoj, u jednom trenutku postaju jedna, da bi se onda opet razdvojile.
Ratovi za Crnu baštu
U vreme Sovjetskog Saveza Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan postale su sovjetske socijalističke republike, a Nagorno Karabah je postao deo Azerbejdžanske sovjetske socijalističke republike, ali sa širokom autonomijom koja je data većinskim Jermenima. Sukob Jermena i Azerbejdžanaca bio je prigušen sedam decenija, ali nikad nije nestao. Kad je Sovjetski savez počeo da se raspada, krenuli su i problemi. Jermeni u Nagorno Karabahu proglasili su nezavisnost, ali tu nezavisnost Moskva nije prihvatila. Nije je prihvatio ni niko drugi, izuzev Jermenije. U prvom ratu između Azerbejdžanaca i Jermena, koji je trajao od 1988. do 1994. pobedili su Jermeni. Od 1994. pa sve do 2020. jermenske oružane snage držale su teritoriju koja okružuje Nagorno Karabah, odnosno samoproglašenu Republiku Arcah. Tako su Jermeni iz Crne bašte na planini imali direktnu kopnenu vezu sa Jermenijom.
Ovih četvrt veka na Karabahu Azerbejdžanci zovu okupacijom. U jesen 2020. izbio je drugi rat, koji je sve promenio. Posle mirovnog sporazuma potpisanog u novembru 2020. mnoge teritorije koje su do tada držali Jermeni pripale su Azerbejdžancima. Pre nego što su odlazili, Jermeni su palili svoje kuće, klali stoku, nisu želeli ništa da ostave.
Drugi rat iz 2020. godine Jermeni zovu agresija, Azerbejdžanci oslobođenjem okupiranih teritorija. Prethodno su Jermeni govorili da su zauzeli teritorije koje istorijski pripadaju njima, tu istu rečenicu danas izgovaraju Azerbejdžanci. Posle pobede u ovom ratu, Azerbejdžanci kontrolišu veliki deo teritorije i praktično su okružili teritoriju na kojoj žive Jermeni. U Bakuu danas kažu da na njihovoj teritoriji više ne postoji okupacija.
U Fizuliju
Jedini način da stranac danas uđe na teritoriju Nagorno Karabaha ili Karabaha jeste preko Azerbejdžana. Tako smo i mi krenuli. Ali na tu teritoriju ne može da uđe svako. Potrebno je da se pribavi dozvola azerbejdžanske vlade i da se prođe punkt koji kontrolišu azerbejdžanska vojska i policija. Najpre smo ušli u oblast Fizuli, koja se nalazi uz iransku granicu i ime nosi po azerbejdžanskom pesniku i sufijskom misliocu iz 16. veka koji je pisao na azerbejdžanskom, persijskom i arapskom jeziku, a najpoznatiji je po svojoj poemi „Lejla i Majnun“.
Do pre dve godine i ova teritorija bila je pod kontrolom Jermena, ali ne izgleda kao da je u Fizuliju bilo mnogo života. Prva slika su ogromna pusta polja, liče na sasušene vinograde, ali ovde nema ni ljudi, ni biljaka, ni životinja. Samo novoizgrađeni putevi, ali sa njih ne sme da se silazi jer se svuda nalaze table sa upozorenjem da su polja minirana. Azerbejdžanci optužuju Jermene da su pre nego što su otišli za sobom posejali polja minama.
Azerbejdžanci su odavde proterani pre 30 godina, sada se vraćaju, ali povratak je opasan. Za poslednje dve godine u eksplozijama mina poginulo je 250 ljudi – onih koji su se vraćali na svoju ruku, da vide svoju staru kuću, dvorište, porodično groblje. Samo nekoliko dana pre našeg dolaska, ovde su poginuli su jedan 36-godišnjak i jedan 15-godišnjak. Ginu i demineri. Azerbejdžanci su izračunali da će kompletno uklanjanje mina sa ovih polja koštati i do 50 milijardi dolara, i da će trajati barem nekoliko godina. Za to traže pomoć međunarodne zajednice. „Iz Fizulija linija kontakta ka severu u dužini više od 200 kilometara, i duž te linije su i minska polja koja idu i do 5 kilometara u širinu“, objašnjava Araz Imanov, specijalni predstavnik predsednika Azerbejdžana za ekonomski region Karabah. „Samo želim da vam dam razmere miniranja. Mine okružuju groblja, kuće, sela, verske objekte, džamije, crkve…“
Azerbejdžanci imaju potrebu da pokažu šta se ovde događalo u poslednjih 30 godina. Novinarskim ekipama govore da su one oči koje svetu treba da prenesu pravu sliku i kažu da je međunarodna zajednica uvek pokazivala dvostruke standarde u slučaju Karabaha, ne nazivajući stvari pravim imenom i ne dajući mnogo pažnje azerbejdžanskoj strani priče.
U Fizuliju Azerbejdžanci pokazuju džamiju u kojoj su, kako kažu, Jermeni držali stoku, pokazuju srušena azerbejdžanska groblja, govore da su srušeni spomenici korišćeni kao građevinski materijal, za stepenice. Sve ovo vlasti Azerbejdžana prijavljuju međunarodnim sudovima i kažu da čekaju pravdu. Vlasti iz Bakua grade nove puteve, nova naselja. U samom gradu Fizuliju nekad je živelo 30 hiljada ljudi, a u celom okrugu 100 hiljada. Centar grada se danas može posmatrati sa jedne platforme pokraj puta, ali u njega se ne može – zbog mina.
Azerbejdžanci razgledaju svoj grad sa ove platforme, sećaju se, pokazuju i pričaju nam kako je u jednoj od zgrada bilo predstavništvo lokalnog lista, malo dalje dom kulture gde su organizovani razni događaji, zatim radionica u kojoj su se izrađivali muzički instrumenti, pa pored muzička škola, pa džamija… Ali to je za one koji žive od sećanja. Za nekoga sa strane bivši grad Fizuli je gomila porušenih zgrada zaraslih u korov. Tako će i ostati, kažu nam. Naime, vlasti planiraju da ovaj bivši grad postane muzej na otvorenom, i da otvore još dva muzeja – muzej pobede i muzej okupacije, oba s jasnim porukama.
Preko puta nekadašnjeg Fizulija gradi se novi grad Fizuli, odnosno niče novo stambeno naselja. U blizini je nedavno sagrađen i međunarodni aerodrom, za samo osam meseci. Na otvaranju je bio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Ali ovaj aerodrom je sada pust, čeka avione i putnike, ne koristi se zbog mina u okolini.
U Zangilanu
Tako je u oblasti Fizuli. U susednom Zangilanu, takođe oslobođenoj oblasti 2020, kako Azerbejdžanci kažu, može se videti pravi kavkaski kontrast – u sred ničega nalazi se „pametno selo“ Agali, sagrađeno nakon rata. U njemu danas živi 66 porodica. Do ovog sela se dolazi nakon vožnje od nekoliko sati, lošim putevima. Oko sela nema doslovno ničega, a planirano je da se sagrade još tri ovakva „pametna naselja“. Selo Agali pametnim čini to što ima brz internet, povezano je na sve platforme poput e-zdravlja i e-učenja – deca preko interneta imaju pristup najboljem obrazovanju. Naglasak u selu je na alternativnim vidovima energije, kuće su energetski efikasne, koriste se solarni paneli, energija vetra, nema zagađenja. I ulična rasveta je „pametna“.
Ko je ovde doseljen? Interno raseljene osobe koje su poslednjih decenija živele širom Azerbejdžana u teškim uslovima. Od tih ljudi su onda lutrijom izabrani stanovnici Agalija. Birani su i penzioneri i studenti, i spremačice i inženjeri, kasirke, čuvari, baštovani, agronomi, profesori, doktori, ljudi uključeni u mali biznis. Dakle, birao se uzorak da bi se od nule napravio grad.
Šta nekoga ko je otišao odavde pre 30 godina i počeo da zasniva svoj život u Bakuu ili drugde, tera da se vrati u mesta kao što su Fizuli ili Zangilan? „Ljudi koji su bili prisiljeni da napuste ovu teritoriju raseljeni su unutar zemlje, u Baku i druge gradove i sela, ali mnogi od njih ne žive tamo u baš tako dobrim uslovima – to je prvi, ali ne i glavni razlog“, objašnjava nam Araz Imanov. „Ljudi žele da se vrate jer pripadaju ovoj zemlji, njihovi očevi i dedovi su ovde živeli, ovde su im grobovi, kuće, čak iako su uništeni. Toliko ljudi je povređeno ili ubijeno posle oslobođenja u eksplozijama mina, jer ljudi dolaze bez dozvola samo da vide svoje uništene kuće, čak i posečeno drveće u svojim dvorištima.“ U Crnoj bašti nema teritorije gde Azerbejdžanci i Jermeni žive zajedno. Kolika je mržnja stvorena između ova dva naroda u poslednjih 100 godina, ili u poslednjih 30 godina, možda najbolje pokazuju snimci nakon rata u novembru 2020. godine. Na njima Jermeni pale svoje kuće pre odlaska.
Ruski i turski mirovnjaci
Sa tvrđave u Šuši vide se brda iza kojih se nalazi najveće naselje Jermena u Nagorno Karabahu – petnaest kilometara dalje nalazi se grad koji Jermeni, po jermenskom revolucionaru Stepanu Šaumjanu, nazivaju Stepanakert, a Azerbejdžanci Hankende, i koji je za Jermene glavni grad oblasti koju i dalje zovu Republika Arcah. Posle rata 2020. položaj jermenske zajednica koja nije izbegla je veoma nepovoljna. Jedina kopnena veza Jermena iz Stepanakerta sa Jermenijom ide preko Lačinskog koridora, koji nadgledaju ruski mirovnjaci. Kad je reč o Jermenima koji danas žive u Karabahu, Esmira Jafarova iz Centra za analizu međunarodnih odnosa u Bakuu, kaže: „To su azerbejdžanski građani, oni su jermenska populacija koja živi u oslobođenim teritorijama. Karabah je sada naše interno pitanje. Kad je reč o Lačinskom koridoru, u Novembarskoj mirovnoj deklaraciji jasno je navedeno: Azerbejdžan će obezbediti koridor sa Jermenijom jermenskoj populaciji koja živi u Karabahu i on treba da ide kroz grad Lačin. Ali u ovom dokumentu takođe je postojala odredba da će posle tri godine Azerbejdžan izgraditi alternativni put koji će povezati Jermene u Karabahu sa Jermenijom, jer će grad Lačin doći pod kontrolu Azerbejdžana“
To se i desilo, Lačin sada drže Azerbejdžanci, a Baku je izgradio novi put. Taj alternativni put koji Jermeni sada koriste, takođe nadgledaju ruski vojnici. Ali u Jermeniju i nazad mogu samo oni Jermeni koji u Nagorno Karabahu imaju prebivalište.
Posle rata 2020. ovde je u mirovnu misiju došlo oko 2.000 ruskih vojnika, nalaze se na svim tačkama koji razdvajaju teritorije na kojima žive Azerbejdžanci i Jermeni. Po mirovnom sporazumu Rusi bi trebalo ovde da ostanu do 2025. godine. Naravno, Jermeni traže da Rusi ostanu duže, dok Azerbejdžanci kažu da su obaveze iz mirovnog sporazuma jasne. Ipak, ono što je novost je da su posle rata u Karabah osi ruskih došli i turski vojnici. U januaru 2021. u mestu Agdam, koji drže Azerbejdžanci a koje se graniči sa teritorijom na kojoj žive Jermeni, otvoren je zajednički rusko-turski bezbednosni centar za nadgledanje situacije u regionu. U drugom ratu Turska je bila međunarodni posrednik na strani Azerbejdžana i pružala mu vojnu podršku.
„Turska je imala važnu ulogu u ratu u Karabahu ne samo na međunarodnoj nivou kao posrednik za Azerbejdžan, nego i izvozeći dronove ‘bajraktar tb2’ koji su bili veoma efikasni u azerbejdžanskoj odbrani od Jermena“, kaže novinarka Esra Eztirk, bivša savetnica Ministarstva odbrane Turske. „Sada, zajedno sa ruskim vojnicima, Turci nadgledaju mir u Karabahu. Ta podrška i pozicija posmatrača sa strane Azerbejdžana i Jermenije treba da bude podjednaka. Niko ne može da kaže da će Turska podržavati Jermeniju i niko ne može da kaže da će Rusija braniti Azerbejdžan.“
Turska je prirodni saveznik Azerbejdžana. „Jedan narod, dve države“, sintagma je koja se često čuje. Ponavljali su je i Kemal Paša Ataturk i Hejdar Alijev, osnivač modernog Azerbejdžana i otac sadašnjeg predsednika Ilhama Alijeva. Porodica Alijev vlada ovom zemljom od 1993. godine, bilbordi sa likom starijeg Alijeva mogu se videti širom zemlje. Ali osim sa Turskom, Alijevi su od devedesetih godina do danas pokušavali da imaju najbolje moguće ili bar ne loše odnose i sa Rusijom. Do je Jermenija svih ovih godina bila u odličnim odnosima sa Moskvom, i kao deo bezbednosnog saveza ODKB, Azerbejdžan se odlučio za politiku nesvrstavanja, ne vezujući se ni za jedan vojni ili politički blok.
Rusija je imala dobre odnose i sa Bakuom i sa Jerevanom, i jednoj i drugoj zemlji je prodavala oružje, a u jesen 2020. za Azerbejdžan je bilo najvažnije šta kaže Vladimir Putin. Naime, jedan član ODKB-a govori isto kao i član 5. NATO-a: „napad na jednog je napad na sve“. Međutim, Rusija nikad Nagorno Karabah nije priznala kao nezavisnu teritoriju, pa zato 2020. nije reagovala. Azerbejdžanci su u ratu pobedili, Jermeni su do danas razočarani Moskvom.
„Rusija je takođe naš dobar partner, danas te odnose zovemo strateškim nakon što smo potpisali Deklaraciju o savezničkoj saradnji početkom ove godine“, kaže Esmira Jafarova. „Sa Rusijom smo oduvek imali dobre ekonomske, kulturne i političke odnose koji se baziraju na ekonomiji i međusobnoj koristi.“ Da li se nešto promenilo kod Jermena? Posle poraza, oni su veoma frustrirani. U septembru ovde godine, u glavnom gradu Jerevanu održani su protesti, a ljudi na ulici su tražili da zemlja istupi iz ODKB-a. „ODKB je postao beskorisna organizacija za našu državu, ona samo brine o ruskim interesima, nisu nam pomogli u vreme rata sa Azerbejdžanom, Amerika i Evropa su naša poslednja nada…“ – to su neke od parola koje su se čule u Jerevanu.
Negde u to vreme glavni grad Jermenije posetila je predsedavajuća Predstavničkog doma SAD-a Nensi Pelosi. Povod su bili ponovni sukobi na azerbejdžansko-jermenskoj granici u kojima su poginule stotine vojnika. Prvi put posle dugo vremena sukobi tada nisu izbili i u Nagorno Karabahu. Ali Nensi Pelosi je iz Jermenije poručila da je Baku bio taj koji je započeo granični konflikt sa Jermenijom i snažno osudila azerbejdžanske napade.
„Nismo bili srećni zbog toga što je uradila“, kaže Esmira Jafarova. „Ali u isto vreme smo shvatili njene motive, znamo da dolaze izbori u novembru za Kongres i ona je pokušavala da dobije neke glasove, da opravda novac koji prima od jermenskog lobija u nekim federalnim državama, naročito u Kaliforniji. Takođe shvatamo da često ono što parlamenti rade nije uvek u saglasnosti sa zvaničnim stavovima države. Ali mislimo da to nije bio dobar potez jer ne samo da šteti našim odnosima, već šteti i ulozi koju SAD mogu da imaju u postkonfliktnoj normalizaciji između Jermenije i Azerbejdžana.“
Praška slika i naličje
Iako je za Evropu na nedavno održanom samitu u Pragu najvažnija tema bila Ukrajina, za Kavkaz je najvažniji bio snimak na kojem zajedno stoje premijer Jermenije, predsednik Azerbejdžana i predsednik Turske. Jermenski premijer Nikola Pašinjan nedavno je razbesneo Jermene iz Nagorno Karabaha izjavom da taj region neće biti deo novog mirovnog sporazuma sa Azerbejdžanom. Rekao je i da Zapad od Jerevana traži da spusti letvicu kad je reč o Karabahu, i dodao da sudbina te teritorije treba da bude odlučena od strane izabranih predstavnika u Stepanakertu.
Jermeni iz Karabaha su to shvatili kao poruku da su prepušteni sami sebi i okreću se svom prirodnom savezniku – Kremlju. Pažljivo prate situaciju u Ukrajini. Predsednik samoproglašene Republike Arcah Arajik Harutijunijan nedavno je čestitao Vladimiru Putinu 70. rođendan. Iz Stepanakerta se čuju i poruke da ono što važi za Herson, Zaporožje i Donjeck, treba da važi i za Arcah.
Ali kako stvari stoje, stvari se u ovom regionu ipak odvijaju drugačije. Azerbejdžanu jedna stvar ide ne ruku – gas i nafta. Nakon rata u Ukrajini i zapadnih sankcija Rusiji, Baku je postao poželjna adresa za Evropu pred zimu. Planovi Bakua su da do 2027. udvostruči izvoz energenata, ali o tome se ne govori previše glasno, odluka se vaga i zbog odnosa sa Rusijom.
Slučaj Načhivana
Iako sve izgleda kao potpuna pobeda Azerbejdžana u ratu za Karabah, Baku insistira na još jednoj stvari. Naime, u sastavu Azerbejdžana nalazi se i autonomna republika Nahčivan, ali to je teritorija fizički odeljena od ostatka zemlje. Između ova dva dela Azerbejdžana nalazi se teritorija koja Jermeniju povezuje sa Iranom. Mirovni sporazum koji su 2020. potpisali Vladimir Putin, jermenski premijer Nikola Pašinjan i azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev podrazumeva da će dva dela Azerbejdžana biti povezana preko takozvanog Zangezur koridora. Taj koridor nije važan samo za Azerbejdžan jer donosi kopnenu vezu dva dela zemlje, to je i međunarodni ekonomski koridor, koji bi trebalo da ovaj region usmeri ka ekonomiji, umesto prema ratu.
Azerbejdžanci uveliko grade put koji vodi ka ovom području i popravljaju prugu na koridoru čiji je najvažniji deo, onaj koji ide uz granicu sa Iranom, uništen još tokom prvog rata pre trideset godina. Meštani pojedinih jermenskih naselja uz koridor negoduju zbog toga što bi mogli da viđaju azerbejdžansku trobojku. Neki stratezi iz Bakua čak upozoravaju da bi, ako se Zangezur koridor ne izgradi, moglo doći do novih sukoba.
Za Esmiru Jafarovu nije pitanje da li će Jermenija ispuniti uslove iz mirovne deklaracije, nego kada će to učiniti: „Postoje obaveze koje su potpisane u novembarskoj deklaraciji. Član 9 kaže da sve komunikacije u regionu moraju da budu otvorene, mora da postoji nesmetan protok ljudi i robe duž ovog koridora. To je važno jer daje šansu miru posle toliko mržnje i nasilja. Zato svi moraju da se drže obaveze koje su potpisali.“ Ono što najviše brine Jermene, pa i druge u regionu – jeste šta će se desiti 2025. godine, kada ruski mirovnjaci napuste Crnu baštu na planini. To jest, ako je napuste? Da li će Jermeni koji ostanu biti bezbedni? „Naravno, mi kažemo da su to naši građani“, kaže Esmira Jafarova. „Postoje etničke manjine različitog porekla u Azerbejdžanu i oni ovde žive mnogo decenija. Jermenska populacija u Karabahu neće biti u drugačijem položaju. Naravno da ćemo im pružiti bezbednosne garancije, po zakonima i ustavu Azerbejdžana.“
Azijski Balkan
Iako je Zbinjgev Bžežinski ovaj deo sveta nazvao „azijskim Balkanom“, južni Kavkaz i Kavkaz uopšte priča je za sebe. O azerbejdžanskom ratnom uspehu od pre dve godine, danas svedoči Muzej ratnih trofeja. Smešten je u glavnom gradu Bakuu, na obali Kaspijskog jezera. Tamo se mogu videti zarobljeni jermenski tenkovi, kamioni, naoružanje. Muzej ratnih trofeja služi da pokaže ponos zbog pobede u „patriotskom ratu“, kako ga ovde zovu.
Azerbejdžanci značajan deo prihoda od nafte i gasa danas odvajaju za Karabah. Po nekim procenama do sada su izdvojili oko 2,5 milijarde dolara. Ali to izdvajanje nije tako jednostavno kao što možda izgleda sa strane, pošto svaki Azerbejdžanac mora da odvaja iz svog džepa u zemlji sa ne tako malim socijalnim razlikama.
Ipak, oko Karabaha Azerbejdžanci su ujedinjeni. Nakon Fizulija, i ovde planiraju da izgrade dva međunarodna aerodroma. Od ukupno milion Azerbejdžanaca koji su pre 30 godina ovde živeli, veruju da bi u Karabah moglo da se vrati njih više od 900 hiljada. I možda najvažnije – u Bakuu veruju da više nema promena na terenu, nema vraćanja na staro. Azerbejdžan je dugo čekao svoj istorijski trenutak, sada veruju da je on došao.
Stevan Kostić
Izvor: RTS OKO
