Пише: Јелена Л. Петковић
На Балкану добро разумемо терет реченице да држава опстаје на раскршћу богате историје. Реалност тачке спајања персијске, индијске и кинеске цивилизације и руске империје јесу насиље и дубоки ожиљци усамљеног марша земље кроз сурову прошлост.
Ваздух је тежак у Душанбеу. То није само од честица прљавштине које гурају Таџикистан на врх најзагађенијих држава света. Мирноћа и крута спорост свакодневног живота пулсирају опрезност која вибрира испод површине и додаје нарочит утисак на детаљне описе међународних организација о репресији над борцима за људска права, адвокатима, новинарима и политичким противницима. Реалност државе под „кровом света“ планинског масива Памир је гвоздена песница аутократског режима.
„Ово нема нигде. Зар морам све да објашњавам“, бесно је казао путник на националном аеродрому када му је полицијски службеник гурнуо да попуни обрасце о разлозима свог доласка. Другима је поручио: „Оставите пасоше овде и идите. Донеће их у хотел.“
Искључењем интернета контролише се проток информација. Прошле, усред говора амбасадорке Велике Британије Кетрин Смитон, упала је тајна полиција и избацила све присутне, говорећи да је скуп неодобрен
Док још вуку кофере, власнике бројева страних мобилних оператера, СМС ће обавестити да нису платили царину за лични мобилни телефон. Уз опис модела и петнаестостоцифрени ИМЕИ број (међународни идентитет мобилне опреме) за који већина ни не зна да их њихов уређај има, стиже и порука да ће, ако не плате царину у року од 30 дана, услуга телефоније бити укинута. Црвена лампица се пали – ако је локални оператер тако лако покупио ове податке, може, а није апсурдно претпоставити да хоће, имати увид у сваки позив, поруку и претрагу на интернету.
Персијска баштина и ратни ожиљци
Таксисти, живи барометри друштва, на свим станицама света са придошлицама углавном спремно започињу разговор. Спроводећи политику нултог загађења, у кинеским бело-зеленим електричним БYД (Build your dreams) возилима, сва је шанса да такси возачи неће проговорити ни реч. Белодано је да ће и ваше питање имати јак ехо, баш тамо где не треба.
Име Душанбеа, раније Стаљинбада, главног града Таџикистана са 1.200.000 становника, изведено је од персијске речи која значи понедељак. Из близине, куда год да поглед захвати, постери, чак и дигитални, председника Емомалија Рахмона, казују више од милион речи. И свуда је и све „захваљујући и по одлуци нашег председника“. На главном градском тргу, парира једино 43 метра висок монументални споменик са позлаћеним луком и круном на врху. Централна фигура је 13 метара висока статуа Исмаила Саманија, саманидског емира, „оца Таџикистанаца“. Десном руком држи симбол мира и националног јединства – златно жезло.
Куда год да поглед захвати, постери, чак и дигитални, председника Емомалија Рахмона. И свуда је и све „захваљујући и по одлуци нашег председника“
Из даљине, пејзажом Душанбеа упечатљиво доминирају кранови. У току је упоран и масиван архитектонски покушај да се нове зграде стилски учине старијим, да се престоница пресвуче записом неке романтичне, блиставе прошлости.
Први догађај који је приредила званична резиденција председника, а јасна копија вашингтонске Беле куће (похвалиће се „већа од америчке“) био је састанак Шангајске организација за сарадњу 2008. године. У то су уклопљене неонске инсталације које вриште кроз бујно зеленило главних градских паркова, пуних црвених и белих ружа, симбола богатства. На то се надовезује саобраћајни мост, Лас Вегас естетике, који сија и пева националне песме. Кажу, чак и када се град бори са несташицом струје. Душанбе данас има и Хајат и Хилтон хотеле, пун КФЦ ресторан.
Нагорно Карабах, Црна башта на планини: Азијски Балкан, азербејџанско Косово и Путин миротворац
На древну персијску баштину и корене, податак да се четири локације налазе, а 15 чека укључење на листу Унеска Светске културне баштине, Таџикистанци су посебно поносни. Подвући ће и зороастризам, данас без следбеника, а дубоко уткан у савремени културни идентитет таџикистанског народа, посебно кроз славље Навруза у марту. На слив империја осврнуће се доказом да је таџичком језику, сличном фарсију, иако га пишу ћирилицом, корен у сасанидском царству. На Балкану добро разумемо терет реченице да држава опстаје на раскршћу богате историје. Реалност тачке спајања персијске, индијске и кинеске цивилизације и руске империје су насиље и дубоки ожиљци усамљеног марша Таџикистана кроз историју.
„Са друге стране реке је Авганистан“, двозначна је порука Таџикистанаца. То није само чињеница о 1.357 километара дугој државној граници уз ток Аму Дарје, најдуже реке централне Азије. То је и подсетник на терористичке нападе 2010. године, лоше односе са талибанима, нарочито од када су њихове трупе, 2021. закорачиле у Таџикистан
„Проучавање обичаја, традиција и начин живота нехотице наводи човека да саосећа са овим вредним народом који је претрпео толико тешкоћа и патње да се човек може само запитати како због свега тога није нестао са лица земље“, написао је још 1910. године један руски историчар.
Траума крвопролића грађанског рата 90-их, због неспремности за нови почетак након распада СССР-а, данас је жива основа трасе на којој се гради нација. Рат који историчари описују као сукоб регионалних елита или кланова за контролу над државним институцијама букнуо је маја 1992. године. Било је потребно осам рунди преговора: у Туркменистану, Казахстану, два пута у Москви и Ташкенту, да би коначно 1997. године била потписана декларација о миру. Тачан број жртава се не зна. Претпоставке су да је убијено између 20.000 и 150.000 грађана, да је од десет до двадесет одсто популације приморано да се интерно расели. Највећи број избеглица уточиште је потражио у тада подељеном Авганистану. УНХЦР је забележио да је око 60.000 затражило помоћ при преласку границе на северу, а верује да је било бар још 30.000 избеглих.
Радикализација и секуларни идентитет
Оно што ће уследити 2000-их указује да је део радикализован.
„Са друге стране реке је Авганистан“, двозначна је порука Таџикистанаца. То није само чињеница о 1.357 километара дугој државној граници уз ток Аму Дарје, најдуже реке централне Азије и информација: „Размислите са чиме морамо да се носимо?“ То је и подсетник на терористичке нападе 2010. године, изузетно лоше односе са талибанима, нарочито од када су њихове трупе, јула 2021, закорачиле у Таџикистан. Све заједно је неизговорени „изговор“ за жустри стисак власти под јорганом борбе против тероризма. Амерички Центар за стратешке и међународне студије (ЦСИС) приметио је да су „године неумерених и пристрасних процена замутиле воде централноазијског џихадизма до стања готово непробојне замагљености“.
„Скептици игноришу доказану присутност џихадистичких група и њихових тајних мрежа подршке. Застрашивачи преувеличавају претњу коју представљају мале групе екстремиста и умањују добитке које ауторитарне државе добијају драматизовањем милитантне претње“, појашњава ЦСИС.
Траума крвопролића грађанског рата 90-их, због неспремности за нови почетак након распада СССР-а, данас је жива основа трасе на којој се гради нација. Сукоб регионалних елита или кланова за контролу над државним институцијама букнуо је 1992. године. Претпоставке су да је убијено између 20.000 и 150.000 људи
Говорећи о велелепном религијском богатству, Таџикистанци ће са ужитком поделити причу о статуи Успаваног Буде или Буде у нирвани, дугачкој 13 метара, једном од најупечатљивијих експоната Националног музеја старина у Душанбеу. Подвући ће да је то данас највећа статуа Сидарте Гаутаме направљена од глине, јер су две веће, два историјска парњака из 6. века, Буде из Бамијана, авганистанске провинције, 2001. године уништили талибани. „Да их нико не може обожавати ни поштовати у будућности“, цитираће и реченицу налагодавца, талибанског вође Мухамеда Омара.
Са више од 90 одсто становништва исламске вероисповести, Таџикистан је 2024. званично забранио „страну одећу“, укључујући и бурку и хиџаб, како би „промовисао културне вредности и секуларни идентитет“. Политика социјалног изједначавања, саопштена као „охрабрење грађана да носе традиционалну одећу“, превасходно је видљива на женским туникама дугих рукава, јарких боја, са панталонама равног кроја. Мараме на глави се везују на традиционални начин својствен женама Таџикистана.
Мушкарца са брадом је немогуће срести. За то званичне законске забране нема, али се промаљају приче да полиција и то санкционише насилним бријањима. Власт длаке на лицу види као симбол екстремних религијских ставова.
Строга контрола информација
Оно о чему се никако не прича је да се легендарни Пут свиле, на чијој се траси држава налази, у овом веку назива и Путем дроге. Прошле године је Канцелариија УН за борбу против дроге и криминала (УНОДЦ), уз подршку Бироа за међународне наркотике и спровођење закона (ИНЛ) америчког Стејт департмента, одржала курс о истрази наркотика на Академији Министарства унутрашњих послова Таџикистана.
Казахстан – епилог
Према индексу слободе медија Репортера без граница (РСФ), Таџикистан је међу најниже оцењеним државама, на 155. месту од укупно 180 земаља света. Десет универзитета школује новинаре, али оне који покушавају да раде професионално, застрашује, уцењује и малтретира тајна служба, означава као терористе. Неки су, као прошле године главни уредник независног недељника Пајк, осуђени на десет година затвора. Сва питања која влада сматра осетљивим, није могуће медијски дотаћи. Искључењем интернета контролише се проток информација. На врховима прстију је ове године обележен Дан слободе медија. Прошле, усред говора амбасадорке Велике Британије Кетрин Смитон, упала је тајна полиција и избацила све присутне, говорећи да је скуп – неодобрен.
Мушкарца са брадом је немогуће срести. За то званичне законске забране нема, али се промаљају приче да полиција и то санкционише насилним бријањима. Власт длаке на лицу види као симбол екстремних религијских ставова
Очекивано популистички, Таџикистан покушава да се позиционира као играч у области вештачке интелигенције. На прошлогодишњој Генералној скупштини УН, поднео је резолуцију о коришћењу вештачке интелигенције за одрживи развој, са посебним фокусом на Централну Азију.
Чак 93 одсто Таџикистана су планине. Држава је дом око 14,000 глечера, 60 одсто резерви воде региона. Економија Таџикистана, са просечном платом од 300 долара, у великој мери зависи од дознака радника на привременом раду у Русији. Односи са утицајним комшијом пали су на тесту због учешћа држављана Таџикистана у нападу на московски тржни центар Крокус, када је убијено 147 особа. Русија је протерала хиљаде таџикистанских радника, Таџикистан је саветовао грађане да тамо не путују. Украјински обавештајци су потврдили идентитет више од 900 Таџикистанаца који се у том рату боре на страни званичне Москве.
Таџикистан је земља љубазних и насмејаних људи. И без таџикистанског сомона у џепу нећете гладни изаћи из Мехргон базара. Продаваци ће у шаку гурати најукусније суве кајсије, најмасније орахе, пошећерене бадеме, и фруктозни шок од осушених дуња и лубеница. Када понуде чај, објашњење о куглицама јогурта и остацима хлеба од којих се прави курутоб, национални деликатес, обрисаће сваку дистанцу које остале теме праве.
„Јао, па ја знам одакле сте ви. Из Југославије нам је долазио одличан намештај и најбоље ципеле које сам икада носио“, уследио је коментар на објашњење да сам из Србије. Насмејала сам се. Коначно смо могли да разговарамо.
Извор: Радар
