Predsednik Šavkat Mirzijojev uveo je policijski čas u Karakalpakiji i hitro saopštio kako odustaje od ustavnih amandmana, pokušavajući da smiri strasti. Krizu je uspeo da iskontroliše, ali ne i da je zatvori. Jer, tenzije su ostale, trebaće i vremena i inicijativa da se one spuste, a u samom Taškentu ostao je gorak ukus zbog neuspelog pokušaja.
Sličnosti između balkanskog i srednjoazijskog regiona veće su nego što se na prvi pogled čini. Uprkos geografskoj udaljenosti. Objašnjenje za ovaj fenomen treba tražiti u geopolitičkim sinhronicitetima i konceptu etnogeneze Lava Gumiljova, oslonjenom na duboke korene istorijskog u narodotvornim procesima različitih kolektiviteta. Uostalom, u srednjoazijskom regionu postoji i Balkan, tačnije Balkanski vilajet, turkmenijski okrug na kaspijskom priobalju. I mi smo Balkanci, i oni su Balkanci. Postoji i Karakal, na obe strane. Balkanski je grad u rumunskoj Olteniji, a srednjoazijski je region u zapadnom Uzbekistanu.
Jedno tumačenje je da pojam dolazi iz kumanskog jezika i označava „crnu tvrđavu“ ili „crnu zemlju“, u nekoj široj konotaciji još bi se dalo rastumačiti i kao „crnu goru“ u kontekstu nepristupačnosti za osvajače, neprohodnosti za trgovačke karavane. Toponim je razumljiv i na turskom, termin „kara“ za crno odomaćio se svuda gde je trajala otomanska vlast, a „kal“ je isto što i „kale“. Što bi jedan srpski političar u legendarnom objašnjenju francuskom kolegi rekao: „Znači kale, znači brdo!“
Druga interpretacija o srednjoazijskom nazivu, daleko rasprostranjenija i u publicistici češće korišćena, gotovo se uzima i kao nepobitna činjenica, dolazi od prevoda kovanice reči „kara“ i „kalpak“, naziva za ljude koji su nosili „crne kape“, tačnije jednu vrstu šubara od crne ovčije vune.
Separatizam u Uzbekistanu
Uzbekistanska Karakalpakija zauzima površinu dvostruko veću od Srbije, ali je naseljava ispod dva miliona stanovnika. Surovi klimatski uslovi, pustinje na osam desetina teritorije (na jugozapadu delovi impresivne pustinje Karakum ili „crnog peska“, a na severoistoku delovi po površini nešto manje ali po reljefu još impresivnije pustinje Kizilkum ili „crvenog peska“) i jalova stepa, uticali su na to, a rapidno isušivanje Aralskog jezera, inače među najvećim ekološkim katastrofama savremenog sveta, takođe je dalo svoj „doprinos“. Nekada plodne ravnice oko kojih su razvijani poljoprivredni kompleksi i industrijski kapaciteti danas su prazni prostori na kojima se formira nova pustinja – Aralkum.
Usled nedostatka preciznih popisnih podataka o etničkoj strukturi stanovništva koriste se procene, te je vrlo teško zaključiti „u čijim rukama“ je relativna većina, koga je više – Karakalpaka (žive u donjem toku Amu Darje) ili Uzbeka (dominantno naseljavaju „područje oaza“ Elik – Kala). Najverovatnije, i jednih i drugih je nešto preko trećine od ukupnog broja. Između petine i četvrtine populacije čine Kazaci (žive u stepama u graničnom pojasu ka Kazahstanu), mahom iz mlađeg žuza.
Zbog toga je svaka rasprava o stvarnom ili potencijalnom separatizmu u ovom regionu jako složena stvar. Nesumnjivo, separatističke tendencije postoje, uočljive su postale još tokom rastakanja sovjetske superdržave. U kompleksnom sistemu po svemu velike komunističke tvorevine, Karakalpakija je funkcionisala kao autonomna socijalistička republika unutar Uzbečke socijalističke republike. Raspadom saveza obe administrativne jedinice proglasile su se – republikama. Uzbekistan je na osnovu „badinterovih pravila“ automatski stekao međunarodno priznanje, a kako regulisati status „zapadne pokrajine“ koja se prostire na čak 37 posto teritorije države ostalo je otvoreno.
Krah i kompromis
„Smutno vreme“ tokom prve polovine devedesetih godina donosi i totalni ekonomski krah, brojne izazove socijalnog karaktera, obeležava ga i nepostojanje institucija i poprilična haotičnost unutar političkog sistema, zbog čega jedni nisu imali ni snage ni sredstava da secesionističku ideju zaokruže i realizuju, a drugi nisu imali ni volje ni instrumente da nametnu „centralističko rešenje“ kojim bi se utvrdilo drugačije uređenje i na dugi rok suzbila svaka pomisao na separatizam. Tako se došlo do kompromisa: novostvorena Republika Karakalpakstan postala je „suverena republika“ međunarodno priznate Republike Uzbekistan, sa pravom na organizovanje referenduma o razdruživanju. Zanimljivo, međusobni sporazum „O ulasku Republike Karakalpakstan u Republiku Uzbekistan“ potpisan je aprila 1993. godine, u periodu nakon proglašenja nezavisnosti sovjetskih republika, što je dodatni argument prilikom legitimizacije pozicije regionalnih vlasti koje svoje stavove ne grade na „komunističkom nasleđu“ već na ugovornim obavezama centralne uprave.
Uzbekistan, tu neverovatnu zemlju Samarkanda, Buhare i Fergane, zemlju vrednih ljudi sa nezanemarljivim resursima i velikim mogućnostima, od proglašenja nezavisnosti do danas u određenoj meri determinišu dva izražena procesa: eksponencijalan demografski rast (za tri decenije broj stanovnika je udvostručen, danas je verovatno oko 35 miliona) i traganje za identitetskim vertikalama.
Prvo je uticalo da se udeo broja stanovnika Karakalpakije u ukupnoj populaciji kontinualno smanjuje do današnjih pet posto, sa tendencijom daljeg pada. Drugo je uticalo da se unutar političke elite u Taškentu ideja o suzbijanju separatizma održava. Ima čak i onih koji tvrde da posebnost Karakalpaka nije izražena, više su oni deo uzbečkog etnosa.
Promene kao okidač
Podstaknut krupnim ustavnim promenama u susednom Kazahstanu, uzbekistanski šef države predložio je reformu najvišeg pravnog akta kojim se između ostalog brišu odredbe o suverenitetu Karakalpakije i pravu na statusni referendum. Posledično, u Nukusu, glavnom gradu zapadne republike izbile su nasilne demonstracije. Bilo je pokušaja upada u zgrade državnih i lokalnih institucija, bilo je reakcije organa reda, bilo je više desetina mrtvih i više stotina povređenih. Bilo je i toga da su se u demonstracije uključili maroderi i ekstremisti raznih fela, koristeći ih za svoje ciljeve. Najgore od svega, ovo se odrazilo na povećavanje međuetničkih tenzija između Karakalpaka i Uzbeka, sa nesagledivim konsekvencama.
Predsednik Šavkat Mirzijojev uveo je policijski čas u Karakalpakiji i hitro saopštio kako odustaje od ustavnih amandmana, pokušavajući da smiri strasti. Krizu je uspeo da iskontroliše, ali ne i da je zatvori. Jer, tenzije su ostale, trebaće i vremena i inicijativa da se one spuste, a u samom Taškentu ostao je gorak ukus zbog neuspelog pokušaja. Suverenitet Karakalpakije ostaje ustavna kategorija, pravo na samoopredljenje visi kao Damoklov mač nad teritorijalnom celovitošću Uzbekistana, iako zbog niza stvari ne deluje realno da se ono može u bližoj perspektivi iskoristiti.
U svakom slučaju, situacija koja je mogla eskalirati i ugroziti regionalnu bezbednost još jednom pokazuje da u politici brzih rešenja nema. Pogotovo ih ne može biti kada se govori o jako složenim stvarima. Isto kao što pokazuje da su sličnosti između balkanskog i srednjoazijskog veće nego što se na prvi pogled čini. Između ostalog, ispoljavaju se i u kompleksnim međudržavnim i međuetničkim odnosima, kao i večitim teritorijalnim sporovima. I u tenzijama koje su stalne, koje uzrokuju krize, koje se mogu donekle kontrolisati, ali ne i zatvoriti.
Dušan Proroković
Izvor: Novi Standard
