Piše: Janja Gaćeša
Ako bi neko pitao nas obične ljude šta se sve desilo u proteklih desetak dana, odgovorili bismo sa samo dve reči – užas i tragedija. Prosveta i zdravstvo moraju da se integrišu u tzv. kosovski sistem, a Srbi južno od Ibra su, kao i obično, prvi na listi za odstrel.
Za sedmoro uhapšenih direktora srpskih institucija u oblasti prosvete i zdravstva sud u Prištini odredio je pritvor od mesec dana. Oni se sumnjiče da su, navodno, uticali na birače uoči parlamentarnih izbora zakazanih za 7. jun na Kosovu i Metohiji.
Posle održanog ročišta, saopšteno je da je sudija za prethodni postupak odobrio zahtev tužioca u Prištini za određivanje mere pritvora protiv okrivljenih, određujući meru pritvora u trajanju od jednog meseca za svakog, saopšteno je iz suda.
U saopštenju se navodi da je sud nakon održanog ročišta ocenio da je „određivanje mere pritvora u ovom krivičnom predmetu adekvatna mera, budući da postoji realna opasnost da će okrivljeni, ukoliko budu pušteni na slobodu, pobeći sa ciljem skrivanja i izbegavanja krivične odgovornosti, a takođe, imajući u vidu da su svi okrivljeni i državljani Srbije, postoji realna opasnost da će vrlo lako pobeći i biti nedostupni pravosudnim organima, što bi onemogućilo obezbeđivanje njihovog prisustva i ometalo bi normalan tok krivičnog postupka“.
U odluci se navodi da je sud ocenio da, ukoliko okrivljeni budu pušteni na slobodu, „postoji opasnost da će ponoviti krivična dela i zaključio da je mera pritvora za sada jedina mera za nesmetan tok krivičnog postupka u ovom krivičnom predmetu“. Na ovu odluku moguće je uložiti žalbu, kaže se u saopštenju.
Već nekoliko dana u centralnom delu Kosova i Metohije ispred svojih institucija okupljaju se radnici i mirno protestuju, pružajući podršku svojim direktorima, ali to već znate jer i mediji toliko prenesu.
Da pomenem i da su ovog puta osude zbog hapšenja i određivanja pritvora sedmoro direktora srpskih institucija stigle, pored direktora Kancelarije za KiM Petra Petkovića i Srpske liste, i od potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića i ministra zdravlja Zlatibora Lončara.
Dačić je poručio da će sva lica koja su svojim činjenjem doprinela privođenju Srba sa centralnog dela Kosova i Metohije biti gonjena i sankcionisana u skladu sa zakonima Republike Srbije. U saopštenju MUP-a kaže se da su odlučni u nameri da svi odgovorni za ovaj antisrpski čin budu tretirani najstrože u skladu sa zakonima Srbije.
Međunarodna zajednica povodom svega, ovog puta, nije izrazila zabrinutost – ćute. Ta njihova ćutnja govori nam mnogo, i zato smo indisponirani.
Užas i tragedija
Ako bi neko pitao nas, obične ljude, šta se sve desilo u proteklih desetak dana odgovorili bismo sa samo dve reči – užas i tragedija. Verujemo da će sve ovo za posledicu imati integraciju prosvete i zdravstva u tzv. kosovski sistem.
Sve je počelo tako što su direktori srpskih institucija nekoliko dana pre hapšenja otpustili pojedine radnike u institucijama kojima rukovode – njih dvadesetak je dobilo otkaze. Otpušteni radnici kažu da su im otkazi uručeni jer su na prošlim izborima glasali za partiju „Za slobodu, pravdu i opstanak“ koju vodi Nenad Rašić. Među otpuštenim radnicima ima njih sa radnim stažem od 35 i više godina, zatim žena koje nisu politički aktivne, ali jesu njihovi muževi.
Nije bilo mnogo medija koji su se bavili otkazima ovih ljudi, ali na sajtovima onih koji jesu, Radio KiM na primer, može se pročitati da su žrtve ljudi koji su, osim gorepomenutog glasanja, bili u kontaktu sa Rašićem i članovima njegove partije ili su dobili pomoć od Ministarstva za zajednice i povratak kojim pomenuti rukovodi.
Lično, ne poznajem otpuštene ljude. Jedini za koga znam nešto da napišem je stomatolog Bujar Hodža, koji je otpušten iz gračaničkog Doma zdravlja. On je Goranac iz ugledne porodice i znam da je 1999. godine sa porodicom izbegao prvo u Beograd, a potom su svi prešli u Skoplje. On se vratio na KiM, radeći kao vozač UNMIK-a dok je studiranje privodio kraju. Pre otprilike 15 godina kupio je plac i napravio kuću u Gračanici – ima još njegovih rođaka koji su napravili ili kupili kuće i žive u Gračanici.
Celo selo je sa velikim simpatijama komentarisalo gest koji je uradio prilikom podizanja krova na kući, jer je visoko podigao veliku srpsku zastavu. Nas koji ga poznajemo to nije nimalo iznenadilo. Njegova deca idu u školu u Gračanici, supruga radi u Opštini Gračanica i to je jedna, što bi narod rekao, normalna porodica.
Bujar ima stomatološku ordinaciju u sklopu kuće i uredno registrovanu privatnu praksu. On je od Ministarstva za zajednice i povratak dobio pomoć za dodatno opremanje ordinacije, i to ga je, barem po onome što je poznato javnosti, koštalo posla u srpskoj instituciji.
Da ponovim, ne izdvajam Bujara Hodžu od ostalih otpuštenih, svi su oni žrtve, njega samo malo bolje poznajem. On se do sada zbog svega nije oglašavao, dok su drugi otpušteni najavili da će na sudu da potraže pravdu. U Gračanici se priča da Bujar namerava da sa porodicom napusti ne samo Kosovo i Metohiju, već i Srbiju.
Što se uhapšenih direktora tiče, razloge zbog kojih su potpisali otkaze znaju samo oni. Uradili su šta su uradili, to je protumačeno kako je protumačeno od strane tzv. kosovskog tužilaštva, i sada imamo situaciju da jedni sede kući bez posla, a drugi su u zatvoru.
Nova Banjska
Da samo znate kako je za mene, i ljude koje poznajem, ova tema mučna! Kada je pomenemo na licima nam se javljaju grimase bola, tuge, ali i besa. Smatramo da su žrtve i jedni i drugi. Između njih su partije koje se bore za što bolju poziciju u – po Ustavu države Srbije – separatističkim institucijama. Slobodna volja ljudi je u ovom slučaju potpuno isključena.
Pre nego što prenesem šta o svemu običan narod priča, podsetiću na jedno vreme, na sam početak integracije Srba u tzv. kosovske institucije, kada su Srpska liberalna stranka i Srbi okupljeni u njoj pristali da izađu na kosovske izbore mimo, tada se tako u javnosti predstavljalo, blagoslova Beograda. To su oni Tačijevi Srbi, sećate se, koji su nazivani različitim imenima i pljuvani u javnosti. (Pominjala sam ih i u prošlom tekstu.)
To je bila jedna mala grupa ljudi, bez škole ili nekog prethodnog angažmana u politici. Sećam se da smo komentarisali kako su ih skupili s koca i konopca. Kada bismo čuli ko je na kojoj poziciji, udarali smo se u glavu. (Nažalost, ništa se ni danas nije promenilo, samo se više ne udaramo rukom u glavu, već glavom o zid.) Elem, ono što hoću da kažem jeste da je dobar broj tih ljudi posle potpisivanja Briselskog sporazuma dobijao funkcije – predsednika privremenih organa pojedinih opština po srpskom sistemu, na primer – od strane države Srbije, kao da ništa nije bilo.
Gledali smo kako ti isti ljudi zbog kojih smo se po udarali po glavi i kojima su u Tačijevo vreme podignute velelepne kuće – u znak zahvalnosti za njihovu hrabrost i priznanje tzv. države Kosovo – odjednom počeli da uživaju privilegije od stane države Srbije. Koliko je to pogađalo poštene domaćine koji su, okrenuti Beogradu, slušali sve što je odatle dolazilo, suvišno je pričati. Oni nezaposleni, ljudi koji i danas žive od minimalca, počeli su sami sebe da smatraju budalama. To su užasne situacije. Oni koji su od Srpske liberalne stranke dobijali pomoć davno su se, žargonski rečeno, prešaltovali na budžet države Srbije, i nikome ništa. Nekima je to bila kap u prepunoj čaši, i napustili su Kosovo.
Sada dolazimo do dela kako običan narod komentariše sve što nam se desilo u poslednjih desetak dana, a znajući i svedočeći svemu što gore pomenuh. Prvo ću preneti jednu rečenicu koju sam čula i koja svima nama ledi krv u žilama, a to je da je prvo otpuštanje, pa hapšenje, odnosno žrtvovanje i jednih i drugih, neka naša Banjska. Prosveta i zdravstvo moraju da se integrišu u tzv. kosovski sistem i, kao i do sada, Srbi južno od Ibra su, figurativno rečeno, prvi na listi za odstrel. Ništa dalje oko ovoga neću napisati, teško mi je.
Narod žali zbog hapšenja direktora s obzirom na to da ih većina nas poznaje i da su oni u suštini dobri ljudi, lekari, vrsni stručnjaci, ali komentarišu i da su imali izbora, odnosno da je trebalo da žrtvuju sebe i svoje porodice, a ne tuđe. U suštini, niko ne veruje da je direktorima samima palo na pamet da otpuštaju ljude baš pred ove izbore, jer, ako ništa, barem na Kosovu i Metohiji izbore imamo svakih nekoliko meseci.
Da li im je i ko to sugerisao, naredio i zašto su ovi izbori toliko važniji od onih decembarskih, niko od nas ne zna, niti šta možemo da dokažemo. Znamo samo ono što priča čaršija i da ćemo, na kraju priče, kada do integracije prosvete i zdravstva dođe, mi sami biti krivi jer, eto, svađamo se i tužakamo.
Jedina uteha
Dalje, ako znamo – a znamo – priču o Srbima i Srpskoj liberalnoj stranci, niko ne može da nas ubedi da koliko sutra taj isti Nenad Rašić neće biti na nekoj funkciji države Srbije. Nažalost, primeri iz bliže prošlosti nas uče da je tako nešto moguće, tako to ide u politici. Dalibor Jevtić, sadašnji predsednik Opštine Štrpce i potpredsednik Srpske liste, nekadašnji ministar za zajednice i povratak i potpredsednik tzv. kosovske vlade, bio je visoki funkcioner u pomenutoj stranci. Od 2015. član je Srpske napredne stranke.
Uz svo dužno poštovanje, jer je čovek preminuo, Bojan Stojanović, prvi predsednik opštine Gračanica, je došao od toga da je bio osporavan i vređan, do toga da je na dan smrti bio vest u udarnom Dnevniku RTS-a, na zaprepašćenje mnogih. Raznih čuda smo se ovde nagledali, ali nijedno ne ide u korist našim nacionalnim interesima, i to je ono što nas poražava.
Komentariše narod na jednom od onih skupova koje prenose televizije i to što će svi otpušteni ljudi na sudu za godinu, dve, dobiti spor i biti vraćeni na posao. Isplatiće im se i zaostale plate, a onda sam čula: „Vratiće se ako budu imali gde“, aludira se na integraciju prosvete i zdravstva u tzv. kosovski sistem.
Da li znate da će se 20. juna navršiti 40 godina od pokušaja kolektivnog iseljavanja Srba iz sela Batuse u opštini Kosovo Polje? Bila sam dovoljno odrasla da zapamtim plač, naricanje žena, koje sa decom sede u traktorskim prikolicama ili običnim kolima koje vuku krave, za svojim kućama, imanjima koja ostavljaju.
Živimo sa činjenicom da smo postali kamen spoticanja za Brisel, Prištinu i Beograd
Sećam se crkvenih zvona kojima je narod pozvan na polazak. Kordona policije koja je sprečila iseljavanje. Prekomernu upotrebu sile policije prema obespravljenom i namučenom narodu. Sećam se i Azema Vlasija i njegovog ubeđivanja da ne treba da odlaze. Kolektivni odlazak je sprečen, ali je to jedan od ključnih događaja kojim je ukazano na višedecenijski pritisak koji su trpeli Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo.
Tom očajničkom činu prethodile su peticije koje su ugnjetavani Srbi pisali ukazujući tada jugoslovenskim i srpskim vlastima da teror više ne može da se trpi. Toj pobuni prethodile su decenije i decenije svih oblika nasilja Albanaca nad Srbima na svim nivoima, a sve je dodatno kulminiralo nakon 1980. godine. Da ne dužim mnogo o tome, već samo da preporučim da se pročita šta je o svemu zapisao blaženopočivši patrijarh Pavle, u to vreme kao episkop raško-prizrenski, u svojim Izveštajima sa raspetog Kosova. Pisao ih je Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske pravoslavne crkve za period 1957-1990. godine.
(Do kolektivnog iseljavanja Srba došlo bi i za vreme Martovskog pogroma 2004. godine, jer je proterani narod zahtevao od pripadnika KFOR-a koji ih je spasavao – ispostaviće se potom i vrlo brzo raseljavao – da ih voze direktno do administrativnih prelaza. To je bilo odbijeno, i ljudi su odvoženi do sportskih hala, čak i baza KFOR-a, i nije se dozvolilo ništa što bi ukazivalo da je reč o kolektivnom egzodusu zbog nasilja Albanaca. Preživeli ljudi i danas svedoče kako su ih lagali da će ih, evo sutra, prebaciti do Merdara. To je primer proteranih ljudi iz Obilića. I tada je skrenuta pažnja da se u Evropi u 21. veku jedan narod proganja sa svojih vekovnih ognjišta, ali je sve zataškano. Rezultat tih podmuklih planova jeste da se na prstima mogu nabrojati oni koji su se vratili na svoja imanja, a Albanci su nagrađeni nezavisnošću. Oba puta, i 1986. i 2004. godine, kolektivni odlazak Srba je sprečen, ali se tiho iseljavanje nastavlja – pa ispada da Srbi odavde idu svojom voljom.)
Evo gde smo 40 godina posle na Kosovu i Metohiji, ili od trenutka kada je patrijarh Pavle počeo da zapisuje ono čemu je svedočio. Istina je poražavajuća. Rešenost naroda da trpi i živi na ovim prostorima niko ne olakšava, naprotiv. Živimo sa činjenicom da smo postali kamen spoticanja za Brisel, Prištinu i Beograd. Kako volim da kažem, kad bismo preko noći nestali – laknulo bi svima.
Znate li šta nas teši? Istina da se za kolač za letnjeg Svetog Nikolu u gradskoj crkvi u Prištini možete prijaviti tek 2028. godine – do tada je sve, da tako kažem, rezervisano. U svoj ovoj muci tako čuvamo naš oteti grad. Čuvaju se tako i ostali, veći i manji, gradovi na Kosovu i Metohiji, i u njima se režu slavski kolači. Kolačari često budu Srbi iz okolnih mesta ili čak drugih krajeva Kosova i Metohije, jer su Srbi iz gradova proterani. Odatle crpimo snagu i govorimo: Samo neka je Gospod sa nama, da nam dȁ snage da izdržimo još malo.
Izvor: Novi Standard
