Пише: Н. Јовановић
Бивша затвореница усташког логора Јасеновац и дугогодишња предсједница бањалучког Удружења логораша Другог свјетског рата Добрила Кукољ преминула је 20. маја у Бањалуци у 94. години.
Учесници комеморација за жртве Јасеновца, дјечјег логора у Сиску, Градини и других мјеста страдања недужних људи, знали су је по обраћањима у којима је истицала потребу да се жртве, страдања и терор не забораве, али и потребу мира и слоге како се ратни ужаси не би поновили. Осим што је посјетила многа стратишта, одржавала је бројна предавања у школама на подручју Бања Луке и шире, дајући велики допринос његовању културе памћења догађаја из Другог свјетског рата. Добрила Кукољ и њено удружење имали су квалитетну сурадњу са СНВ-ом по питању очувања сјећања и комеморирања жртава.
Добрила Кукољ рођена је 30. јула 1932. године у селу Међеђи код Козарске Дубице. Као десетогодишња дјевојчица са својом породицом и осталим народом тог краја одведена је у Јасеновац у којем је била затворена три мјесеца. Била је једна међу више од 18 хиљада дјеце депортираних у јасеновачки логорски комплекс који је успјела преживјети највише уз помоћ Диане Будисављевић.
“Најприје сам била у сабирном логору у Церовљанима, касније су ме пребацили у Уштицу, а одатле у Јасеновац гдје сам била три мјесеца, а имала сам тек 10 година. Тих страхота које сам тамо проживјела и преживјела не волим се нити сјећати, јер одмах задрхтим и на неки начин све то поново доживљавам. Посјећивала нас је Диана Будисављевић и једнога дана некако ме извукла из логора и укрцала сам се у вагоне некаквог влака. Одвезли су нас у Пакрац и Диана је мислила да смо спашени, али након пар дана поново сам враћена у Јасеновац. Поново ме Диана извукла и укрцали су ме у затворене вагоне пуне дјеце за Сисак и одмах су нас, већ сутрадан, вратили опет у Јасеновац. На свим тим дугим бесмисленим вожњама гледала сам мајке када влак накратко стане, излазе из вагона и покапају своју умрлу дјецу одмах уз пругу. Тек трећи пут, влак у који ме је прокријумчарила Диана Будисављевић, одвезао ме у слободу”, подијелила је своје успомене Добрила.
Додијељена је једној хрватској породици у селу Торањ код Пакраца, гдје је чувала стоку док су њена мајка и сестра биле код друге породице. “У почетку сам јела помало, окупали су ме и пресвукли. Преко дана сам била код њих, чувала стоку и слично, а по ноћи ишла спавати код мајке”, испричала је.
У Торњу су остали до септембра 1943. године кад су се вратили у Босну, а након перипетије и у своју још читаву кућу гдје су остале до Божића 1944. године, након чега пред усташама и Черкезима бјеже у село Војскову гдје остају до ослобођења, након чега се с мајком враћа кући.
“Моја сестра Јагода је оболела и преминула због преживљених стресова и страхова. Кад смо се вратили кући, тамо је све било спаљено, ништа нам није остало. А сазнале смо и да је мој брат Бошко страдао у логору Сајмиште. У логору Јасеновац убијено је 20 чланова моје обитељи. Остала сам готово сама. Зато ћу увијек причати о томе”, знала је рећи.
Након рата као ратно сироче смјештена је у интернат – дјечји дом, гдје је завршила нижу гимназију, а онда наставила школовање у Бањој Луци. Одрадила је свој радни вијек, а касније се укључила у рад антифашиста и бивших логораша те говорила о доживљеном, написавши и књигу “Туга која траје цијели живот”. За свој труд и рад добила је Повељу СУБНОР-а Републике Српске поводом Међународног дана старих лица, као и друга признања.
Извор: Портал Новости
