Пре десет година, Кина је окончала политику једног детета; у Рудонгу, граду где је политика првобитно испробана, четрдесет одсто становника је старије од шездесет година – што је наговештај онога што ће другде уследити.
Пише: Марија Штјер
Превео: Милош М. Милојевић
Човек прави гримасе исправљајући леђа. Нико не плеше баш у савршеном складу са ритмом музике. А кључно је да управо то чине – плесати у савршеном складу. Како би другачије могли да пбоеде на такмичењу? Одржава се за само две недеље, и биће преношено уживо на Те-ве Рудонг, локалној телевизијској станици.
Још једном. Звучници укључени, патриотска химна „Заједно за кинески сан“ трешти. Звук је лош и прегласан, али морају да га појачају јер неке плесачице више не чују најбоље. Девет жена се врти попут дервиша у својим црвеним сукњама. Руке испружене, прсти раширени као код балерина, неколико њих укочено је од гихта и нису покретне као некада.
„Колико мислиш да сам стара?“, пита једна од њих.
„Шездесет седам?!
„Седамдесет осам!“
„А ја?“
„Шездесет пет?“
„Грешка! Седамдесет три! Ми смо најензутијастичнији ујаци и тетке у Кини“.
Најентузијастичнији ујаци и тетке у Кини вежбају свој плес у Рудонгу, седишту округа у источној приобалној провинцији Ђангсу – смештеном између мора са једне и тешке индустрије са друге стране.
Седамдесетих година 20. века, Рудонг је био опитни град за политику једног детета. Тада је овде живело више од милион људи: током скоро четири деценије кинеска држава је прописивала да породице не могу имати више од једног детета. У Рудонгу, власти су спроводиле ову политику читаву деценију раније него у остатку земље. Зато што је град био просперитетнији од других места, влада је сматрала да је довољно стабилан за спровођење гигантског друштвеног експеримента.
Данас се јасно сагледава цена ове политике. Тешко да било који град у Кини има тако стару популацију као Рудонг, где је више од једне трећине становника у пензији. Подсећамо, он једну деценију [по демографским трендовима] предњачи у односу на остатак земље. Да ли је то кинеска будућност?
Зато што нема више довољно младих људи, дечији центар у којем се одиграва увежбавање плеса претворен је у простор за учење старијих особа. Просторије су сада испуњене женама у ергономским ципелама и мушкарцима који последње праменове косе зачешљавају преко ћеле. Директор каже да је старцима у Рудонгу боље него млађим становницима града. „Спремни смо за нову еру која свиће у Кини“.
У Рудонгу то доба је већ пристигло. У центру града, старци празне канте за ђубре и пењу се уз мердевине ради оправке неонског осветљења. Усмеравају аутомобиле на паркинзима или достављају пакете на мотоциклима. Половина градских основних и средњих школа је морала да се затвори. Власник продавнице канцеларијске опреме каже да су се приходи суновратили пошто мање деце долази да купује свеске и оловке. Васпитачице пролазе преобуку за неговатеље старих.
У уреду матичне службе у Рудонгу, на зиду је исписано „Романтична рука, срећна пловидба“. Али уобичајеног уторка тешко да дође иједан млади брачни пар да се венча. Већина посетиоца је у својим позним педесетим годинама и подносе захтеве за развод.
Општинска влада Рудонга финансира центар за активности старијих особа у центру града, неку врсту чајџинице. Поподне су сва места заузета, а старија група игра карташку игру гуандан, са термосима вруће воде испред себе.
Кина стари. То је тренд који је незаустављив, каже демограф Ју Фуксјан са Универзитета Висконсин-Медисон, као стена која се стропоштава низ планину. Кинеска Национална здравствена комисија процењује да ће до 2035. године једна од четири особе у земљи бити у старосној доби за пензију.
Уколико се ништа не промени, Кина – сада друга највећа светска економија и, након Индије, друга најнасељенија земља на свету – могла би да губи своју снагу. Убрзо, биће врло мало људи да покрећу друштво: оних између двадесет и педесет година.
Уколико политичари не измене ток ствари, каже статистичар Хуанг Венженг са влади блиског Центра за Кину и глобализацију, Кина ће одумрети.
Никада се толико мало беба није родило у Кини као претходних година. Насупрот 11 милиона смрти 2025. године, било је свега 8 милиона рођених.
Јужна Кореја, Јапан, Немачка, Италија – многе земље се носе са старењем друштва. Али у Кини данашња статистика је делимично исходиште колосалног промашаја планирања. Максимална контрола рађања, упркос упозорењима стручњака.
Промашај у планирању отпочео је у Рудонгу. Много је оних на улицама који радије о томе не би говорили. Али Џанг Цуилан се радује што може да исприча своју причу.
Овога јутра можете је пронаћи у препуној тржници, у којој су свеже сардине, скуше и ракови поређани на леду по витринама. Џанг је витка седамдесет осмогодишњакиња која због боб фризуре делује млађа него што јесте. Носи кецељу преко јакне и продаје динстано месо.
Каже да је брала поврће у колективној фарми изван Рудонга 1975. године када је схватила да је трудна. Било је то доба владавине Мао Цедунга. Велике глади у Кини су окончане, али највећи део становништва је и наредних година био изузетно сиромашан.
Кинеско становништво готово се удвостручило током двадесет пет година. Сама Џанг одрастала је са седморо браће и сестара; још двоје је умрло у раном детињству. „Није било довољно хране за све нас“, каже.
Док се њен син развијао у Џангином стомаку, жена из партије је журно патролирала дуж главне улице – „златни стручњак“, како је била позната, каже Џанг, зато што је била толико добра у остваривању квоте спречавања рођења (birth prevention). „Допуштено је само једно дете!“, викала је у мегафон.
Према записима из тог времена, људи из Комунистичке партије питали би жене о њиховим менструалним циклусима и када су последњи пут имале менструацију. Онима које су већ имале једно дете наређивано је да користе контрацепцију. Џанг је преписана хормонална пилула. Неке од њених познаница, каже, су стерилисане након прве трудноће.
Недуго потом, поруке су почеле да се појављују, осликане на мостовима и зградама, дуж путева који воде ка граду: „Срећна породица има само једно дете“.
Неке жене, присећају се очевици, биле су одвођене у болницу упркос томе што су биле у шестом или седмом месецу трудноће – и враћали су се празних стомака.
„Нисте могли да побегнете“, каже Џанг. Док је у потаји мислила за себе да је двоје деце боље од једног, уврежила се парола: „Имајте мање деце и узгајајте више свиња!“
За врло кратко време, народ Рудонга је премашио циљеве локалне владе. Рудонг је постао првак у спровођењу политике контроле становништва и раст становништва града је опао знатно испод државног просека. До краја седамдесетих година 20. века, пекиншка власт је усвојила контролу рађања као званичну државну политику, која се спроводи у целој земљи. „Плодове економског раста“, говорио је у то време реформистички патријарх Денг Сјаопинг, не би требало да „потроши раст становништва“.
Током дуго времена, једно дете уместо мноштва преводило се у мање гладних уста које је требало нахранити – више ресурса за мање људи. Шанса за бољи живот. И једначина је у Кини неко време функционисала. У Рудонгу, фабрике су постепено грађене – за текстил, пластичне материјале, штампу и машинске елементе.
Идеолошке импликације економског успеха Кине: Комунизам с кинеским лицем
Џанг је родила свог сина на почетку ере економског бума. Између 1978. и 2005. године кинеска економија расла је просечно по стопи од скоро десет одсто годишње и просечна кинеска породица је због тога постала имућнија. „Мали цареви“ је назив који се у Кини усталио за једину децу у породици рођену осамдесетих година 20. века у Кини. Она су се највише окористила.
Џангин син, Чен Жуанбо, коме је сада педесет година, сећа се свог размаженог детињства. „Када сам био млад, моји родитељи чували су за мене најбољи пиринач“.
Али Чен је такође у потпуности свестан да једно дете уместо мноштва на крају значи умањење радне снаге, мање пореске приходе и веће оптерећење пензионог система. Ко обавља послове и сноси трошкове када је људи који стасавају све мање и мање? „У нашој породици сви и даље могу да привређују али то није свугде случај“, каже Чен. Кина, земља која ће убрзо бити дом око 400 милиона стараца, стари брже од остатка света.
Чен волонтира са другима који помажу старцима у Рудонгу, који немају никога ко би им се нашао. Посећује их, помаже обављање куповине. Група броји 3.000 чланова. „Укључујем се сваку последњу суботу у месецу“, каже.
Многи који су некада били само пољопривредници примају месечну пензију нижу од износа еквивалентног двадесет евра. Без помоћи своје деце, суочили би се са сиромаштвом. Други проблем, како је Чен указао, јесте да када родитељи остаре и када им је потребна нега финансијско бреме пада на њихово једино дете. Добар део непосредне неге обављају кћери или снаје. Синови обично шаљу новац.
Социолози данас говоре о проблему четири-два-један. Није реткост да један потомак мора да се стара о двоје родитеља и четворо баба и деда.
У старим данима, слогани исписани по зидовима истицали су: „Добро је имати само једно дете – влада ће се постарати за старце“. Сада један слоган бележи: „Троје деце је добро – онда држава неће морати да се стара о старцима“.
Прво је држава забрањивала женама да имају више деце. Онда је објавила да је брига о њима када су остариле приватан проблем.
У зору у Рудонгу, затичете седамдесет петогодишњаке који раде склекове у парку, џогирају и раде згибове на справама које су некада биле изграђене за децу. Један од њих објашњава да људи у Рудонгу покушавају да остану у доброј форми знајући да нема никога ко би се старао о њима када онемоћају. „Уколико остајете у кући брзо се разболите“, каже једна особа, додајући да не желите да постане бреме својој деци. За сада, многи стоје прилично добро. Али колико ће то потрајати?
На ободима Рудонга, нови старачки домови ничу међу пиринчаним пољима. Саграђени су са много соба, тешким улазним вратима, и кинеском заставом која се вијори у дворишту. Током дуго времена, старачки домови и хоспицији сматрани су недостојанственим установама које су у супротности за конфучијанском идејом да је старање о старцима дужност њихове деце. Људи их нису желели у својим четвртима.
Докази о старењу становништва јасно се показују и у подацима: доходак по глави становника у Рудонгу сада је 12 одсто нижи од регионалног просека. Стари људи не стварају нове бизнисе нити започињу нове пројекте.
То је оно што фрустрира пензионисаног грађевинског инжењера који нас је позвао на вечеру. Пиво и риба па пари послужени су на округлом столу. „Политика једног детета уништила је Рудонг“, каже пензионисани инжењер који је захтевао да се његово име изостави. „Да ли сте видели нове небодере у центру? Ја сам их саградио. Стоје празни“. Млади људи, објашњава, напустили су Рудонг. „Остали су само старци“. Локална влада, каже, нуди попуст породицама са двоје деце која купе стан у Рудонгу.
Као што је ту отпочела примена политике једног детета пре четрдесет година, демографске промене које сада почињу да се виде у Рудонгу убрзо ће почети да се показују широм државе. Кина покушава да им промени ток. Али забрањивање рађања је, изгледа, много лакша него прописивање рађања.
Пре десет година Централни комитет Комунистичке партије обзнанио је прекид политике једног детета. Јануара 2026. године, друштвени експеримент тихо је окончан. Током њега је, процењује аналитичар Дан Ванг са америчког универзитета Стенфорд, извршено 300 милиона принудних побачаја и 100 милиона стерилизација жена. Влада је сматрала да је угрожен државни економски раст. Циљ је био да се „умањи притисак старења становништва“, речено је тада.
Мултинационалне корпорације у вртлогу економских национализама – и Кина и свет
Сада, изгледа као да кинеско становништво добровољно наставља спровођење политике једног детета. Просечно, кинеска жена има једно дете. А опет потребно је просечно 2,1 дете како би се стабилно одржавао број становника.
Жанг Цуилан и њен син Чен, који су опет за пијачном тезгом, присећају се пароле из старог времена. „Још једно дете значи само још један пар штапића за столом“. Али ова парола више не важи, кажу. Данас, имати дете у Кини је скуп подухват, истичу, који укључује трошкове образовања и проналажење одговарајућег стана.
„Један пар штапића више не може да реши проблем“, каже њен син. Уверен је да национална стопа рађања опада готово неизбежно онда када друштво постане просперитетније. И истраживања заиста показују да што једна земља постаје богатија, рађа се мање деце. Овај тренд, пише Институт за демографска истраживања Макс Планк, може бити преокренут – али само онда уколико доносиоци политичких одлука заговарају већу равноправност између жена и мушкараца и уколико парови осећају да њихова деца могу да очекују стабилну будућност. Кина је данас другачије место него што је била у његовој младости, каже Чен. „Људи би радије уживали у својим животима уместо да брину да имају децу“.
Промена је постала видљива у супермаркету. Произвођачи гране за бебе преоријентисали су се на производњу млека у праху за старе. Компаније које су некада производиле опрему за надзор деце сада производе уређаје за надгледање остарелих очева и мајки. Зову их „седа економија“ (silver economy).
По први пут од педесетих година 20. века, влада је повисила прописану старост за одлазак у пензију 2025. године, која је надалеко била позната као врло ниска – са шездесет на шездесет три године за мушкарце и са педесет пет на педесет осам за жене које раде канцеларијске послове. Постепено ће се померати навише наредних година. Заједно са износом који држава мора да издваја за пензије.
У борби против осеке беба, влада прибегава креативним замислима. Председник и генерални секретар партије Си Ђинпинг прокламовао је „нову културу брака и рађања“ пре три године; државни упосленици задужени су да обликују гледишта младих људи о „љубави и браку, плодности и породици“. Државним службеницима допуштен је дужи медени месец. Уведена су пореска ограничења за родитеље и веће субвенције за новорођанчад – око 430 евра по детету. Дужа материнска одсуства за мајке. Пекинг је почео да цензурише видео снимке женских блогера који, по њиховом мњењу, заговарају нереална гледишта о љубави – у многим случајевима: феминистичка. На почетку године, уведен је порез по стопи од тринаест одсто на кондоме и пилуле за контролу рађања. Клиникама је наложено да спроводе стриктнија саветовања како би одвратиле жене од извршења абортуса.
Идеја да претежно мушки политичари сматрају женске материце њиховом ствари није кинеска посебност. Али у неким провинцијама, званичници наводно изнова иду од врата до врата кроз села и запиткују жене о њиховом менструалном циклусу.
Џанг Цуилан, жена из Рудонга која је, попут својих пријатељица, једном била спречена да два пута буде трудна је сигурна: људи се мењају споро. Жене у Кини поунутрашњиле су уверење да је немати деце или имати једно дете боље од много деце, каже. А ове склоности, верује, не могу се брзо изменити.
Извор: Шпигл
