Пише: Војин Грубач
Војна парада у Москви, посвећена Дану побједе, као и манифестација „Бесмртни пук“, која се одржава у многим градовима широм Русије, посљедњих година имају помало опор укус уколико се обиљежавање 9. маја посматра у контексту рата у Украјини и огромних словенских жртава које тај рат носи.
Парада побједе у сјенци новог рата
Војне параде у Москви, којима се обиљежавао Дан побједе над нацистичком Њемачком, имале су за циљ да покажу свијету војну моћ и поруче да Русија више никада неће дозволити људска страдања и материјална разарања каква је претрпјела у периоду од 1941. до 1945. године. С друге стране, манифестација „Бесмртни пук“ представља масовну шетњу — марш сјећања на учеснике Другог свјетског рата. На тој комеморативној манифестацији учесници, уз заставе и симболе побједе, носе фотографије својих предака — војника, партизана и цивила — који су учествовали у рату, а многи у њему оставили своје животе.
Војин Грубач: „Вруће–хладно“ политика – Између мијешања и „немијешања“
Дакле, сјећање на побједу над Хитлеровом солдатеском, коју многи сматрају најмоћнијом армијом у историји човјечанства, потпуно је разумљиво. Међутим, трагедију и жртве које је СССР поднио у периоду 1941–1945. године данас сустижу трагедија и жртве четворогодишњег рата у Украјини.
За четири године и два мјесеца, колико већ траје рат у Украјини, људски губици на обје стране постали су огромни. Рецимо, агенције „Медиазона“ и „Медуза“ процјењују да је од почетка рата у Украјини погинуло око 352.000 руских војника старости између 18 и 59 година. До сада је евидентирано 217.808 имена погинулих руских војника. Аналитичке агенције наводе да је на другој страни погинуло између 186.000 и 190.000 украјинских војника, мада неки сматрају тај број вишеструко умањен. Ако се погинулима додају нестали и рањени, процјењује се да је на обје стране укупно страдало између 1,8 и 2 милиона људи.
Украјина — трагедија два народа
Зато се може закључити да је рат у Украјини велика трагедија два словенска народа, али и других народа који живе на просторима Русије и Украјине. То је рат који се није смио догодити, а ако је већ био неминован, никако није смио однијети толики број људских живота — јер то су жртве какве данас себи не би дозволио ниједан озбиљан народ на планети.
Посебно је интересантан закључак украјинског војног аналитичара Алексеја Арестовича, бившег обавјештајца и некадашњег савјетника Канцеларије предсједника Украјине. Он је недавно изјавио:
„Однос Запада према Русији, али и према нама (Украјини), није економски и политички, већ метафизички. Запад нас не сматра себи равнима и то је стварни проблем. Ми смо за њих Папуанци. Када смо били сила од петнаест република, с јаком економијом — а постојао је такав период — када смо их престизали у космосу и показивали им зубе у Кореји, Анголи и Вијетнаму, нису нас уважавали, али су нас се бојали. Због неких наших рјешења понекад су нас и поштовали. А сада, када су нас као будале нахушкали једне на друге, зашто би нас уважавали? Ми обављамо прљави посао, убијајући се међусобно. Ево, министар одбране Њемачке отворено говори да њима одговара да Русија и Украјина наставе да ратују, јер ће тако бити мање опасности за њих.“
Од побједе над нацизмом до међусобног уништавања
Из свега овога може се закључити да је побједа над нацизмом, коју је СССР извојевао 1945. године, данас далека прошлост. Русија и Украјина, које су на својим плећима изнијеле највећи терет те побједе над Хитлеровом армадом, међусобним ратом поништавају значајан дио тог историјског насљеђа. Истовремено, постоји снажна подршка Запада да се тај рат што дуже настави, како би жртве два словенска народа постале трагично немјерљиве.
