Поводом празника Светог Василија Острошког редакција Журнала у наставцима доноси расправу исповједника православља епископа далматинског Никодима Милаша под горњим насловом. Расправу је првобитно објавио епископ Милаш у Дубровнику 1913. године, у штампи Српске дубровачке штампарије.
Пише: Епископ Никодим Милаш
Овај Павлин прије 14 година успио је био, као што знамо, обратити црногорског владику Мардарија у римску вјеру и привољети тога Мардарија, да управи познато нам своје писмо римском папи, на које му је овај одвратио оним такође познатим нам писмом. Римска курија са папом на челу заносили су се, као што знамо, тим обраћењима српских владика и народа, о којима су их извјештавали дотични агенти Пропаганде, а штедри су били у издавању својих похвалних писама.
Али су у исто вријеме почели били скептички гледати на те разне извјештаје, особито од када су дотични папини нунцији из разних главних мјеста стали упозоравати курију, да између оних агената има доста и варалица, који лажу и који варају Рим, само да себе новчано користе и да се прикажу Риму, као врло важне и упливне личности. Од Мардаријева обраћења у римокатоличку вјеру прошло је било доста времена, а међутијем никаквих вијести није Рим више добивао од њега, нити је знао о резултатима тога обраћења у Црној Гори, као ни о томе, шта је онај владика урадио са српским патријархом и са патријарховим обраћењем, као што је то папа Мардарију препоручио био. Да би о томе обавјештена била римска курија, и уопште о стању римокатоличке вјере у оним земљама, она пошаље истога Павлина у те земље, да их обиђе и затијем односни извјештај поднесе. Павлин је морао да послуша наредбу, тим прије, што је у ствари он лично био заинтересован. Дошао је он и зауставио се негдје у околини манастира Мораче; али је одмах видио и освједочио се, да у оним предјелима нема ни трага од римске вјере. Истину тога он није смио да саопшти Риму, јер на посљетку на њега је падала сва одговорност за неуспјех.Требало му је тада нешто смислити у своје оправдање, и он је смислио сабор, и тај сабор одмах у својој глави и саставио.
Наишао је тај Павлин на оног владику авантуриста Јевтимија, кога му обећањима није било тешко сломити, и од њега измамио му печат; нашао је два три безначајна, а по свој прилици и неписмена калуђера, и од њих измамио печат манастира Мораче, и тада саставио у својој глави некакав сабор, и у име тог измишљеног сабора сам саставио за папу саборску посланицу, коју су имали тобоже да понесу у Рим два морачка калуђера, а коју је међутијем сам он понио. Да је исти Павлин саставио посланицу, види се из ријечи западно-словенскога кова, што су ту употребљене и уопште из стилизације саме те посланице, исто као и из сличности њезине у форми са познатим нам писмом владике Мардарија папи Урбану VIII. Рекосмо, да је печате за посланицу по свој прилици измамио Павлин од оног Јевтимија и од морачких калуђера, или од оног игумана Ананије; али може бити то и друкчије. Може бити да је Павлин имао и фаличне печате. Ми смо горе споменули, како су папини нунцији из разних престоничких мјеста упозоравали римску курију на неке агенте Пропаганде, који да су пуки варалице. У истој Тајнеровој збирци наштампано је једно писмо нунција Салваго из Граца, којим извјештава у Рим кардинала Боргезе о разним агентима Пропаганде, како не треба тим људима вјеровати, јер су „химеричне измишљотине све оне ствари, које они приказују о дотичним странама у Босни“, и како он има у својим рукама „фаличне печате, којима се они служе да добију од дотичних кнезова новаца, доказујући, како су они у стању да подигну устанак у свој Босни противу Турака.“ Зар није могао и онај Павлин имати фаличне печате и оног Јевтимија, исто и морачког манастира? А ми већ познајемо још из Мардаријева времена тога фратра Павлина, као врло окретног човјека, који је врло добро знао свој посао.
Никодим Милаш – Свети Василије Острошки, Разјашњење једнога питања из светитељевог живота (први дио)
Ми смо се мало подуже зауставили на овој посланици тобожњега сабора у Морачком манастиру, јер је она из доба кад је владиковао митрополит Василије и тиче се једнога манастира, који је био под његовом старјешинском влашћу; а и зато, што нам је иста посланица пружила много разјашњења за наше питање. Чудо, што ни Riceputi, ни Coleti, па ни Theiner, који су марљиво прегледали архив Пропаганде, а ова два посљедња штампали из тога архива и такве акте, који су по себи од врло незнатне вриједности, нијесу нашли за сходно да се осврну на ову посланицу и да је објаве. Или су ваљда и сами разумијевали, да је и она онаква „химерична измишљотина“, као и све оне друте, о којима је онај нунције писао римској курији, а које се тичу тобожњих великих обраћења православних Срба у римокатоличку вјеру! И послије овога враћамо се опет на оно дописивање између римских папа и митрополита Василија.
Казали смо, да сумњамо у истинитост оног дописивања, и да ћемо га сматрати аутентичним само у таком случају, ако се то докаже каквом савременом историјском чињеницом или каквом историјски поузданом исправом.Ми потпуно вјерујемо, да све оне исправе постоје у архиву Пропаганде у Риму, исто као што немамо никаква разлога да не вјерујемо у аутентичност она два писма 1661.године папе Александра VII митрополиту Василију и дубровачкој републици. Али, на основу свега што знамо, и што ћемо даље још навести, ми поричемо, да се поменуте године, а још мање 1671, обраћао писмено папама митрополит Василије.
О првом писменом обраћању Василија папи Александру VII.ми знадемо само из оног папинога писма од 25. априла 1661. године. Никакав други историјски податак о томе не постоји ни у православним ни у латинским изворима. Колетијева биљешка о томе црпљена је из архива Пропаганде, дакле из истог извора, из којега је то узео и Тајнер. А што је главно, не постоји ни оно писмо, које би митрополит Василије био писао папи, те не можемо знати ни шта, ни ради чега би то био управо писао Василије. Из папинога писма не може се то јасно разабрати, јер изгледа, да је папа највише дознао о приликама требињског манастира из онога, што је од игумана Кирила чуо (eumque audivimus). Али има једна врло важна околност, која све ово лијепо расвјетљује.
Некадашњи архимандрит Острошкога манастира, Никодим Раичевић, причао је пок. Вуку Ст. Караџићу још за Вукове младости, више ствари из живота митрополита Василија, а између осталих и то, да је „из манастира Острога владика Василије владиковао Херцеговцима 15 година“, све док није умро. Свети Василије умро је 29.априла 1661, и по томе од 1656. он је становао у манастиру Острогу, односно у Оногошту, епархијској столици, и од туда управљао црквом цијеле Херцеговине. Значи тада, да митрополит Василије није био 1661. у требињском манастиру, и досљедно није могао те године слати из тога манастира никаква писма. Ово казивање поменутог Острошког архимандрита Никодима потврђују догађаји и црквено-народне прилике XVII вијека.
Као што је познато, крајем XVI.вијека била је пренесена катедра некадашње стонске епархије из Петрова манастира на Лиму у Светобогородичин манастир у Требињу. Први је митрополит у Требињу био око 1592. године Висарион. Овај је митрополит заједно са тадањим српским патријархом Јованом (1592-1614) радио и настојао о ослобођењу српскога народа од Турака, те су се ради тога обраћали и слали посланства западним појединим владарима, да би томе помогли, а обраћали су се и римским папама, који су у међудржавним питањима имали тада велики уплив. Позната је грозничава дјелатност у томе папе Климента VIII. Одазиви томе настојању српских патриота од стране дотичних владара и од стране римских папа, били су сасвијем различни, према разлици интереса код једних и ко других: за прве су били мјеродавни политички интереси, а за друге интереси црквени. Владари обећавали су Србима, да ће нешто учинити, али на крају крајева нијесу учинили ништа, и напустили су српски народ његовој судбини.Али нијесу напустили тај народ римски папе.Ускористили су се они том приликом, да би тај народ, а на првоме мјесту његове црквене старјешине, привукли себи у вјерском односу и одбили их од православне цркве. Безброј је папских писама, што је до сада штампом објављен, а која о томе свједоче. За вријеме, о којем говоримо, довољно нам о томе казује писмо поменутога папе патријарху Јовану од априла 1598. и друго његово писмо од истога мјесеца слиједеће године истоме патријарху и гореспоменутоме митрополиту Висариону. За наш задатак ми дајемо особиту важност овом другом папином писму, и с тога вадимо из тога писма ово што слиједи:
„Si vos,“ пише папа, „vestraram animarum salutem vere desideratis coram eo, qui scrutator est cordium, si ecclesiam Romanam, omnium ecclesarium caput matrem et magistram agnoscitis, et eam catholicam fidem, quam eadem ecclesia ab initio nascentis ecclesiae semper docuit et docet, omni ех parte recipitis et denique summum Romanum pontificem, beatissimi Petri apostolorum principis successorem, cujus nos locum et auctoritatem, meritis licet imparibus, tenemus, et Christi domini in terris vicarium et ejusdem universalis ecclesiae visibile caput confitemini, eique omnem obedientiam adhibere ac reddere parati estis, profecto vos, ut fratres nostros et membra nostra in Christo, libenter complectemur; nihil enim ardentius expetimus aut quaerimus, quam animas Christo lucrari et sanctam ecclesiam, gratia Dei adjutrice, adunare et pacificare. Vos autem errores et schismata abjicere et detestari oportet, etfidem catholicam, quam diximus, corde credere ad justitiam, ore autem profiteri ad slutem, et ех formula, quam haec sancta apostolica sedes praescripsit, in qua nos, tametsi indigni, Spiritu Sancto tamen auctore ecclesiae cathoiicae praesidemus. Nullae vero temporum acerbitates nullae inimicorum insidiae impedire vos possunt, quominus cordeperfecto, in unitatefidei et in spiritu caritatis Christi nobis etRomanae catholicae ecclesiae adhaereatis, extra quam non est salus, nam totum hoc negotium spirituale est, et ех libera voluntate pendet. Oramus autem Deum pacis et salvatorem nostrum Jesum Christum, qui ecclesiam sancatm sibi suo sanguine acquisivit, ut cor vestrum suae divinae gratiae lumine illustret, ut depulsis omnibus erroram tenebris sitis filii lucis et nobiscum in luce veritatis et caritatis ambuletis, ipso Patre luminum auxiliante.“
Kao што ce види, папа овдје и одвећ јасно казује шта хоће. На страну питање о ослобођењу од Турака, на страну и све друге ваше земаљске невоље, него ви одредите се источне шизме и признајте власт римскога папе, јер то мора бити ваш главни задатак, то каже у овоме писму папа и патријарху Јовану и митрополиту Висариону.
На овај и овакав папин позив патријарх Јован није се ни осврнуо. А да би одбио од себе и сваку помисао ма кога било, да би он и српски народ под цијену превјере примили какву помоћ за ослобођење од турског јарма, патријарх са велике народне скупштине у Морачком манастиру у децембру 1608. пише савојском херцегу Емануилу, којега је народ вољан био да прими за свога владаоца, да ће га сви радосно примити, али да мора претходно засвједочити писмено у име своје и својих насљедника, да ће штовати слободу православне вјере и православних црквених обреда. Овако каже то патријархово писмо оном савојском херцегу по тексту тога писма, које је наштампао пок.Ил. Руварац из руског часописа „Историческій Въстникь“ год. 1889. Још је јасније и одрјешитије поменути услов истакнут у автолитографисаном тексту браће Doyen у Турину тога писма. Ту патријарх Јован моли Херцега, „да учини један привилегиј сврх закона и православне вјере наше с клетвом сврх четири евангелија и на частному кресту, потписано твојом руком господском, и такођер от твојијех синова принципа, да буде увијек за велику вјеру; зашто у наше стране никако нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук христјански обраћао на закон римски, зашто потле би могло бити велика скандала међу народ“.
Али није тако, као патријарх Јован, поступио митрополит Висарион. Прилике требињске области, гдје је тај митрополит имао своје сједиште, а која је спадала у сферу политичких интереса римокатоличке дубровачке републике, биле су у вјерском односу много различите од прилика у другим српским земљама. Утицај римокатолицизма био је ту снажан мал не толико, колико некада у предјелима старе Зете. Фра Мијо Батинић каже, да су у то доба „sljedbenici rimskog obreda u Trebinju slovili sa svoje pobožnosti“, a како изгледа, они су олакшавали много радњу фратара о прозелитизму међу православним Србима. При оваквим приликама у требињској области, православни епископ требињски морао је бити врло опрезан и пуно енергичан, да би кадар био да сачува, као што је требало, у својој епархији од туђинске заразе православно свештенство и народ. Митрополит Висарион није био такав човјек. По ономе што се о њему зна, он је био више политички но црквени човјек. Интереси црквени за њега су били подређени политичкима, и ради ових посљедњих он није био далек да жртвује прве. Ради овога он и није одбио, као патријарх Јован ону папину поуку, која је и њему, као и патријарху управљена била. У питању народног ослобођења он је радио споразумно са патријархом Јованом само у толико, у колико се то слагало са његовим сопственим програмом, који је он однеколико већ година извађао самостално и са својим људима, а слушајући савјете западњака и радећи по њиховом упуству. Поменуто је папино писмо на њега и на патријарха Јована од априла 1599. године; али још за три године прије тога ми налазимо Висариона у тијесној вези са западњацима, а посебно са фратром Домиником Андријашевићем, којега он уз друге разне кнезове својим потписом опуномоћава да ради код папе и код ћесара за народну ствар, и којега препоручује „као главу свијех нас“, и да се „изван њега“ нема вјеровати никоме другом. То је било 24.априла 1596. године; а мјесец дана кашње он, „бискупь Визарио“, пише аустријском херцегу Фердинанду, и моли га да би порадио о ослобођењу хришћана од Турака. Ту опет спомиње фра Доминика, као човјека од, највећега поуздања, и каже херцегу, како од њега, од ћесара и „од светога отца папе“ нада се, да ће се народ чим прије ослободити од великих невоља, које трпе под Турцима. 3а такво дјело он и народ отплатили би ћесару поданичком вјерношћу и послушношћу; а чиме би отплатили за то римскоме папи, митрополит Висарион није нашао још за нужно да у томе писму херцегу казује. Слиједеће године ми налазимо овог митрополита опет у тијесној вези са другим фратром, фра Томом Урсином. Некаква два српска калуђера, Дамјан и Павао, имали су да пођу у Рим папи Клименту VIII, да га замоле у име народа и српских главара, да би им послао војску и некога војводу, да би их ослободио од Турака, и у тој њиховој молби казују, како ће сва српска племена бити папи „верна и подложна“, и изјављују: „а ми да смо вазда вашои светини подложни и матери цркви“, и да ће имена римских папа свагда спомињати „на светихъ мисахъ“. Ова два красна калуђера фра Тома препоручује у писму из Дубровника 2.септембра 1597. кардиналу Алдобрандинију да би их папа лијепо примио, и у томе писму овај фратар спомиње и митрополита Висариона. Ова веза тога митрополита са фратрима, који су имали готово неограничени уплив на њега, а који нијесу престајали да рују противу православне вјере, била је судбоносна за православну цркву у Херцеговини, јер се тада зачела ту прва мисао о унији са Римом, која по срећи није тада ухватила корјена, али која је у другој половини XVII вијека изазвала многе трзавице у животу те цркве, као што ћемо даље видјети.
Да од свег оног бучно започетог и бучно у почетку вођенога рада о народном ослобођењу од Турака, није ништа било, то смо видјели; али фратри ипак нешто постигоше за своју сврху у Херцеговини, и посебно у Требињу. Благодарећи вези својој са митрополитом Висарионом и повјерењу, које су код њега уживали, они су успјели да у народу задобију неке људе, а међу тима и неке калуђере требињске (као оног Дамјана и оног Павла), да им буду привржени и да их слушају у вјерским стварима, тако да мало по мало створише странку, која је тежила за везом са западом и нагињала римској цркви. Не може се доказати, да је митрополит Висарион каквим јавним чинима подупирао ту странку, али се не може навести ништа, ни што би доказивало да је он противу ње радио. И ми ћемо још даље поћи, и допустити, да Висарион није ништа знао ни о оном писму папи, које су понијела у Рим она два требињска калуђера са изјавом уније са римском црквом, него ће онај фра Тома бити примамио те калуђере, који су морали бити без вјерске свијести, а можда и неписмени, као што су без те вјерске свијести, а и без савјести, били и други им другови, с којима ћемо се даље упознати, и исте калуђере послао у Рим и онако их топло препоручивао ономе кардиналу, да би, по свој прилици, показао Риму ревност фратара у обраћању „шизматика“; а можда је и сам тај фра Тома и саставио оно писмо, јер не вјерујемо, да би српски православни калуђер спомињао „мисе“ у мјесто литурђије, и да би ма колико неписмен био, говорио, да је био „римске вере“ и Немања и сви насљедници му, као што је то речено у писму. Али, док ову олакшицу допуштамо за митрополита Висариона, не може му никада опроштена бити његова индиферентност у православној вјери и оно његово допуштање, да иновјерци слободно у народу раде противу православне цркве. Наскоро је послије тога (око 1602. године) умро Висарион. Западњачка она странка у Требињу није смјела ни тада, ни за вријеме првих насљедника Висарионових, којих се, изгледа, за мало односно година пет измијенило, ничим се особито важнијим да истакне, и то благодарећи бодрој пажњи о очувању православне вјере у југозападним српским земљама српских пећских патријараха, који наслиједише патријарху Јовану.
