Пише: Жељко Шапурић
Породица Шобајић, која се из Бјелопавлића доселила у Никшић 1877. године, одмах након ослобођења од Османског царства, убрзо је постала зачетник и носилац културног и просвјетног живота града под Требјесом.
Људи од пера и мисли, умјетници и предузетници – браћа Максим, Панто, Шћепан и Бошко, као и њихови потомци, нарочито Симо, Бранко, Илија и Петар – већ крајем 19. и у првој половини 20. вијека поставили су темеље културног и јавног живота старог Никшића.
Њихов допринос био је пресудан у обликовању грађанског духа града и његовом прерастању у значајно културно средиште. Управо захваљујући њиховој визији и иницијативи, Никшић је почео да добија обрисе модерног урбаног простора.
Породица Шобајић оставила је дубок и неизбрисив траг у културном, просвјетном, привредном и јавном животу града. Њихова предузимљивост и способност да организују институције биле су кључне у трансформацији некадашње турске касабе у модеран град са развијеним културним садржајима.
Како је за „Дан“ казала директорица ЈУ „Музеји и галерије Никшић“ Весна Тодоровић, цјеловита слика о значају ове породице захтијевала би обимна истраживања и систематизацију њихове богате заоставштине.
– Неопходно је сакупити све што су ови утемељивачи урбаног и културног живота Никшића написали и објавити у оквиру Сабраних дјела породице Шобајић – истакла је Тодоровић.
Максим и Бошко – Бекица Шобајић основали су 1881. године Друштво никшићке читаонице, из којег су проистекли прво позоришно друштво, књижара, пјевачко друштво и часописи. У то вријеме у граду су организовани и први концерти, балови, фотографске и биоскопске представе.
Максим Шобајић је био пјесник, хроничар, археолог аматер и сакупљач народних умотворина. У дјелу „У моје доба“, објављеном постхумно у издању његовог синовца Петра, оставио је драгоцјено свједочанство о породици и времену у којем је живио, пружајући упечатљиву слику развоја Никшића.
Бошко – Бекица Шобајић је био истакнути културни и друштвено-политички радник, предсједник Друштва никшићке читаонице и један од покретача Добровољног позоришног друштва. Био је драмски писац, глумац и редитељ, као и сарадник листова „Невесиње“ и „Оногошт“. У његовој режији никшићки дилетанти су 1892. године, на Требјешкој главици, извели Гогољевог „Ревизора“, док је осам година касније изведена драма „Опсада Никшића“. Представи је присуствовао и књаз Никола И, који га је 1895. године одликовао Крстом ИВ реда Даниловог ордена.
Симо Шобајић је био политичар и народни посланик, један од оснивача Занатлијско-радничког удружења и позоришног друштва, као и оснивач и уредник листа „Народна мисао“. Био је публициста, пјесник и приповједач, аутор студије „Црногорци“ (1910) и збирке приповиједака „Из кршног завичаја“ (1912).
Бранко Шобајић је био умјетник и привредник, али и пионир културног живота Никшића. Подигао је пржионицу јечма, стругару и парни млин, а као први никшићки фотограф аутор је најстарије разгледнице града из 1900. године. Био је власник првог биоскопа, организатор концерата и балова, као и покретач музичког живота кроз тамбурашки збор и плех-музику. Свирао је више инструмената и био активан као глумац.
Илија Шобајић се убраја међу најзначајније црногорске академске сликаре, графичаре и педагоге. Школовао се у Бечу и Паризу, а посебно је познат као аутор нацрта првог црногорског новца – перпера. Илустровао је и јубиларне поштанске марке, а за свој рад одликован је Даниловим орденом. Галерија у Никшићу данас носи његово име.
Петар Шобајић је био антропогеограф, етнолог и етнограф, сарадник Јована Цвијића. Његово дјело „Никшић – Оногошт“ (1938) представља незаобилазан извор за проучавање историје и поријекла становништва овог краја.
Насљеђе породице Шобајић остаје трајно уткано у идентитет Никшића – као свједочанство да визија, знање и посвећеност појединаца могу обликовати судбину читавог града.
Извор: Дан
