Пише: Синан Гуџевић
Божо је био јединствен намћор, али и јединствена петља од храбрости. Неустрашив до лудила. Дан након што је доживио страшну повреду поткољеничног лигамента и јако искрварио, док је Београд био окован снијегом, зовнуо ме је и казао да свакако идемо на Партизанову утакмицу.
Хвала Црногорском народном позоришту што је уприличило овај скуп у сјећање на Божа Копривицу. Хвала што је на њега позвало и мене. Божо је био мој пријатељ скоро педесет година, па бих лако могао казати да је посве у реду што се сад налазим овдје пред вама. Али међу вама видим неке за које знам да су га знали и дуже од мене, те имајући добар разлог да не казујем нешто што знате боље него ја, допустите ми да кажем понеку успомену која је само његова и моја.
Божо је свуда писао како је рођен 20. децембра 1950. године у Никшићу. Ово је тачно само кад се ради о мјесту, и о датуму, дакле о датуму и мјесецу. А година није тачна. Он је рођен 20. децембра 1949. у Никшићу. Кад сам то сазнао, питао сам га, а што пишеш да си годину млађи. Зато што дриблам гдје год могу, рекао ми је. Допустите ми да кажем и како сам “прочитао” тај један његов дриблинг. То се десило случајно, то јест стицајем околности. Ово захтијева дигресију, чиним да буде што краћа.
У суботу, 23. фебруара 1985. Божо је, након неколико фаулова које је претрпио од једног друга из редакције гдје смо заједно радили, револтиран, а да не би ударио онога који га је ненамјерно, из незнавања, ударао више пута, снажно ударио кољеном у армирана врата дворане за мали фудбал у београдском Лазарцу. Стакло је пукло, а арматура је исјекла Божов поткољенични предњи лигамент. Страшан млаз крви је шикнуо, једва сам га некако смањио, под таксија којим смо ишли био је натопљен крвљу.
Болница је била Драгиша Мишовић, дежурна, два болничара су га одмах уграбила и увела у собу за обраду ране, а он је мени оставио личну карту да га пријавим на пријемници. Кад смо након сат и по напуштали болницу, требало је да покажем отпусни лист на пријемном шалтеру, и гледајући шта на њему пише, уз нешто као ruptura ligamenti patellae, видио сам да на врху уз име пацијента стоји: 20. 12. 1949. Затражио сам да то исправе. Мушкарац на шалтеру је рекао да је то преписао с личне карте коју сам држао у рукама. Погледао сам, и видио да јесте.
Вјероватно сам једини кога је Божо задриблао и на болничком шалтеру. Али му дриблинг није прошао, захваљујући шалтерском службенику. За ово имам двије свједокиње, Божове кћери Ивану и Јовану, које су данас овдје с нама. Ивана је тада била дјевојчица од седам година, и видјела је свога оца кад је с превијеном раном ушао у кућу, а Јована је имала тек три седмице, али је свједочење чула кад је чула. А повреду је видио, и позлило му је од млаза крви из Божова кољена, писац и универзитетски професор Михајло Пантић који је тога јутра с нама играо. Он није онај који је Божа ударао.
Та година 1985. била је страшна и са смрти Партизанова центарфора Драгана Манцеа. Манце је погинуо у Земуну, на аутопуту испод жељезничког надвожњака, био сам међу првима који су дотрчали до његова аута. Становао сам тада ондје близу. То је било 3. септембра, мало прије 10 сати прије подне. На својој књизи “Сан улице” Божо ми је, на Ратковићевим вечерима поезије у Бијелом Пољу, написао посвету од 3. септембра 2018: Синану срце у срце. Само нас двојица смо у кући Риста Ратковића знали да је тога дана 33. годишњица Манцеове смрти.
Божо ми је, не једном, рекао да није хтио да се зна да је икако био рођен, а камоли да је већ увелике пузао кад је Уругвај постао свјетски првак побиједивши Бразил на тек направљеном стадиону Марацанã. Желио је, кад је већ софокловски морало бити да ће бити рођен, да се роди послије тога пораза који је за Бразил и дан-данас болан.
Тако је Божо, граматичари би можда рекли, хипотетички иреално дриблао, и кад се није знало да је рођен. Гимназију је завршио у Никшићу, а Филолошки факултет у Београду. Своју дипломску групу је звао свјетска књижевност, тако је зову сви који су је похађали, завршили или не завршили, иако се та филолошка група звала општа књижевност са теоријом књижевности. Добро, није баш дриблинг, али јесте финта.
Први студент који је дипломирао на свјетској књижевности био је Данило Киш. Киш је био велика Божова радост и љубав. Нико Кишове књиге није више читао ни боље познавао од Божа. Киш је за Божа стајао уз Борхеса и Шекспира, уз Пелеа, Гаринчу, Стрељцова, уз Галића, Бобека и Марадону. Свака Божова књига испуњена је дубоком оданошћу Кишу и непрекидном спремношћу да га и три и по деценије након смрти брани од сваковрсних књижевних смрадова који су трајно кидисали на њега.
Божо је био јединствен намћор, али и јединствена петља од храбрости. Неустрашив до лудила. Дан након што је доживио споменуту страшну повреду поткољеничног лигамента и јако искрварио, док је Београд био окован снијегом, зовнуо ме је рано прије подне и казао да поподне свакако идемо на Партизанову утакмицу. Знао сам да кољено не може савијати, имао је велики шав и бандажирану феморалну кост, па сам позвао једног земљака из подголијског села, који је у Београду радио као виши инспектор за криминал. Његово презиме нећу казати, да му не наудим.
Тај мој земљак, именом Хусеин, велики партизановац, кад сам га зовнуо, рекао је да ће радо доћи по Божа. Видјели смо се испред Божове зграде на Лиону, смјестили Божа на задње сједало Хусеинова фиће, виши инспектори су у социјализму возили фиће. Божо је своју укрућену десну дриблерску ногу држао на мом рамену до стадиона.
Данас се тај кијамет од утакмице може видјети на интернету, утакмица по големом снијегу који пада непрекидно, Партизан – Хајдук 4:1. Божо је био пресретан кад сам му на крају утакмице рекао: сретне ти ране, Бота! Узвратио је да мора чешће ићи на шивење, и да проливање крви пристаје уз његову породицу. Сутрадан смо Хусеина прозвали краљ Хусеин.
Тај исти краљ Хусеин ме је десетак година касније, једне недјеље, позвао телефоном и усплахирено казао како је тога дана био на утакмици Партизана и Звезде и како се Божо из посљедњег реда на западној трибини закачио са Арканом који је био у ложи, изнад њега, те како му је Божо одоздо, лице у лице, свашта изговорио: да је кукавица, да су његови злочинци и он сам убијали сиротињу по Босни, да је издао своју партизанску породицу, и да га, ако има петље, сачека након утакмице испред улаза на трибину.
Хусеин је испричао у даху, како је Аркан Божа само гледао с презиром и како није проговорио ништа. Па ме је замолио да одмах телефонирам Божу и кажем му да нипошто не спава код куће те ноћи, а да се сутра јави њему, Хусеину, који ће га негдје склонити.
Тада сам био у Берлину, дјеца три и по године. Одмах сам зовнуо Божа и пренио му све ово. Рекао ми је потпуно миран: “Не пада ми на памет да се тој сплачини склањам с пута! Зна ђе сам, а ако не зна, може лако сазнати, па нека дође по мене! А Хусеину ћу се радо јавити, онако.” И није се Бота склонио с пута ономе што је убијао недужне у Босни.
Још ћу рећи и ово. Јуче поподне, по доласку у Подгорицу, на градско гробље Чепурци одвео ме је Славко Раичевић, брат пјесника и приповједача Миодрага Мија Раичевића, који од 31. децембра почива на парцели број 11, а преминуо је три дана прије нове године. Мијо је са Божом, прије четири године, у четири руке, начинио књигу “Блуз два пријатеља” за коју није довољно рећи да је чудесна. Пјесме у књизи су Мијове, а прозни дијелови Божови. Божо је преминуо на први дан овога прољећа, те онима који књигу још немају, ево прве пјесме из ње, насловљене “Била си прва у пролећном првенству”:
Била си прва у пролећном првенству
била си прва у пролећном првенству драга
и гол разлика је била на твојој страни
сваки напад противничких играча завршавао
се пред малим шеснаестерцем али данас
лопта није округла као некад звижде ти
чак и они који не би умели да изведу ни
почетни ударац. Видим те: седиш на веранди
ногу умотаних у ћебе.
Ветар њише копачке
обешене о клин. Корнер заставица је пуна
суза.
Извор: Портал Новости
