Piše: Dimitrije Milić
U prethodnih nekoliko decenija, iako su se menjale globalne ekonomske okolnosti i brojne krize pogađale svetsku privredu, postojala je jedna konstanta. Ta konstanta je generalna stabilnost zalivskih ekonomija i godine stalnog ekonomskog rasta i pratećeg uspona njihove političke moći u regionu. Ekonomije bogate fosilnim gorivima poput Saudijske Arabije, Katara, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata i drugih država Zaliva pokazale su se otpornim i na Svetsku ekonomsku krizu, globalnu pandemiju i različita ratna zbivanja, čak i u njihovom komšiluku. Iako su gotovo sve ove uspešne države svoje osnovno bogatstvo izgradile kroz izvoz energenata, u poslednjim godinama mnoge od njih uložile su ogromne resurse u diversifikaciju svojih ekonomija na turizam, usluge, tehnološki sektor, avionski saobraćaj, sektor finansija, pa čak i u određenim državama i na industriju. Ove tendencije bile su izrazito prisutne u prethodnim godinama sa velikim projektima država poput Katara, Saudijske Arabije ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. Međutim, rat u Iranu pokazao je po prvi put opasnost po ekonomski model razvoja i rasta celog regiona i sa svojim nepredvidivim trajanjem postavlja pitanje i o njihovoj budućnosti.
Ukoliko se pogleda globalna rang lista bogatstva država po glavi stanovnika, države ovog regiona spadaju u sam vrh tabele. Većina njih ima i moćne nacionalne suverene fondove koji investiraju viškove kapitala stečenog iz prodaje fosilnih goriva u različite perspektivne sektore širom sveta. Osim toga, zalivske države poseduju mahom i velike devizne rezerve, solidne mogućnosti za zaduživanje na međunarodnim tržištima kapitala i u dosta slučajeva nizak stepen javnog duga. To ukazuje da skoro sve iole moćne države ovog regiona mogu da odgovore na trenutne pretnje i krize, da ublaže efekte negativnih ekonomskih kretanja i da trpe gubitke kada njihove privrede ne funkcionišu.
Međutim, sadašnja kriza podrazumeva negativne efekte po više važnih sektora glavnih zalivskih ekonomija istovremeno i po ovom kriterijumu je rat u Iranu sa svojim posledicama jeste novost. Za razliku od prethodnih kriza koje su bile ili globalne (poput spomenute finansijske krize ili pandemije) ili lokalizovane (ratovi u Iraku ili Siriji), ovaj konflikt direktno se odvija u geografskoj i infrastrukturnoj srži njihovih ekonomija. Ključni kanal prenosa šoka jeste zatvaranje ili ozbiljno ograničenje pomorskog saobraćaja kroz Ormuski moreuz od strane Irana, koji funkcioniše kao arterija kroz koju prolazi oko petine globalne trgovine naftom i gasom, ali i veliki deo uvoza hrane i robe za same zalivske države.
Iran naneo veću štetu američkim bazama na Bliskom istoku nego što je to ranije javno predstavljeno
Jedna od najviše pogođenih država regiona je Katar, koju po procenama Goldman Saksa očekuje ekonomski pad od čak oko 13% u scenariju završetka ratnih dejstava i odblokiranja Ormuza do kraja aprila. Ukoliko se ratna dejstva i blokada moreuza nastave, to podrazumeva dodatni pad ekonomske aktivnosti. Ovoj državi, koja je specifična po svojoj ekstremnoj zavisnosti od izvoza LNG-a (tečnog gasa), rat predstavlja gotovo egzistencijalni šok u kratkom roku. Katarski ekonomski model zasniva se na kontinuiranom izvozu gasa, pri čemu praktično celokupna infrastruktura zavisi od slobodne plovidbe kroz Ormuski moreuz. Čak oko 93% katarskog LNG izvoza prolazi kroz ovu rutu, bez realne alternative. Zatvaranje ili čak delimična blokada doveli su do faktičkog prekida izvoza u pojedinim fazama konflikta, što ima direktan uticaj na budžetske prihode i likvidnost države.
Istovremeno, paradoksalno, globalne cene gasa rastu, što dugoročno povećava vrednost katarskih rezervi i potencijalne prihode. Međutim, taj pozitivan efekat ostaje sekundaran ukoliko fizički izvoz nije moguć. Projekcije ukazuju da bi produženi konflikt mogao trajno da naruši reputaciju Katara kao pouzdanog snabdevača, što bi dugoročno moglo da podstakne diversifikaciju energetskih tokova u Evropi i naročito Aziji, čime bi Katar izgubio deo strateške prednosti. Čak i ukoliko ova država bude uspešna u saniranju svojih napadnutih LNG terminala i izvozne infrastrukture koja je bila predmet napada od strane Irana, izvesno je da će vlada u Dohi imati ozbiljan zadatak da prevaziđe nanesenu štetu.
Saudijska Arabija sa druge strane kao teritorijalno i populaciono najveća ulazi u ovaj konflikt sa nešto drugačijom strukturom rizika i opasnosti. Kao najveća ekonomija regiona i ključni proizvođač nafte, ona ima određene mehanizme amortizacije, pre svega kroz alternativne izvozne rute poput East-West naftovoda ka Crvenom moru, a koji je takođe bio napadnut od strane iranskih projektila. Ovaj kapacitet omogućava da deo izvoza zaobiđe Ormuski moreuz, što Saudijskoj Arabiji daje relativnu prednost u odnosu na druge zalivske države. Međutim, taj kapacitet nije dovoljan da u potpunosti nadomesti gubitak pomorskog saobraćaja, pa dolazi do pada ukupnog izvoza i proizvodnje. Istovremeno, rast cena nafte značajno povećava prihod po barelu, što kratkoročno čak može da dovede do fiskalnog suficita kratkoročno. Ključni problem za Saudijsku Arabiju nije primarno energetika, već sekundarni efekti na strategiju diversifikacije, posebno kroz ambiciozne projekte prestolonaslednika Bin Salmana poput Vision 2030. Turizam, strani investitori i veliki infrastrukturni projekti direktno zavise od percepcije stabilnosti regiona. Produženi rat povećava premiju rizika, odlaže investicije i usporava transformaciju ekonomije ka postnaftnom modelu, a naročito ukoliko nacionalni suvereni fond PIF bude pod većim finansijskim pritiskom zbog trenutne krize, a koji je najjači alat koji ova moćna bliskoistočna država ima na raspolaganju.
Ujedinjeni Arapski Emirati u regionu predstavljaju možda i najkompleksniji slučaj jer su najviše diversifikovana ekonomija među analiziranim državama. Njihova snaga leži u sektorima kao što su logistika, finansije, turizam i avionski saobraćaj, ali upravo ti sektori su i među najosetljivijima na geopolitičku nestabilnost. Rat u Iranu doveo je do zatvaranja ili ograničavanja vazdušnog prostora, povećanja troškova osiguranja i smanjenja broja putnika, što direktno pogađa kompanije poput Emirejtsa i Etihada. Istovremeno, logistički centri poput Dubaija trpe zbog poremećaja u globalnim lancima snabdevanja. Iako UAE poseduje naftovod koji omogućava izvoz izvan Ormuskog moreuza, njegov kapacitet je kao i u saudijskom slučaju ograničen i izložen bezbednosnim rizicima. Sa druge strane, kao i u slučaju drugih izvoznika fosilnih goriva, rast cena energenata na svetskim tržištima donosi određene fiskalne benefite, ali ukupni efekat je negativan zbog širine sektora koji su pogođeni. UAE se suočava sa klasičnim problemom visoko globalizovanih ekonomija, a to je što je ekonomija diversifikovanija i otvorenija, to je osetljivija na globalne šokove.
Kuvajt je u ovoj krizi verovatno, uz spomenuti Katar, najranjiviji među posmatranim državama, i to iz dva razloga. Prvo, njegova ekonomija je i dalje izrazito zavisna od nafte, uz znatno manji stepen diversifikacije u odnosu na UAE, Katar ili Saudijsku Arabiju. Drugo, gotovo sav njegov izvoz zavisi od Ormuskog moreuza, bez ozbiljnih alternativnih ruta. Efektivno zatvaranje tog pravca znači direktan prekid prihoda države, uz istovremeni rast troškova uvoza hrane i robe, što dodatno pogoršava fiskalnu poziciju i čak svakodnevni život običnih stanovnika ove države. U uslovima rata, dolazi i do rasta troškova osiguranja, transporta i logistike, što povećava inflatorne pritiske. Kuvajt poseduje značajne devizne rezerve i suvereni fond kao i ostale spomenute države, što mu omogućava da kratkoročno amortizuje šok, ali dugoročno odsustvo reformi i diversifikacije čini ga posebno izloženim produženom konfliktu.
Ono što dodatno komplikuje ekonomsku sliku zalivskih država u uslovima rata jeste njihova izrazita demografska i tržišna specifičnost. Njihova jedinstvenost je i ogromna zavisnost od radnika na privremenom radu, koji u pojedinim državama čine ne samo većinu radne snage, već i većinu ukupnog stanovništva. U slučaju Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata, strani radnici čine oko 88% populacije, dok u Kuvajtu čine oko 60%, a u Saudijskoj Arabiji oko 40–45%. Ova struktura znači da čitav ekonomski model funkcioniše kao visoko fleksibilan, ali i krhki sistem, u kojem se ključni sektori, od građevine i energetike do usluga i logistike, oslanjaju gotovo isključivo na stranu radnu snagu. U normalnim okolnostima, to predstavlja komparativnu prednost jer omogućava brzo prilagođavanje tržištu rada i relativno niske troškove proizvodnje.
Ipak, u uslovima rata i povećane nesigurnosti, ista ta karakteristika postaje izvor sistemskog rizika. Migrantski radnici su po definiciji mobilni i prvi reaguju na pogoršanje bezbednosnih i ekonomskih uslova, što može da dovede do naglog odliva radne snage, kao što je već viđeno tokom pandemije. Istovremeno, preko 80% zaposlenih u privatnom sektoru u ovim državama čine stranci, a u sektorima poput građevine taj procenat prelazi i 90%, što znači da bi čak i delimičan odlazak radnika mogao da parališe ključne projekte i lance snabdevanja. Pored toga, ovaj model generiše konstantan odliv kapitala kroz doznake koje radnici šalju u svoje matične zemlje, što u kriznim uslovima dodatno smanjuje domaću potrošnju i multiplikativne efekte u ekonomiji. U kontekstu rata u Iranu, to znači da zalivske ekonomije ne trpe samo spoljne šokove kroz trgovinu i energente, već i unutrašnje šokove kroz destabilizaciju sopstvenog tržišta rada, što značajno povećava njihovu ukupnu ranjivost.
Često zanemaren rizik u ovom konfliktu jeste i mogućnost direktnih ili indirektnih napada na pogone za desalinizaciju vode, što bi imalo potencijalno razorne humanitarne posledice po čitav region. Zalivske države su specifične i po tome što funkcionišu kao svojevrsna „društva desalinizacije“, gde je voda praktično industrijski proizvod, a ne prirodni resurs, pa je time i njihova egzistencija direktno vezana za kontinuiran rad ovih postrojenja. Iran je u više navrata eksplicitno zapretio da bi u slučaju dalje eskalacije mogao da gađa ovakvu infrastrukturu, što je dodatno podiglo nivo zabrinutosti jer bi takvi udari bili usmereni na objekte od ključnog značaja za civilno stanovništvo.
U državama poput Katara, gde gotovo 99% pijaće vode dolazi iz desalinizacije, čak i kratkotrajni prekid rada pogona mogao bi da dovede do trenutne nestašice vode i kolapsa osnovnih funkcija društva. Kuvajt je takođe ekstremno zavisan, sa oko 90% vodosnabdevanja iz ovih izvora, dok Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati dobijaju dominantan deo vode iz istog sistema, što znači da bi efekti bili regionalni, a ne lokalni. Dodatni problem predstavlja činjenica da ove države imaju vrlo ograničene zalihe vode, često tek nekoliko dana ili nedelja, što u praksi znači da bi koordinisani ili produženi napadi mogli brzo da prerastu iz infrastrukturnog problema u punu humanitarnu krizu, sa posledicama po zdravstvo, snabdevanje hranom i opštu stabilnost društva . U tom smislu, za razliku od energetskih postrojenja gde postoji određena fleksibilnost i alternativni izvori, voda predstavlja apsolutni „single point of failure“ za ove ekonomije, pa bi upravo Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati bili među najteže pogođenima, dok bi Saudijska Arabija, iako takođe visoko zavisna, imala nešto veću geografsku i infrastrukturnu otpornost.
Ipak, uprkos svim navedenim ranjivostima, zalivske države nisu ni približno pasivni akteri niti ekonomski ili bezbednosno nemoćne strukture koje bi lako kolabirale pod pritiskom ovakvog konflikta. Naprotiv, kao što je spomenuto njihova finansijska snaga ostaje ključni amortizer, jer ogromni suvereni fondovi, devizne rezerve i relativno nizak javni dug omogućavaju im da dugoročno finansiraju budžetske deficite, stabilizuju tržišta i održavaju ključne sektore čak i u uslovima prekida izvoza ili smanjene ekonomske aktivnosti. Paralelno s tim, ove države su tokom prethodnih decenija investirale ogromna sredstva u modernizaciju svojih oružanih snaga, pa se posebno Saudijska Arabija nalazi među najvećim vojnim potrošačima na svetu sa budžetom od oko 70+ milijardi dolara godišnje, dok Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar beleže izuzetno visoku potrošnju po glavi stanovnika i kontinuiranu modernizaciju vojske .
Iako Iran raspolaže većim brojem pripadnika vojske, zalivske države imaju tehnološki naprednije sisteme, modernu avijaciju i sofisticiranu protivraketnu odbranu, što značajno menja odnos snaga u potencijalnom sukobu. Do sada su ove države uglavnom birale defanzivnu poziciju i izbegavale direktnu konfrontaciju, ali u scenariju dalje eskalacije, posebno ukoliko bi bili ugroženi ključni infrastrukturni ili civilni kapaciteti, postoji realna mogućnost prelaska ka aktivnijoj vojnoj ulozi, naročito kod Saudijske Arabije i UAE koje već imaju određeno iskustvo u regionalnim konfliktima. Drugim rečima, iako su ekonomski modeli zalivskih država ozbiljno testirani ovim ratom, njihova kombinacija finansijske otpornosti i vojne moći znači da one ostaju akteri sa značajnim kapacitetom da izdrže, pa čak i da utiču na tok krize ukoliko procene da su njihovi vitalni interesi direktno ugroženi. Deluje da njihovi ključni interesi još uvek nisu ugroženi i da ih verovatno državna rukovodstva gledaju kao privremena, a još uvek ne trajna.
Ukupno gledano, rat u Iranu deluje kao snažan podsetnik da u savremenom svetu ne postoji potpuna ekonomska ili bezbednosna izolacija, čak ni za najbogatije i najstabilnije države, a naročito ne za one koje su geografski i infrastrukturno direktno izložene konfliktima poput zalivskih ekonomija. Istovremeno, ovaj sukob potvrđuje i da su ove države u prethodnim godinama u velikoj meri vodile racionalnu i dugoročno odgovornu ekonomsku politiku. Kroz diversifikaciju privreda, izgradnju ogromnih suverenih fondova koji danas ukupno raspolažu sa oko 5000 milijardi dolara i akumulaciju značajnih deviznih rezervi koje im omogućavaju aktivnu intervenciju u kriznim uslovima.
Upravo kombinacija tih finansijskih „jastuka“, institucionalnih kapaciteta i već razvijenih mehanizama upravljanja krizama znači da ove države, uprkos trenutnim šokovima, nisu dovedene na ivicu kolapsa, već pre ulaze u fazu testiranja svojih modela. Istovremeno, one raspolažu i dodatnim političkim i bezbednosnim alatima koje do sada nisu u potpunosti aktivirale, što ostavlja prostor za različite scenarije daljeg razvoja situacije. Zbog toga rat u Iranu ne predstavlja sudbonosnu pretnju, ali jeste svojevrsni stres-test koji će pokazati koliko su transformacije započete u prethodnoj deceniji zaista održive i da li ove ekonomije mogu iz faze otpornosti da pređu u fazu adaptivne snage u uslovima produžene globalne nestabilnosti.
Izvor: NIN
