Prošlo je 13 godina od potpisivanja Briselskog sporazuma. Mediji su na godišnjicu podsetili, neko opširnije neko kraće, uglavnom na ono što nije ispunjeno od strane Prištine, bez osvrtanja na to kako od tada Srbi na KiM žive.
Prošlo je 13 godina od potpisivanja Briselskog sporazuma. Tačno na godišnjicu, 19. aprila, mediji su podsetili, neko opširnije neko kraće, uglavnom na ono što nije ispunjeno od strane Prištine, bez osvrtanja na to kako od tog datuma Srbi na Kosovu i Metohiji žive. Na temu Briselskog sporazuma za portal „Kosovo onlajn“ govorio je i predsednik Srbije.
Nepunih godinu dana pre potpisivanja pomenutog sporazuma napisala sam tekst pod imenom „Ima li leka za Srbe na Kosovu i Metohiji“. Nastao je kao reakcija na sve ono što smo mi, Srbi južno od Ibra, preživljavali tih godina, a pre potpisivanja tog, za nas i južno i severno, pogubnog sporazuma.
Od napisanog u tekstu do danas, promenilo se to što smo mi sa KiM tada čekali plan za rešenje krize na Kosovu i Metohiji od strane svoje države, a koja je nastala kao posledica dogovaranja dotadašnjih vlasti u Briselu. Na majskim izborima u Srbiji 2012. godine došlo je do promene vlasti, a ono što se čulo u predizbornoj kampanji tadašnjih pobednika – Koalicija Pokrenimo Srbiju – davalo je ljudima kakvu-takvu nadu da će se nešto promeniti.
Međutim, brzo smo shvatili da od plana nema ništa, i da predizborna obećanja neće biti ispunjena. Nepunih godinu dana kasnije potpisan je Briselski sporazum i od tada vlast u Beogradu čeka statut Zajednice srpskih opština. Bez obzira šta o toj Zajednici pričali, i o tom famoznom statutu, mi, Srbi sa KiM, ga ne čekamo – nikada i nismo – jer nam je preko glave Brisela i svega što sa te adrese dolazi. Za nas je to samo još jedan, viši, nivo trpljenja onoga što se trpeti gotovo ne može, pa što da mu se onda nadamo i da ga čekamo.
Elem, od plana do statuta, iliti kraja puta, dođosmo vezanih ruku i sa trakom preko usta, jer sve što „imamo“ na ovom delu, po Ustavu, svoje teritorije – sa Kurtijem ili bez njega – rezultat je Briselskog sporazuma. Zato, nema kompetentnijih da govore o njemu od nas koji ga živimo, jer on je osmišljen i sprovodi se upravo tako da nam život ovde učini nemogućim.
Postepeni proces
Znate, nije Briselski sporazum potpisan tek tako. Da bismo došli do nivoa da njega potpišemo morali smo na terenu pokazati i dokazati koliko smo spremni daleko da idemo – i trenutna i buduća vlast – u tom procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine, kako se tada govorilo – ili izdaje, kako govori dobar deo nas sa Kosova i Metohije od samog početka. Sada je i nevernim Tomama jasno da se sve vreme radilo o normalizacija odnosa Srbije i tzv. Kosova – prvi naziv je, u stvari, bilo kuvanje žabe. Zato ću ukratko da podsetim kakve su nam bile te tri-četiri godine pre tog 19. aprila 2013. godine – kada je na vlasti bila Demokratska stranka.
Pregovori oko Kosova prebačeni su iz Saveta bezbednosti na Evropsku uniju – iz Njujorka u Brisel – koliko se sećam 2010. godine, i tada je počeo naš sunovrat u njegovom najnegativnijem smislu. Bilo je to vreme kada je integracija nas južno od Ibra u tzv. kosovski sistem već uveliko trajala, protiv naše volje. Žuti su tada u Briselu vodili dijalog sa predstavnicima „nezavisnog Kosova“ i Evropske unije. Sve dogovoreno na terenu se relativno brzo sprovodilo, hvatali su nas, da tako kažem, na prepad, da nismo znali šta nas je snašlo.
Nije to bilo zato što nas je manje pa će lakše ići, već zato što je nas južno od Ibra duplo više od Srba na severu pokrajine i zato što je, po površini gledano, to veći deo Kosova i Metohije, ali smo bili razdvojeni – 12 hiljada u Sirinićkoj župi, 25-30 hiljada u centralnom delu, isto toliko u Kosovskom Pomoravlju, i znatno manje Srba u Goraždevcu, Velikoj Hoči, povratničkim selima Metohije. Bilo je gotovo nemoguće da se okupimo na jednom mestu i podignemo glas obespravljenih. Ostao je svako da se bori na nivou svoje lokalne samouprave i samim tim lakše im je bilo da nas pritisnu. Predstavnici vlasti u Beogradu su nas ostavili na cedilu.
(Integracija severa ostavljena je za kraj, kao mnogo kompaktnija celina sa potpunom slobodom kretanja Srba u tom delu. Sveže nam je sećanje kako su slomili i taj deo pokrajine i kako su Albanci tu integraciju na terenu sprovodili. Gledali smo i dalje gledamo kako likuju i pompezno rade šta im je volja po severu, dok je Beogradu ostalo samo da piše saopštenja u kojem osuđuje ovaj ili onaj potez Prištine, ali bez konkretnog delovanja ili recipročnih mera. Ne znam kako vi u ostatku Srbije, ali mi na Kosovu i Metohiji to doživljavamo kao veliko poniženje.)
U tih nekoliko godina pre zvaničnog stavljanja potpisa predstavnika Beograda na papir u Briselu, mi, Srbi južno od Ibra, naterani smo da plaćamo račune za utrošenu električnu energiju „državi Kosovo“, ali i sve druge. Ostali smo bez signala fiksne i mobilne telefonije, a tzv. Kosovo dobilo je svoj pozivni broj.
Sve srpske opštine postale su Privremeni organi – sada već svi zatvoreni i rade u kontejnerima blizu administrativnih prelaza – odnosno uspostavljene su nove opštine po Ahtisarijevom planu – 10 sa srpskom većinom, od kojih četiri na severu. Nije nas obuhvatio ni popis iz 2011. godine Republike Srbije, niti su organizovani srpski lokalni izbori na KiM 2012. godine.
Početak predaje
Važno je da još jednom podsetim da je nastankom tih novih lokalnih samouprava jedan broj Srba, ne tako mali, ostao u albanskim opštinama i od tada trpi neviđenu institucionalnu torturu. Kao primere ću navesti sela Prilužje i Plemetina koja su ostala u albanskim opštinama Vučitrn i Obilić, a tada je u njima živelo preko pet hiljada Srba, ali i to da u Metohiji nemamo nijednu opštinu.
Od tada se posebno muče Srbi koji imaju svoju imovinu u njima koja im je uzurpirana ili jednostavno oteta, pa pred sudovima „države Kosovo“ dokazuju vlasništvo. Kada spor reše u svoju korist, ili su blizu takvog rešenja, hapse ih za navodne ratne zločine. To je proces koji traje i odvija se skoro pa na nedeljnom nivou, i uliva strah u kosti svima nama.
Sve srpske opštine postale su Privremeni organi – sada već zatvoreni i izmešteni da rade u kontejnerima blizu administrativnih prelaza
Dalje, Srbe koje smo do tada zvali „Tačijevim“, jer su, podsetiću, bili kandidati na lokalnim i parlamentarnim izborima „države Kosovo“ ispred Srpske liberalne stranke koju je predvodio Slobodan Petrović, počeli su da nam predstavljaju kao legitimne predstavnike. Revolt naroda je bio veliki jer smo te izbore bojkotovali, a oni postajali lideri jer ih je glasala uža familija – pobedili su jer su bili jedini Srbi na izborima. O njihovoj stručnoj spremi neću govoriti, jer nema šta ni da se kaže i to se, nažalost, do danas nije promenilo – čast izuzecima.
Sećam se prvog reda u publici na manifestaciji Vidovdansko pesničko bdenje u porti manastira Gračanica – to je jedna od najvećih kulturnih manifestacija na KiM – kada je do tadašnjeg patrijarha Irineja i episkopa raško-prizrenskog Teodosija, vladike Atanasija Jevtića, predsednika Koordinacionog centra Zvonimira Stevića sedeo prvi predsednik opštine Gračanica Bojan Stojanović, ali i naroda koji je sablažnjen to gledao.
Na slavi u Visokim Dečanima, pomenuti Slobodan Petrović srdačno je dočekan. Tada, barem se tako u javnosti predstavljalo, država Srbija te opštine nije priznavala, ali kasnije se ispostavilo drugačije. Na vlasti u Prištini bio je Hašim Tači.
Pre potpisivanja Briselskog sporazuma, Srbima južno od Ibra zvanični Beograd preporučio je da izađu na lokalne izbore koje organizuje Priština, ali je odziv glasača bio veoma mali. Sećam se da su nas ubeđivali kako će glasački listići biti neutralni, odnosno bez grba tzv. Kosova. Međutim, na svakoj listi koju je uoči izbora trebalo popuniti i dati Centralnoj izbornoj komisiji ne samo da je bio grb, već i natpis „Država Kosovo“.
Tih godina, tačnije u drugoj polovini 2011. godine, dogodile su se i višemesečne barikade na severu pokrajine – sećate se Borka Stefanovića kako sedi na trotoaru zajedno sa narodom – jer je Priština donela odluku o zabrani uvoza srpske robe, a pripadnici ROSU pokušali su da prevezu pripadnike tzv. Kosovske carine na prelaze Jarinje i Brnjak.
Posle tog propalog pokušaja, ulogu prevoženja albanskih carinika na prelaze na severu preuzeo je EULEKS. Sa svime što se na severu događalo poklopilo se i priznanje tzv. carinskog pečata Kosova na kome ne piše „Republika Kosovo“ već „Carina Kosova“ od strane tadašnjih srpskih pregovarača u Briselu.
Na ostalim prelazima su carinici stigli bez većih problema, jer su Srbi daleko od njih i zbog ograničene slobode kretanja ništa nije moglo da se preduzme. Bilo je to dosta godina pre Kurtija, rekoh već, vreme Hašima Tačija. Narod na severu bio je odlučan da ne popusti, ali vremenom se i njihov problem sveo na lokalnu samoupravu; džaba barikade. (Ako smo išta naučili svih ovih godina to je da kad zvanični Beograd pere ruke od nas, kad nas ostavlja na cedilu, on sve prepusti ljudima na lokalu.)
Isti put
Da kažem i da su, dok su barikade trajale na severu, Srbi južno od Ibra trpeli neviđenu torturu od strane tzv. kosovskih vlasti. Oduzimali su nam i cepali srpske lične karte i vozačke dozvole, oduzimali srpske registarske tablice koje smo na prelazima menjali sa kosovskim jer su već tada ukinuli i zabranili kretanje autima sa registarskim oznakama gradova južno od Ibra.
Tukli su nas. Pretresali i skoro pa na delove rasklapali svako vozilo hitne pomoći na putu za Kosovsku Mitrovicu jer tada smo, zaboravih i to da pomenem, već ostali bez lekova i sanitetskog materijala u bolnicama i apotekama. Lekari su prolazili pravu torturu ako bi im u tim kolima policajci pronašli jednu injekciju, infuziju ili neki lek.
Posle svega nabrojanog dogodili su se gorepomenuti parlamentarni i predsednički izbori 2012. godine. Dačić je bio predsednik Vlade, predsednik države Tomislav Nikolić, a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić ministar odbrane. Na svu našu dotadašnju muku, Ivica Dačić počinje sa pričom o podeli Kosova i Metohije.
Sve je to urađeno pre zvaničnog potpisivanja Briselskog sporazuma. Nova vlast umesto da tom teroru stane na put, nastavila je istim putem, pečatirajući ga potpisom od strane premijera Ivice Dačića – tako je naš sunovrat i zvanično nastavljen. Usledilo je formiranje preteče današnje Srpske liste, bila je to neka građanska inicijativa, koliko se sećam, odnosno trećeg novembra 2013. godine dogodili su se prvi lokalni izbori na severu Kosova i Metohije po tzv. kosovskim zakonima i čuveno razbijanje glasačkih kutija od strane maskiranih ljudi. Sve posle toga neslavna je istorija koja i dalje teče na našu štetu.
U intervjuu koji je predsednik države dao portalu „Kosovo onlajn“, između ostalog, rekao je da 19. april 2013. godine nije bio lak, već dan pun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima, ali da je taj dokument bio najmanje loše što se u tom trenutku moglo dobiti. Tada je, kazao je on, bio zagledan u budućnost, želeo je dobre odnose sa Albancima i verovao da njihov jedini cilj nije samo da proteraju Srbe, već da žele stabilnost i mir, ali se prevario. Rekao je i sledeće:
„Tada je moralo da se razmišlja i o ekonomskom oporavku Srbije, ne zaboravite, o tome da Srbija ne bude izolovana, sankcionisana od svih. Srbija koja je ostavljena bez 500 hiljada radnih mesta, Srbija gladna, Srbija bez fabrika, bez puteva, škola, bolnica, bez ičega…..Briselski sporazum smo mi ispunjavali u dobroj veri, a lagali su nas i slagali sve. I Albanci sa Kosova i Metohije i njihova rukovodstva i još više treći potpisnik, Evropska unija“.
Pomenuo je predsednik i finansijsku pomoć, i to me opet vraća na gorepomenuti tekst iz maja 2012. godine. I gubavci su je dobijali, zar ne? Toliko godina posle tog napisanog teksta, napredovali smo toliko da smo dobili kontejnere na administrativnim linijama. Ne lek, kontejnere.
Oduzimali su nam srpske lične karte, vozačke dozvole, registarske tablice…
Šta da kažem na kraju, kada je javno rečeno da je nama na Kosovu i Metohiji oduzeto sve da bi ostatak Srbije bio tu gde je sada? Možda još da pomenem da se uporedo sa svime što sam u tekstu pomenula zdušno radilo na promeni svesti nas Srba, na tome da mi sa Kosova i Metohije postanemo omraženi ostatku zemlje – delili su nas, razgraničavali, govorili „šta mi imamo na tom Kosovu“, „neće naša deca da ginu“. Završismo nedavno i u nekoj seriji na RTS-u, gde nas pomenuše u negativnom kontekstu, i šta sve ne.
Kao da smo važniji mi, ljudi, od teritorije. Kosovo i Metohija su nešto iznad nas, jer mi smo prolazni – obični smrtnici sa svim vrlinama i manama svojstvenim čoveku. Briselski sporazum za posledicu ima otuđenje teritorije, naše zavetne zemlje, našeg imena i prezimena, jer ko smo mi bez Kosova i Metohije? Zato treba menjati svest Srba u ostatku zemlje, a nas ovde udarati bez prekida sa svih strana.
Ali, uprkos svemu nas i dalje ovde ima i trpimo, a kako se vi osećate u ostatku Srbije kada su Kosovo i Metohija u pitanju, kada sve ovo znate i kada nešto činite ili ne činite ne za nas, već za očuvanje teritorije – ide vama na dušu.
Izvor: Novi Standard
