Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
Химна „Боже правде” је првобитно била позоришна песма коју је интелектуална громада, песник, просветитељ, позоришни реформатор и културни радник Јован Ђорђевић (Сента, 25. новембра 1826 – Београд, 22. априла 1900) написао под утицајем сатиричне Змајеве „Народне химне”. Ђорђевићеви стихови написани су за позоришну представу „Маркова сабља”, која је премијерно изведена у част пунолетства и преузимања престола од стране кнеза Милана Обреновића. Изворна песма настала је 1872. године, када је Ђорђевић написао речи на музику Даворина Јенка. Композиција Јозефа Хајдна „Царска химна” имала је велики утицај на мелодију…
У сусрет обележавању два века од рођења прилично заборављеног Јована Ђорђевића, оснивача новосадског Српског народног позоришта, првог драматурга и управника Народног позоришта у Београду који је имао живот пун преокрета, убележили смо и ове податке. У списима који сведоче о његовим делима, наводи се да је био драг и поштован. По карактеру неуморан, темељан, истрајан, необично даровит, мудар.
Умни Јован Ђорђевић рођен је новембра 1826. године на северу Бачке, у Сенти, у време Аустријског царства у добростојећој породици. Отац Филип Ђорђевић уз трговину радо се бавио економијом и пчеларством, чак је и књигу о томе објавио. Мајка Ана, рођена Малешевић, научила га је да чита и пише пре него што је пошао у школу. После завршетка основне школе у родној Сенти, похађао је гимназију. Први разред приватно је завршио код куће и наставио у Сегедину, Новом Саду и Темишвару. Пут га даље води у Пешту, на студије филозофије, а 1845. године уписује се на пештански медицински факултет. Део студија у Пешти провео је као Текелијин стипендиста. Револуционарне 1848. године дефинитивно је прекинуо студије, јер је очево имање пропало, а стипендија је била недовољна. Од јесени 1850. радио је у Сомбору као чиновник у канцеларији великог жупана Исидора Николића, а започео је и веома плодотворан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. Са групом младих људи 1850. основао је српско дилетантско позориште Друштво српских добровољаца за које преводи Шилеров комад „Сплетка и љубав”. После краћег службовања 1851–1852. у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду. Предавао је латински језик, историју и географију, а факултативно и француски језик. Његов ученик, песник Лаза Костић, сећао се да је био најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинуо је због сплеткарења групе конзервативних новосадских грађана окупљених око Јована Хаџића, Вуковог противника. Од 1857. у Пешти ради као секретар Матице српске. У Новом Саду 1859. преузео је уређивање „Србског дневника” од Данила Медаковића. Сматрао је да модерна нација не може да се хомогенизује без сопствене културе и неговања језика, као и да је допринос позоришта најделотворнији.
Био је међу оснивачима Српског народног позоришта у Новом Саду 1861. У време опште народне апатије због укидања Војводине, оснивање националног театра Срба у Новом Саду било је важан национални посао. Био је то плод прегнућа низа национално свесних интелектуалаца и добростојећих људи окупљених око Српске читаонице у Новом Саду. За управника је одређен предузимљиви Јован Ђорђевић. Иако је у Срба раније било више театарских трупа, у Карловцима, Будиму, Новом Саду и другде, још током 18. века, Српско народно позориште у Новом Саду било је прво право, професионално позориште, не само код Срба него на словенском југу уопште.
Проблем наменски грађене зграде биће коначно решен тек 1895, добротом и несебичношћу Лазара Дунђерског, како је та зграда и називана.
Борка Голубовић-Требјешанин: Свака глумица мора да има пар вештачких трепавица
Упамћено је да је Ђорђевић био посебно активан 1861. као организатор обележавања стогодишњице Јована Текелије. Новембра 1867. приликом боравака трупе СНП-а у Београду књаз Михаило обећава да ће помоћи изградњу националног театра у Београду, односно покрити трошкове. Несрећни књаз своје обећање је одржао иако стицајем трагичних околности није доживео његову потпуну реализацију. Јован Ђорђевић је тако позван 1868. за руководиоца Народног позоришта у Београду. Године 1870. постао је и његов први драматург. Исте године оснива Позоришну школу, коју води заједно са Александром Бачванским. Био је гимназијски професор и директор у Шапцу и Београду. Руководио је Учитељском школом у Београду, да би затим био постављен за професора опште историје у Великој школи, највишој просветној установи ондашње Србије. Био је наставник и Александра Обреновића, потоњег краља. Предавао му је историју и земљопис.
Ђорђевић је писао поезију, драмске текстове, критике, историјске биографије, на пример једну о Чучук Стани. Аутор је и двотомне „Опште историје”. Превео је такође низ драмских текстова са немачког и мађарског. Писао је путописе, па и сећања. Аутор је и једног „Латинско српског речника”. Постао је и министар просвете 1892. године. Исте године биран је за почасног члана Српске краљевске академије.
Јован Ђорђевић био је активан, оптимистичан човек. Није се никада женио. Одгајио је, међутим, децу прерано умрле сестре, три брата.
Још један занимљив податак је да је Ђорђевић био ујак и старатељ чувеног писца Стевана Сремца. После смрти Сремчеве мајке, Јован га је довео у Београд, омогућио му образовање и увео га у културне кругове престонице. Ова породична веза није само занимљив детаљ: она открива и мрежу културних утицаја која је обликовала најважније ствараоце епохе.
У Сенти, бележе хроничари, постоји споменик Јовану Ђорђевићу, постављен 2006. године поводом 180 година од његовог рођења. Ипак, ретко која школа или улица у Србији данас носи његово име. У Београду постоји уличица, али без великог јавног значаја. Нема ни трга, ни фестивала, ни школског конкурса посвећеног човеку који је дао речи српској химни. Ђорђевић је сахрањен на Новом гробљу у Београду, у заједничкој гробници са рођацима, где је касније сахрањен и његов сестрић Стеван Сремац. Можда управо зато што нису тражили пажњу. Јован Ђорђевић је био човек који је ћутке и предано радио на изградњи темеља српске културе.
Извор: Магазин Политика
