Piše: Milan Stanišić
Arhimandrit Pavle Kalanj, dugogodišnji iguman manastira Gradište u Buljarici, u ovu paštrovsku svetinju došao je pre skoro 60 godina. Manastir u kojem je u drugoj polovini 16. veka napisan prvi srpski bukvar, uprkos brojnim iskušenjima, ostao je duhovni centar Petrovca i Buljarice. Kao poštovani duhovnik i ugledna ličnost svog kraja, otac Pavle za „Politiku” govori o iskustvu stečenom u dugogodišnjoj službi Bogu i narodu na Crnogorskom primorju.
Manastir Gradište nalazi se na uzvišenju pored puta koji vodi od Petrovca ka Baru. Prema predanju podignut je 1116. godine na ostacima antičke građevine ili groblja, a u pisanim dokumentima prvi put se pominje 1305. Dugo je bio metoh Visokih Dečana, a kompleks se sastoji iz tri crkve i konaka i okružen je zidom. Zajedno s mladim jeromonahom Filotejem, otac Pavle i dalje se podvizava u manastiru, a pored duhovnih zaduženja malo bratstvo brine se i o velikoj imovini ove svete porodice.
Govoreći o burnim istorijskim epohama koje je manastir uspeo da prebrodi, otac Pavle podseća na stradanja od Turaka i Italijana, ali i na katastrofalni zemljotres iz 1979. godine. Kako je kazao, u Gradište ga je uputio tadašnji duhovnik, iguman manastira Praskvica Boris Kažanegra, koji je prethodno u teškom vremenu za crkvu obnovio Reževiće i započeo obnovu Duljeva.
„To je bio period obnove, a uz igumana Borisa uključilo se i nekoliko nas mlađih monaha. Sve je bilo ruševina obrasla u šiblje, ali bili smo mladi i imali smo puno volje. Ja sam 1971. došao u Gradište i do 1979. godine bili su stvoreni dobri uslovi. Međutim, katastrofalni zemljotres usporio je sve. Crkva Svetog Save bila je potpuno srušena, a na hramu Svetog Nikole, koji je najvredniji i najznačajniji, propao je svod. Odvijali su se opsežni radovi, projekti i ispitivanja, ali je Zavod za zaštitu spomenika sve uradio temeljno. Na kraju, sanacija je, hvala Bogu, urađena pristojno. Ali, ostalo je još toga. Oni su grubi deo posla završili, a ostatak je bio naše zaduženje”, istakao je iguman Gradišta.
Ukazao je da je čitav njegov život protekao u izgradnji, podsetivši da je, zbog nedostatka svešteničkog kadra u vreme komunizma, opsluživao parohije od Petrovca do Bara.
Boka Kototorska – kolijevka Crnogorsko-primorske mitropolije
„Bilo je puno oronulih i zapuštenih hramova. Svugde sam morao da se nađem, koliko je Bog dao, toliko sam činio, ali bilo je i neke pomoći, pogotovo iz fonda za obnovu nakon zemljotresa”, dodao je otac Pavle.
Ogromni su kontrasti u liturgijskim obeležavanjima Vaskrsa danas i u vreme kada posete svetinjama nisu bile društveno prihvatljive, podseća naš sagovornik. „Kad sam tek došao u Gradište, prvih dana nije bilo nikoga. Samo je jedan stariji čovek koga sam zatekao odgovarao na liturgiji. Na Vaskrs nas je bilo najviše do četvoro-petoro u crkvi. Danas nam ipak dolazi puno naroda, sve više, a u dane posta crkva nam je uvek puna. Leti, s obzirom na to da je vreme turističke sezone, dođe puno naroda iz Srbije, Republike Srpske i Rusije, i to nedeljom bude pravi sabor. Ali to su sve ljudi koji dođu isključivo zbog liturgije. I hvala Bogu da je tako. Sve više ih dolazi iz Bara, Sutomora, Budve i Podgorice”, dodao je iguman manastira Gradište.
Arhimandrit Pavle je monah duže od pola veka, a i dan-danas ne zaboravlja svoje prve učitelje – prevashodno igumana Borisa i blaženopočivšeg mitropolita Danila Dajkovića, koji ga je rukopoložio u sveštenički čin.
„Moja sreća je što sam imao dobrog duhovnika, igumana Borisa, koji je bio ugledan i častan čovek i narod ga je poštovao. On je bio pravi roditelj, upućivao nas je u život, znao je vreme u kojem je živeo i učio nas kako da se vladamo i ponašamo. A pogotovo stari mitropolit Danilo – on je bio naš duhovni roditelj i vođa. Dugo je živeo, imao je i svoje nevolje… Bio je u braku, sahranio je petoro dece i suprugu, ali držao se stoički i u kasnijim iskušenjima s Lovćenskom kapelom. Imao je razumevanja prema nama. U mladosti bismo ponekad prešli meru, ali nas je razumeo. Puno puta je snishodio, malo bi pripretio, ali nikad nikoga nije kaznio – kao pravi roditelj”, seća se iguman Pavle.
Duhovna i kadrovska obnova dolazi po izboru Amfilohija Radovića za mitropolita crnogorsko-primorskog, ali naš sagovornik priseća se da u početku nije išlo lako.
„Pravili su mu prepreke, ali bio je uporan i u njegovom vremenu su se dešavala čuda Božja. To svi vidimo i to ne može da se sakrije, a uporedo su išle i obnova hramova i kadrovska i duhovna obnova. Dva velika hrama u Podgorici i Baru preporodila su te gradove i narod. Sada su nam svi hramovi puni i uglavnom dolaze mladi ljudi, dovode svoju decu, ispovedaju se, poste, pričešćuju se, hoće da se nauče. Osetili su potrebu i dolaze i traže savete – da pomognemo, uputimo, toliko koliko možemo i činimo. Glavni su post, rad i molitva – ako jedno fali, to nije dobro”, zaključuje otac Pavle.
Izvor: Politika
