Пише: Весна Девић
Под сводом Манастира Светог Николе на острву Врањина у Зетској Светој Гори, у сриједу 25. марта била је јединствена прилика да се чује повјесно слово о најзначајнијим историјским свједочанствима овог осмовјековног духовног и просвјетног центра.
Професор на катедри за средњовјековну српску историју на Философском факултету у Београду, др Жарко Вујошевић, велики зналац управо историјских докумената посвећених манастиру Врањина, по први пут је посјетио овај манастир по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, у пратњи монаха др Павла Кондића.
Игуман о. Јоаким срдачно је поздравио уваженог научника, показао му манастирску цркву и конак и замолио да братији манастира и у том тренутку затеченим гостима, одржи поучно слово о историјској путањи манастира и његовим повељама, у контексту српске средњовјековне духовности, културе и просвјете.
Говорећи о манастирским повељама којима су владари и црквени поглавари црквама, манастирима, епископијама, поклањали посједе, привилегије, приходе или потврђивали оно што су те институције раније посједовале, др Жарко Вујошевић је истакао да су то најсигурнија свједочанства и да се из њих сазнаје највише о историји једног манастира. Појаснио је да су повеље документи правне садржине и да су из наше историје управо најинтересантније владарске повеље за црквене примаоце зато што су ти документи имали вишеструки значај. Наиме, оне нијесу имале само правни дио, већ је постојао читав увод у тај правни чин. Посебно је занимљиво то да је он садржао цитате из Светог писма, литургијски језик…јер је издавач документа желио да прикаже своју општу мотивацију да би поклонио некој црквеној установи посјед, приход или привилегију. То су састављали учени људи из круга блиског владару, припадници свештенства, односно они који умију на одговарајући начин да сроче текст достојан свог издавача – владара.
„Оно чиме се ја бавим су заправо српске средњовјековне владарске повеље које су сачуване у периоду између краја 12. и средине или краја 15. вијека, докле су постојале српске средњовјековне државе. Можемо узети као последњу, Зету 1499. са Црнојевићима. И тих докумената је укупно сачувано око 500, што је сразмјерно мали број ако би се упоредиле са документима за историју Угарске, Италије или других западних земаља, јер је много тога нестало, уништено, пропало током времена. А један од најзанимљивијих манастира који је сачувао већи број повеља у континуитету је управо Врањина. Онај који је сачувао највише је, наравно, Хиландар, гдје је сачувано 156 српских повеља, поред 100 грчких и византиских царева, има неких руских и румунских и тако даље. Од осталих наших значајних манастира, прије свега владарских задужбина Студеница, Сопоћани, Жича… није сачувано скоро ништа“, казао је професор, истакавши да је сличан случај био са скоро свим манастирима, осим са Дечанима, гдје имамо четири повеље.
По његовим ријечима манастир Врањина је имала око 20 повеља за период од оснивачке повеље, коју би требало да је издао Свети Сава:
„Значи, од тада па до краја 15. вијека око 20 докумената, што је у овом контексту о коме говорим приличан број. Међутим, већи дио тих повеља је изгубљен или сачуван у преписима, а оригинали, који се сад чувају у Народном музеју Црне Горе на Цетињу, били су на крају Првог свјетског рата, стицајем околности, закопани у земљу у лименим сандуцима и кад су их ископали 1923. послије четири и по године, пронашли су труле остатке. Дакле, сада их има сада девет и сви се чувају у Народном музеју на Цетињу.“
Истакавши да је један од његових истраживачких изазова обрада те грађе, казао је да нико од претходних истраживача није објавио комплетна издања докумената, транскрипцију текстова, већ су сви дали описе којих докумената има и понеки извод. Подсјетио је да је све те документе, двадесетак повеља, преписао монах врањински Гаврило 1721. године у једну копијалну књигу тзв. Гаврилов зборник. Међутим, и тај зборник Гаврилов је изгубљен.
„Тако да, на основу тих преписа, остатака и овога што је сад на Цетињу, тих трулих пергаментних остатака, се можда може реконструисати некадашњи архив манастира Врањине, који је бројао двадесетак повеља“, казао је др Вујошевић, додавши да се тиме прије њега и много дуже и темељније бавио професор Ђорђе Бубало са Филозофског факултета, а да он наставља тај његов рад уз привилегију да види документе који су преживјели, а који су сад на Цетињу. Такође је упознао сабране да он и колега, који је стручњак за информатику и снимање мултиспектралном камером, покушавају да те документе сликају и да из тих снимака добију бољу видљивост.
Потом је дао кратак осврт који су све владари издавали повеље за Врањину: прва Светог Саве из 1230. сачувана у препису, онда повеља краља Владислава 1241–42, изгубљена. Затим повеља краљице Јелене док је управљала Зетом, крај 13. почетак 14. вијека, такође изгубљена. Повеља Стефана Дечанског као престолонаследника, кога је његов отац, краљ Милутин, по обичају Немањића, послао у Зету као младог краља и наследника, из око 1310, па његовог оца из 1314. и још једна Милутинова, па двије повеље Душанове, једне као млади краљ, друге као краљ Србије 1340.
„Значи, то је низ немањићких повеља за Врањину 100 година, ево колико их има, десетак да кажемо. Ове касније су од Балшића и Црнојевића. Задржао бих се на немањићком периоду. Да тако фреквентно неки манастир у том периоду, који за историчара за средњи вијек није нарочито дуг, добије толики број повеља, значи само једно, а то је да су везе манастира Врањине са Немањићима биле врло чврсте, да је било, да се подразумјева, ако могу тако да кажем, да сваки владар, или скоро сваки, изда нови документ или потврди оно што су претходници издали. То није био случај скоро ни са једним манастиром, барем да знамо.“
Дакле, већи број докумената за Врањину, како је казао, говори о значају који је овај манастир имао за Немањиће и о тим блиским контактима. Професор истиче да сад покушава палеографском анализом, анализом писма, да утврди да ли је можда једна иста особа у том периоду, на примјер Стефана Дечанског, Милутина и Душана, састављала те документе и припремала за владара да потврди својим потписом:
„Ја чак видим да је припрема пергамента обављана на исти начин, урезан оквир за текст и линије за редове. Дакле, да је у самом манастиру постојала традиција, школа или скрипторијум, да су били људи вешти да направе повељу која има и одговарајући изглед, репрезентативан, и одговарајуће писмо и тако даље То значи да је Врањина, по томе се може закључити, била веома значајан и духовни центар и економски и политички у то вријеме, посебно Немањића. Касније у вријеме Црнојевића је још фреквентније то издавање повеља, али тад се то већ може и претпоставити, јер је територија била мања и блискост са владарем је била и физичка.“
Др Жарко Вујошевић је казао да су повеље имале вишеструки значај, а и данас имају значај као историјски извори зато што садрже не само податке правне природе, већ су врло драгоцијен извор за топономастику свих ових крајева. Такође, повеље су имале и књижевно богословски елемент у својој садржини зато што је владар, описујући општу мотивацију за тај правни чин да поклони нешто манастиру, користио знање људи из свог окружења, да на одговарајући начин литургијским језиком, библијским цитатима то искаже на одговарајући начин. Као интересантну је издвојио врањинску повељу коју је издао Стефан Дечански, као краљ Србије, гдје у уводном дјелу он описује своја страдања, прије него што је дошао на престо. У њој описује своје ослепљење и чудесно исцјељење и поистовећује се са Јосифом који је неправедно страдао од своје браће.
„Последња повеља коју је Душан као краљ издао Врањини је из 1340, али повеља у којој се помиње Врањина и поклања Манастиру Светих арханђела у Јерусалиму, који је обновио краљ Милутин, је издата од цара Душана 1350. године и она спада у тај досије, да кажем, врањински, али се не чува ту. У ствари ни њен оригинал није сачуван, има препис у Дубровнику и један у Хиландару. Тако да се немањићки досије завршава том повељом“, закључио је др Жарко Вујошевић, изразивши радост и благодарност на прилици да посјети манастир чијим се повељама бави.
Уз игумана о. Јоакима и братију манастира, ово знаменито повјесно слово имали су прилику да чују и наша браћа, десетак чланова Црквене општине при парохији у Копру, Словенија, на челу са својим парохом протом Дејаном Мандићем.
Уз ријечи срдачне захвалности др Жарку Вујошевићу, игуман о. Јоаким све присутне домаћински је угостио за манастирском трпезом, која је, иако у великопосној скромности, била лијепи знак братске саборности.
