Piše: Miloš Čorak
…Do ugla preko puta, pravo ispod neba,
dođem često dušom na splavu meduze,
tragom svoje poslednje suze, poslednje suze…
Nakon više od četrdeset godina od kada je ova Šobićeva pesma Svetozara Markovića 39 objavljena, svi koji još uvek imaju malo duše, ili ono što je od nje ostalo, plove na splavu meduze. Slika Teodora Žerika „Splav Meduze”, orignalnog naziva „Scena brodoloma” s početka XIX veka ne samo što se smatra vrhuncem francuskog romantizma, nego je bila kritika tadašnjeg francuskog društva. Naime, kapetan broda nije bio izabran na osnovu svog iskustva, znanja, kompetentnosti, već iz političkih razloga. Bio je, može se reći, podoban da dobije tu odgovornu funkciju. Svojim lošim upravljanjem doveo je do brodoloma, usled kog je od 400 putnika i članova posade, kasnije na impovizovanom splavu završilo oko 140 ljudi. Kapetan je naredio da se preseku užad koja su vukla splav i tako ih ostavio na milost i nemilost moru i vremenu. Glad, žeđ, umor, kanibalizam i ostale nedaći je preživelo svega njih 15.
U sadašnjosti, termin „Splav meduze” simbolizuje društveni brodolom koji ne treba dodatno objašnjavati, jer ga svi živimo na ovim balkanskim prostorima. Pametnome dosta.
No, vratimo se Šobiću i njegovom stvaralaštvu. Na muzičkom moru danas, koje se njiše na tržišnim talasima neukusa, plovi splav meduze na kojem smo svi mi, koji i dalje gledamo ljudskim očima i osećamo ljudskim srcem, kako kaže Kiš. Plovimo tako nošeni strujom lakih nota, šibani vetrovima loše rime. Na sve nas, Miladinove pesme deluju gotovo isceljujuće, terapeutski. S protokom vremena, pesnik pod Trebjesom, svojim stihovima leči one koji i dalje sanjaju.
Iako već decenijama, ljudi pate za njegovim izostankom, On u Tišini, stoički, živi svoje dane.
Dva snimljena albuma, dovoljna za večnost a opet nedovoljna za naša srca.
Dakle, šta je onda, nama, Šobić danas?
Čežnja za nekim davnim, boljim, vremenima, uteha za današnjicu s kojom se ne možemo pomiriti, ili prosta čovekova potreba za umetnošću, onaj tihi vapaj duha bez kog život ne može da teče?
Često, sebi, postavim ovo pitanje a ako bih morao da izaberem jedno, onda bi to bilo ovo poslednje. Jer gde su danas pesnici? U svakom većem gradu bivše nam zemlje, knjiga je spala na po dva slova. Negde ni toliko. Nikšić je, imao tu sreću da su u njemu stvarali Nikolić i Šobić. Vitine stihove živimo danas. Upozoravao je, nismo čuli.
Ukazivao je, nismo videli da – drumovi će poželjet ludaka.
“…Neće biti toga ko će smjeti,
da posumnja u sve ko do sada,
poput teške omorine ljeti,
svijetom će vladati dosada…”
I zaista, današnjim svetom vlada dosada. Onim muzičkim pogotovo. Na hiljadu pevača, dođe jedan tekstopisac. Pesme poput sveta, dosadne, iste. On il ona u kafani, pate za njim ili njom. Neko se udaje ili ženi, a glavni protagonista pati, jer to nije on. Toliko je bolno samo napisati ovako nešto, a kamoli odslušati. Pada puno lakih nota i teških reči kako je samo Arsen znao reći…
Ali, bitni su pregledi na mrežama i platformama. Nek se samo vrti, živ čovek na sve se navikne. Ne postavlja se pitanje, koja je pesma bolja, nego koja je najmanje zlo. Toliko toga nas napada sa svih strana, da na našem splavu meduze veslamo što dalje od obale.
S druge strane dirljivo je ali u isto vreme i potresno čitati komentare ispod Šobićevih pesama. Na toj livadi, na kojoj se neretko svi sretnemo, nema sivih oblaka podele, mržnje, nacionalnih i ostalih zameranja, svađa. Samo ljubavi i poštovanja na sve strane. Jer svi smo tu iz istog razloga. Iste potrebe. Da parafraziram Šobića, svi osećamo u sebi, ko po nekom smeću, kako tumara i njuška jedno gladno pseto…Gladno umetnosti kazivanja.
U tome i leži najveći Šobićev uspeh. Svojim stihovima promenio je na hiljade života. Bio je tu i kad se smeje i kad se plače. Otpevane lekcije o ljubavi, svakodnevnici, životu, ne kao saveti, nego kao put.
Tim putem, danas, kao na put hodočašća, idu mnogi.
“Ja nosim kičmu, čeličnu šinu,
ne volim kada glava mi pada,
s njom spajam zemlju i visinu,
i kad se leti i kad se strada.”
Kako danas ne možemo čuti, videti ili pročitati, da neko poziva na autentičnost i da treba živeti nekim svojim pravim životom, ovi stihovi dobijaju još više na vrednosti. Bunt je, danas, pretvoren u etiketu, koja samo treba da prikrije sadržaj u boci. Pa se tako fokus stavlja na onog ko peva, a ne o čemu peva. Ko toga postane svestan, odbaciće takav narativ i vratiti se u prošlost. Kako drugačije onda objasniti pripadnike moje generacije, dakle rođene krajem osamdesetih pa i posle, koji slede muziku svojih roditelja, a da ih pri tom, roditelji nisu nužno usmerili ka tome?
I eto, ponovo Nikolića, grmi nad Nikšićem…
“…I ljudi će poći u povratak,
opčinjeni minulim stoljećem,
drumovi će poželjet ludaka,
a ludaka više biti neće.”
Bilo je mnogo primera umetnika u svetu koji su svojim delom, pokrenuli jedan čitav talas za sobom, ili stvorili svoj stil, po kom će se kasnije ostali meriti. U slikarstvu, možda, ima i najviše, ali recimo nakon Pikasa, imali smo kubiste koji su pokušali ići tragom kubizma samog Pikasa. U poeziji ali i filozofiji, imali smo sumatraiste, koji su negovali pisanje poezije i filozofiju življenja na pravcu sumatraizma Miloša Crnjanskog. Krležijanci pre rata, pa i posle, kao levičarsko kulturološki pravac kod nas.
Pa se, eto, pitam, ako već danas nema Šobićevaca koji bi svoje stvaralaštvo zasnivali na tragu poetike samog Šobića, da li se onda mi, koji tu poetiku živimo, možemo ogrnuti tim plaštom i reći za sebe da smo Šobićevci?
Da li je opravdano tako nešto reći? I imamo li prava na to? Bar privremeno, dok zvuk nečije gitare ne prevari naše uši, a stihovi učine da čujemo baš njega, ponovo? Dok se ne pojavi neko, ko će svojim izražajem zapitati: “A zar nije štos, životu razbit’ nos?”
Do tada, a umjesto gluposti, sa radija dok smo nasukani na neko pusto ostrvo, čujemo stihove, Svetozara Markovića 39…Svetozara Markovića 39… Svetozara Markovića 39.
Izvor: Fenomeni
