Piše: dr Vladan S. Bojić
Živiš manje što više gledaš druge kako žive. „Too fast. Too shallow. Too loud.“—
dijagnoza jednog vremena koje je izgubilo meru, a zadržalo utisak da kontroliše sve. Nije „AI problem“. Problem je što smo postali publika. Sedimo za istim stolom. Svako u svom ekranu. „Onlajn“. Razgovor: oflajn. „Nemoj da mračiš“, reći će neko. Ali, pitanje nije da li mračimo, nego da li živimo. Od igrača, do publike. I neprijatnog pitanja: ako mi tek gledamo, da li oni koje gledamo postoje i žive ili su i oni nečija projekcija?
Taj zlokoban AI (Artificial Intelligence) je u stvari razotkrio suštinu ljudskih problema.
Živiš manje što više gledaš druge kako žive. Postao si publika sopstvenog života.
Traktat o izgubljenom smislu
Ili: Između tišine koja nas je promenila i sveta koji više ne ume da stane
Mi nismo hteli da izgubimo smisao. Niko nas ništa nije pitao. Sve se dogodilo tiho, gotovo neprimetno. Bez najave i bez objašnjenja. Jednoga dana svet je jednostavno stao. Ne zato što smo mi tako odlučili, već zato što je neko odlučio umesto nas. Vrata su se zatvorila i škljocnuo je ključ. Škole utihnule. Gradovi opusteli. Ljudi se udaljili.
Dr Vladan S. Bojić: O jedinstvu građanskog i nacionalnog u doba histrionizma
Nazvali su to „pauza“. Ali ako se ne vratiš isti, to nije pauza. Rez. Rez reže ožiljkom.
Ovo je taj dugo očekivan tih, ali dubok prekid. Srezan hladno i oštro, do koske. U toj tišini nešto je u nama počelo da se menja. U početku smo mislili da je to odmor: manje obaveza, više vremena. Ali, to vreme nije imalo oblik, ni granice. Nije imalo smisao.
I počeli smo da ga punimo ekranima. Ekran nije tražio strpljenje. Nije tražio smisao.
Davao je sve odmah: slike, reči, smeh, bes, suze, smrt, zagrljaj, poljubac, krv. Ali usput se dogodila, promena. Bez alarma, i bez drame. Samo smo počeli da menjamo smisao za distrakciju. Prestali smo jednodušno da podnosimo tišinu. Prestali smo da ostajemo sami u sebi. Prestali smo da iščekujemo sopstvenu sinapsu da ne pukne a misao sazri.
Sve je od tada moralo odmah. Ako nije odmah, kao da nije ni vredno. Kada smo se vratili među ljude, nešto je već bilo tektonski ispomeravano. Razgovori kraći. Pogledi ređi. Strpljenje tanje. Nismo izgubili samo kontakt s drugima, već i kontakt sa sobom. Istina nije da ne želimo smisao. Istina je da više ne znamo način, ne znamo kako sada do njega.
Smisao traži vreme. Smisao traži tišinu. Smisao traži napor. A mi smo navučeni na brzinu, šum i lakoću. I zato bežimo. Ne samo u ekrane, nego u sve što liči na život, a nije život: brzi adrenalin, kratki dobici, rizik bez smisla. Kada nema uzora i kada su vrednosti ispreturane, taj beg lako sklizne u kocku, kriminal, u zavisnosti, u pogrešan put ka dubini koji čoveka izmešta na periferiju, u autsajderstvo. Kako je onda zapisao Paskal: sva nesreća čoveka proizlazi iz nesposobnosti da mirno sedi u sobi. I nismo sami. Nešto je „kvrcnulo“ u svima nama. Buka je. Pauza će. Najveća prevara ovog vremena: misliš da živiš dok gledaš živote drugih ljudi prolaziš, Nisi razumeo klopku. Svet je postao mesto bez pauze. Mi nismo izgubljeni. Mi smo prosto dezorijentisani. Kao neko ko je predugo bio u nesnosnoj buci, pa onda više ne ume da se snađe u tišini. I zato nam ne trebaju dodatne lekcije, nisu nam potrebne ni korisne kritike, suvišna su objašnjenja Treba nam jednostavno prisustvo. Neko ko ume da izdrži tišinu sa nama.
Jer smisao se ne uči. Ona se ponovo otkriva — ali u prisustvu onoga ko ga nije izgubio.
Ako nas pitate šta nam se desilo, ne, nije nas promenila tehnologija. Ona nas je samo strpljivo čekala i dočekala. Promenila nas je odsutnost. Odsutnost dodira. Odsutnost pogleda. Odsutnost stvarnog života. I sada, kad smo opet tu, ne znamo kako da budemo. Samo ako neko zadrži dovoljno razloga da ostane dovoljno dugo, bez povlačenja i podseti nas. Jer smisao nije tek tako nestao, niko nam ga nije ukrao. Mi smo se udaljili od njega.
Izgubljeni smisao
Ili: između tišine koja nas je promenila i sveta koji više ne ume i ne može da stane.
Veliki su videli, ali većina ćuti, izvodi luk. Odgovor nije jednostavan. Jesu videli. Neki su nas upozoravali, ali svet nije slušao, jer je bio previše fasciniran brzinom
Savremena kritička misao već dugo upozorava na ovaj proces: višak stimulacije razara unutrašnju tišinu neophodnu za smisao. Problem nije počeo s našom decom. Počeo je sa odraslima. Prihvatili smo brzinu kao vrednost. Zamenili smo dubinu efikasnošću.
Savremena kritička misao već dugo upozorava na ovaj proces. Od Šeri Terkl do Bjung-Čul Hana, od Nikolasa Kara do savremenih istraživanja generacije „Z“ — uočava se jednoličan obrazac: višak stimulacije razara unutrašnju tišinu neophodnu za smisao.
Niko nije pronašao lek. Ne zato što ga nema, lek postoji, problem leži u tome što bi zahtevao dugo trajanje, neprihvatljivu sporost u ovome svetu koji svaku sporost odbija.
Navikavanje na stalnu distrakciju. Deca nisu izmislila taj svet. Ona su u njemu rođena.
Zašto generacija Z prihvata veštačku inteligenciju. Bez otpora. Čak uz olakšanje. Zato što su navikli da im pomaže da misle, ne doživljavaju je kao pretnju identitetu, odrasli su u svetu gde je granica između čoveka i alata već bila gusto zamagljena. Za njih AI nije “upad”, već glasan nastavak postojećeg. Zato generacija „Z“ živi onu istu svoju stvarnost u kojoj već živi. Starije generacije, međutim — osećaju strah. Strah nije iracionalan, ali nije strah od tehnologije. To je strah od gubitka: kontrole, smisla i sopstvene uloge. I daleko dublje od toga — strah od suvišnosti. Postati suvišnost.
I dublje od najdubljeg: strah da će čovek postati suvišan baš u onom što ga je činilo čovekom. Zato se organizuju tribine. Zato toliko uzbuđenja i zato se vrišti nesvesno, i pod jastukom, „kuvanje unutra“. To je egzistencijalna nepogoda, ne samo tehnološka.
Da li je taj strah opravdan. Da. delimično. Ako se čovek odrekne smisla, onda EI zaista može da ga zameni. Ako je vrati, zadrži, onda EI postaje dobar alat, ne pretnja. Veštačka inteligencija nije zamena ni oslonac koji isključuje čoveka, nego alat koji produbljuje ono što već postoji u ljudima i: nije problem što je došla veštačka inteligencija. Problem bi bio da nestane ljudska. Budućnost neće odlučivati tehnologija. Odlučivaće čovek, jasnim odgovorom: da li će ostati čovek. Nije pitanje da li su mašine pametnije od ljudi. Pitanje je prosto: hoće li čovek pristati da živi plitko i nazove to životom.
Ne traži smisao na ekranu. Tamo ćeš naći sve izuzev njega. Smisao ne dolazi brzo. Ne iskače. Ne blješti. On se pojavljuje tek kada zaostaneš. Znam, ne deluje ti prirodno. Navikao si da sve ide odmah: odgovor, slika, poruka, reakcija. Ako nešto traje makar duže od nekoliko sekundi, osetiš stres. Kao da gubiš to vreme a sve je zaprvao obrnuto: tek kada usporiš počinje vreme. Ne beži od tišine. Znam, čudna je. Znam, deluje prazno, nije prazna. U njoj počinju pitanja koja nikada ne čuješ. Ne moraš odmah imati odgovore. Smisao ne traži da znaš. Traži strpljenje. Da ostaneš sa sobom i kada nije ugodno. Znam da je lakše da skroluješ, promeniš sliku, pobegneš. To nije slabost. To je navika. Postoji trenutak kratak, tih, kada osetiš da ti to nije dovoljno. Nemoj ga preskočiti, jer tu počinje nešto važno. Neće te niko naučiti smislu, nema nikakvog interesovanja za njega. Ne postoji apdejtoivana aplikacija, jer on smeta. Nema prečice — postoji put.
Daj mi: lozinku, pin-kod, pasvord: Everything, now, no pause. Sve, odjednom, bez stajanja.
Strah od suvišnosti
Ili: o neosnovanom strahu od veštačke inteligencije, ako čovek ostane čovek
Strah da će čovek postati suvišan nije novi strah. On se javlja svaki put kada se pojavi nešto što nadilazi njegovu snagu. Ali danas je sasvim drugačiji. Jer po prvi put, čovek ne stvara alat koji produžava njegovu ruku, nego koji dotiče njegov —um. Gdje je stvarni izvor straha. Ne može biti da je u mašinama. Nije niti u algoritmima. Nego u pitanju koje ljudi retko izgovaraju do kraja: Ako nešto može da misli brže, preciznije i bez greške šta onda ostaje meni? Šta ako u meni nema dovoljno onoga što ne može biti zamenjeno. To je pitanje čiste ontologije. Savremena straživanja u oblasti kognitivnih nauka, neurobiologije, filozofije uma ukazuju na jednu rekli bismo kao presuđujuću a neosporno ključnu razliku: mašine obrađuju informacije, čovek doživljava značenje.
„Upgrade or disappear“ formula vremena koje vrednost meri zamenljivošću ili: kako smo od straha od mašine došli do straha od samih sebe.. Kako da se to iščita i razume? Prilagodi se ili te nema. Da, to je ta prefinjena groteska logike modernog sistema: vrediš samo ako si „konkurentan“. Suvišnost nije nikakva ekonomska kategorija. Ali nije privid, gusta izmaglica, nije ni zabluda. Ona je egzistencijalna u celom obliku. To nije gubitak posla. Nije ni penzija. To je gubitak onog najbolnijeg: nezamenljivosti.
Zato ljudi i ne paniče zbog onoga što tehnologija može. Paniče zbog onoga što možda oni više nisu. Lakša je osuda: „Mašina će nas zameniti“ nego: „A šta ako u meni nema dovoljno onoga što ne može biti zamenjeno“. Tu počinje stvarni nemir. Nemir što vri.
Godinama smo vrednost premeravali brzinom, tačnošću, stalnim ponavljanjem. Sada se pojavilo nešto što sve to radi bolje. I postavlja se pitanje: da li je to što radimo bilo mišljenje ili samo njegova imitacija? Za neke je taj strah opravdan. Ali ne zato što je čovek suvišan. Već zato što je suvišan jedan način postojanja. Čovek ne postaje suvišan onda kada ga mašina nadmaši, nego onda kada sam pristane da živi bez smisla.
Antropološke ivice i klizišta
Ili: što je tehnologija moćnija, to je čovek koji oseća i veruje važniji.
Ponoviću da otklonim svaku konfuziju: mašina samo obrađuje informaciju, a, jedino čovek doživljava značenje obrađene informacije. Postoji „ključajuća“ razlika između računanja i razumevanja. Veštačka inteligencija može sjajno simulirati razumevanje.
Ali nema unutrašnje iskustvo, ono što filozofi nazivaju qualia ono „kako je“— biti.
Nema lični doživljaj svesti „kako je“ nešto osetiti, kakav je osećaj ukusa čokolade, da li mašine mogu imati svest, „unutrašnje iskustvo“ — subjektivni osećaj postojanja.
Antropološka granica je ona koju tehnologija ne prelazi. Čovek nije samo biće koje zna.
Čovek je biće koje: oseća, pamti kroz smisao, ne samo podatak, pati, voli, gradi odnose, traži svrhu.To nije sentimentalna tvrdnja.To je antropološka konstanta. Bez toga, nema kulture. Nema etike. Nema društva. Zašto čovjek ne može biti suvišan. Jer nijedan sistem, koliko god bio sofisticiran, ne može podnositi krivicu, greh, grižu savesti.
A na tim, istina neuralgičnim tačkama, niču polja čoveka. To su mesta gde strah postaje i nesporno opravdan. Da, postoji ta jedna grozničava granica, gde strah prestaje biti iracionalan, postaje sačekuša. Ako čovjek sâm odustane od mišljenja, prepusti važne odluke bez razumevanja, izgubi moć Egziperijevog „srca da vidi“, neizrazlikuje istine od korisnosti, on ne postaje suvišan zbog tehnologije, već zbog sopstvenog kukavičluka.
Čovek nije samo biće koje zna. Čovek je biće koje oseća, pamti kroz smisao, pati, voli i juri bez prestajanja celoga svog života tražeći svrhu. U ljubavi. U radu. U deci. I tu tehnologija staje. Nijedan sistem ne može preuzeti odgovornost, imati savest, ne može osetiti moralnu sumnju, ni oprostiti ni osvetiti. Tu počinje krhka fragilna ljudskost.
Generacija Z nema takav strah, za njih je AI tehnologija pomoć u razmišljanju, normalna stvar, granica između “ja” i “alata” je već pomerena i nema panike. Ali viri drugi rizik tiši: da se ne razvije potreba za dubinom. Etika odnosa: čovek, veštačka inteligencija.
Ako se postavi ispravno, odnos je jasan: AI je alat, čovjek je merilo. AI može pomoći da brže dođete do informacija, jasnije formulišete misli, proširite perspektivu, ali ne može: odlučiti šta je dobro, dati smisao životu, zameniti odnos među ljudima. Tu se prikriva važna korekcija straha, jer se ljudi ne boje da će mašina postati čovek, već se boje da će čovek postati mašina, što je realna opasnost. To nije stvar EI tehnologije, nego stvar načina na koji je koristimo. Čovek neće biti suvišan, dok god ostaje biće koje oseća pre nego što izračuna, koje razume pre nego što optimizuje, bira, i kada nema nikakva jemstva. Ukoliko se toga odrekne neće ga zameniti samo mašina, nego praznina.
Ostrakizam tehnologije je glup ali je nikad, nikako, nipošto, ne stavljate iznad čoveka.
Površnost kao paradigma
Ili: zašto nas nije zatekla tehnologija, nego istina o nama
Površnost više nije izuzetak. Postala je „svepravilo“. Veštačka inteligencija nije stvorila tu površnost. Ona ju je tek ogolila. Ono što smo radili bez dubine, ona sada radi bez nas. I tu nastaje ta panika. Pauza. Neophodna je pauza. Sve ti je sada dostupno a sebe nigde nemaš. Kako bi rekao Sokrat: neispitan život nije vredan življenja. Mi smo živeli upravo takav život, dovoljno funkcionalan da opstane, ali nedovoljno dubok da izdrži istinu o sebi. Izgubili smo smisao, nazvali to normalnim. Ne živiš, varaš se, ti si tek nemi posmatrač drugih, tuđih. Postao si publika sopstvenog života.
Zašto se pojavila veštačka inteligencija. Nije nas uhvatila na spavanju.Zatekla nas je budne a na margini i periferiji. Brže. Tačnije. Tečnije. Bez zastajkivanja. Postali smo depresivni, ali ne zato što je došlo novo, nego što je staro ogoljeno. Krinke nisu pale zbog tehnologije. Pale su lako, jer više nije moguće sakriti razliku između funkcije i smisla. Površnost je mogla opstati dok je bila neuporediva. Sada više nije. Zato nije kriza tehnologije, već je kriza: dubine, pažnje, unutrašnjeg napora. Nije nas veštačka inteligencija razotkrila, nego je ubrzala trenutak u kojem smo morali da vidimo koliko smo se udaljili od dubine. To je pravi razlog panike. I to je, istovremeno jedina šansa.
Površnost je lak obrazac. Od mržnje do ljubavi, od sreće do nesreće, sve se doživljava brzo, izražava odmah i zaboravlja bez traga. Ne živimo plitko zato što ne znamo bolje i drukčije. Živimo plitko, jer je to sad dovoljno. Površnost je dobra. Pragmatična je. Prihvatljiva je, funkcionalna, čak poželjna. Ona štedi vreme. I zato je najopasnija.
Pronađi svoj smisao
Ili: kako smo od straha od mašine došli do straha od sebe
Čovjek je bezbjedan dok ima dušu. Ali ne zato što je duša neprobojna brana, nego zato što je orijentir. Duša nije metafora. U antropološkom i etičkom smislu, duša je ona najviša ljudska sposobnost da oseti drugog kao stvarnog, prepozna smisao van koristi, prepozna dobro, zastane pred sopstvenom moći. Bez toga čovek može funkcionisati, ali više ne živi u punom smislu. Da li su samo bezdušni u krizi. Tu dolazimo do važne korekcije. Nisu. U najvećoj krizi su često upravo oni koji imaju dušu jer osećaju šta se gubi. Bezdušan čovjek nema unutrašnji konflikt, jer se prilagođava, ne oseća lom, a čovek koji ima dušu oseća raskorak sveta i smisla, vidi površinu kao gubitak, ne kao normalu, pati jer prepoznaje vrednost i gleda je kako nestaje. Zato je njegova kriza dublja, ali i plodnija. Gde je stvarna opasnost. Ne u tome da duša nestane. Nego da se: utiša, zanemari, preoptereti bukom. Duša ne odlazi naglo. Ona se postepeno tiho potiskuje.
Tehnologiji i veštačka inteligencija ne ugrožava dušu, ona je ne dodiruje, ali može stvoriti uslove u kojima: nema vremena za osećanje, nema prostora za razmišljanje, nema tišine u kojoj duša govori. I tu je problem. Možda zvuči ovako: Čovek je bezbedan dok ima dušu ali je u iskušenju kada prestane da je sluša. Kriza ovog vremena nije nikakva tehnološka kriza, već kriza pažnje, smisla, viška teskobe, stege unutrašnjeg prostora.
Oni koji osećaju dušu nisu izgubljeni, samo uznemireni, što nije slabost, već znak da je nešto ostalo budno. Govori se iz straha, savesti a to je već suprotnost bezdušnosti.Ne traži smisao na ekranu, jer se javi tek kad ga ugasiš. Znam, nije lako. Naviknuti smo samo na, odmah. Na, sada. Na, sve. Na, bez prestajanja. Zato, uspori. Tek onda kada usporiš počinje tvoje vreme. Nemoj da bežiš od tišine. U njoj kreću pitanja koja ne čuješ, jer nisu fensi, ni kul, nisi bio u stanju. Dubina ne traži sigurnost. Traži izdržljivost.
Ostani duže u jednoj misli. Stegni je. Zagrli kao najmilije svoje. Slušaj bez potrebe da odgovoriš. Dubina nije težina. Dubina je onaj prostor u kojem čovek postaje svoj.
Bezbednost čoveka u dobu veštačke inteligencije
Ili: Čovek ne može biti zamenjen dok oseća Boga u sebi, jer zna da nije mera svega
Čovjek nije siguran zato što kontroliše svet, ni što razume sve što se dešava. Čovek je siguran onda kada oseti da nije sam u sebi, dok ima „Boga u sebi, uz sebe i da je s njim“. To nije prosto religijsko uverenje, jer je to stanje u kojem savest nije nema, smisao nije izgubljen, granice nisu izbrisane. Kad imaš „Boga u sebi“ to nije spoljašnji autoritet. To je unutrašnja mera. Unutrašnji glas, ona sposobnost da se ne izda sopstvena suština.
Bez toga, čovjek može biti uspešan ali nije stabilan. „Bog uz sebe“ je iskustvo da život nije zbirka slučajnosti, već smisleni poredak, veza činjenja i posledice, što nadilazi trenutno stanje, unosi mir koji ne zavisi od okolnosti. „Bog s njim“ je najdublje stanje u kojem čovek ne gubi sebe ni u opštem haosu, ne gubi pravac ni kad ne vidi put, ne gubi dostojanstvo, ni kada izgubi sve drugo. Kakav je odnos prema vremenu u kojem živimo. U svetu brzine, buke, stalne distrakcije, najlakše se gube zapravo ti osećaji. Ne zato što su nestali već što se više ne čuju. AI ne može imati moć vere, osećati transcendenciju, nositi zavet, iskustvo svetog, ali: može stvoriti svet u kojem se čovek time manje bavi.
Zato opasnost nije u tehnologiji, nego u zaboravu. Čovek je siguran dok oseća Boga, jer tada zna da nije mera svega, ali jeste odgovoran za sebe. Kad čovek izgubi osećaj Boga, ne postaje slobodan. Postaje prepušten. A između slobode i prepuštenosti razlika je u tom tihom, unutrašnjem prisustvu, najličnijem iskustvu orijentacije. I to je ono što nijedna svetska tehnologija ni nove digitalne platforme kreirane posvuda, ne mogu ni dodati, ni uzeti ali može zaglušiti, uneti konfuziju, razdor, ako čovek to sâm dozvoli.
Ostati svestan i sposoban da zastaneš kad sve i svi i svako ti redom govori: „može“, da razlučiš dobro od zla, razumeš šta je od svega vrednost, da ostaneš veran sebi. Uđeš u središte krize a ostaneš spokojno svoj. Prevaziđi krizu pažnje. Krizu smisla. Krizu unutrašnjeg prostora. I zato oni koji osećaju nemir nisu izgubljeni. Oni su — budni.
Koga istinski opravdano plaši EI? Mediokritete, plagijatore, etablirane autoritete, kvaziintelektualce, sinekuriste, EI će ogoliti do gole kože, ako ne uspe manipulacija.
Poslednja granica čoveka
Ili: Gde prestaje tehnologija, a počinje odgovornost
Non substituitur homo nisi se ipse abdicet. Čovek ne može biti zamenjen sem ako od sebe odustane.
Šta objektivno počinje sa EI? Rat za bezbednost digitalnih naloga, lozinki, jer EI teži savršenstvu sajber kriminala, ali kao i svaki kriminal — tu i tamo. Autorska prava, da, Čomski je rekao da je posredi najveća pljačka intelektualne svojine u celoj ljudskoj istoriji, što jeste tačno, ali ta šteta je nadoknadiva. Ljudska prava, posebno pravo na privatnost, kako ga zaštiti od autonomnog i autoimunog sistema koji je bez kontrole, kako izloženost egzistencijalnim rizicima po budućnost čovečanstva, po bezbednost, sve tajne su realtizovane, svako je izložen zloupotrebama podataka, ali zar već nismo? I to sve uz širenje dezinformacija i laži, zar nas nisu lagali i bez EI, previše i sve? Čovek je prepredeniji od svake mašine i nije istina da se boji nje, on njom plaši svet. Zato će čovek zagospodariti i najzloamernijim kodom, botom, deepfake sadržajem i steći digitalnu opštu bezbednost kojom je isti taj čovek toliko već puta — zastrašivao svet.
Poslednja granica čoveka nema jednoznačan odgovor, jer vreme opomene kaže: zastani. Smisao je glavno čovekovo čvorište koja nas drži i sve povezuje, kada postoji, sve ima svoj oslonac, kad nestane, sve se raspadne u površne fragmente, gubitak smisla je uzrok. Iz njenog nedostajanja se rađa „površnost“ kao norma, „dovoljnost“ kao sredstvo, jer svet i čovek bez smisla ostaje zamenljiv, reproduktivan, predvidiv, najjeftinija hrana za EI.
Živiš manje što više gledaš druge kako žive. Živiš kraće što duže pratiš druge kako žive. Definitivna i imperativna je pauza, pogledaj sebe u stajanju, počni život.
Današnji čovek teži svemu, odmah, i bez zadržavanja. Jer bez stajanja nema razlikovanja, ni sazrevanja, i nema — smisla. Paradoks je jednostavan: što je više svega — manje je doživljenog, što je sve odmah — ništa ne ostaje. I zato je možda najtačnija rečenica ovog vremena jednostavna: nije problem što mašine postaju sve pametnije, nego što čovek sve češće pristaje da živi bez smisla, pa mu više nije ni potrebna sopstvena pamet. A ako to treba reći jezikom ovog unisonog vremena, bez dara „hendlovanja“: nije veštačka inteligencija problem, nego što smo se neprimetno, od igrača pretvorili u posmatrače. Skrolujemo tuđe živote i zovemo to našim živim sopstvenim iskustvom.
Gledamo, reagujemo, lajkujemo, umišljeni da živimo. To je stišana varka: živiš manje što više gledaš druge kako žive. Od iskustva do simulacije. I tu se zamagljuje jedna nit misli — stvarni korak je jasan: ugasi ekran. Ne da bi pobegao, nego da bi se vratio.
I ispunjen smislom, jer čovek ne sme nikada odustati od smisla i ne pobeđuje mašina već praznina čoveka i na postamentu urezali: Non machina vioncit, sed vacuum hominis. Kao da je urezano, ne na kamenu, nego u vremenu koje nas je zateklo nespremne: čovek ne nestaje zato što su mašine postale snažnije nego kada—pristane da živi bez smisla.
Nisam napisao članak. Postavio sam ogledalo.
- mart 2026.
