Gorivo je sada veoma skupo dobro zbog rata u Iranu, što je loša vest za svetsku ekonomiju
Pomorstvo je razglasilo alarm da bi neke ključne luke mogle presušiti, što bi prinudilo brodove da se ukotve; zalihe goriva posebno su niske u mestima kao što su Sungapur i Fudžejra
Tradicionalni odnos između sirove nafte i mazuta (naftnog goriva) je razbijen, te su cene mazuta mnogo više nego što je očekivano, i dosežu 140 dolara po barelu u Singapuru i skoro 160 dolara u Fudžejri
Piše: Havijer Blas
Preveo: Miloš M. Milojević
U naftnoj industriji, mazut (naftno gorivo) je poznato kao nešto što je blizu samog dna poslovičnog bureta. Uobičajeno je jeftino, niko ga ne voli i, ključno, pristiže sa dna destilacione naftne kule – visokog komada rafinerijske opreme gde se sirova nafta zagreva i deli na više naftnih proizvoda. Ali rat u Iranu potpuno je okrenuo industriju naglavačke. Mazut je sada izuzetno skupo dobro – i to je loša vest za svetsku ekonomiju.
Sve do sada, energetsko tržište se relativno uspešno prilagođavalo ratnom šoku, uz cenu sirove nafte koja se kretala oko nivoa od sto dolara po barelu. Ali situacija sa mazutom je postala zabrinjavajuća, a ne privlači dovoljno pažnje. Zasenjena drugim stvarima koje pristižu iz viših delova destilacionog procesa – dizelom, avionskim gorivom i, nadasve, benzinom – mazut igra ogromnu ulogu u savremenom svetu, napajajući teglećeg konja globalizacije – kontejnerske brodove.
Problem nije samo što je ovo gorivo postalo suludo skupo; prava briga jeste da neke luke mogu ostati bez njega, prisiljavajući sve vrste brodova, od onih za prenos kontejnera do brodova za prenos rasute robe, da stanu. Pomorska industrija, koja je uglavnom odmerena u svojim javnim nastupima, je oglasila alarm za uzbunu. Vinsent Klerk, generalni direktor pomorskog giganta AP Moler-Maers A/S, izjavio je za francusku novinu Le Mond prošle nedelje: „Ukoliko ne učinimo ništa, rizikujemo da presuše punktovi za snabdevanje u Aziji“.
Na osnovu mojih saznanja iz industrije, zalihe mazuta su izuzetno niske u dve od tri najveće lokacije za skladištenje: Singapuru, i Fudžejri u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Problem počinje da se pomalja na još nekoliko drugih mesta koja se ubrajaju među deset najvećih punktova, iako snabdevanje dobro stoji u Evropi kao i u američkim lukama. Ovaj problem je dodatno naglašen zato što je svet već iscrpeo svoje prve linije odbrane od naftnog šoka: zaobilaženjem rafinerija i posezanjem za strateškim naftnim rezervama. Nadalje, samo će razaranje potražnje višim cenama, moći da održi potrošnju do nivoa dostupne ponude.
Volstrit pažljivo prati cenu sirove nafte, posebno zapadnoteksašku mešavinu lake nafte (West Texas Intermediate, skraćeno WTI) kojom se trguje u Njujorku a potom i naftu tipa brent kojom se trguje u Londonu. To su referentni tipovi nafte koje svi prate, od investitora u obveznice do rukovodilaca centralnih banaka. Međutim, u stvarnom svetu se kupuju rafinisani naftni proizvodi kao što su benzin, dizel i mazut, te su cene posle rafinacije ono što je nama bitno.
Uobičajeno, cena sirove nafte i cena rafinisanih proizvoda kreće se u paru, gde su potonje nešto više kako bi se u obzir uzeli troškovi rafinisanja. Ali vremena nisu normalna. Sada je razbijen tradicionalni odnos između cene sirove nafte i mazuta. Brent se kreće negde oko sto dolara po barelu, što upućuje da cena naftnog goriva ne bi trebalo da je mnogo više, čak i kada se doda uobičajena margina troškova rafinerija[1]. U stvarnosti, sada je mnogo skuplje.
U Singapuru mazutom se trguje po ceni od oko 140 dolara po barelu. U Fudžejri, ključnoj luci za dopunu gorivom tik do Ormuskog moreuza, iz ruke u ruku prelazi po ceni od blizu 160 dolara po barelu; a neke mešavine koje zadovoljavaju strože standarde za zaštitu okoline dosežu cenu i od 175 dolara po barelu. Ovo su nečuveno visoke cene, koje daleko nadmašuju najviše vrednosti iz 2022. odnosno iz 2008. godine. I neka vam je sa srećom u potrazi za buradima. Trgovci preko telefona navode cene koje važe svega nekoliko minuta, po principu uzimaj šta se nudi ili propuštaš robu.
Havijer Blas: Amerika mora pošto poto otvoriti Ormuski moreuz
Krivicu snosi zatvaranje Ormuskog moreuza. Pomorsku put nije samo usko grlo za prevoženje miliona barela sirove nafte; već je takođe i putanja za veliku količinu mazuta koji rafinišu saudijska, kuvajtska i emiratska postrojenja. Zajedno, ove rafinerije proizvode dvadeset odsto svetskog mazuta kojim se trguje na međunarodnom tržištu, prema podacima Međunarodne agencije za energetiku. Persijski zaliv je daleko manje važan za druge derivate kao što je, primera radi, benzin.
Povrh toga, sirova nafta iz Persijskog zaliva, prosečno donosi više mazuta nego sirova nafta iz drugih područja, što dodatno pojačava ovaj problem. Uzmimo na primer arapsku laku, znameniti saudijski barel. Stavimo je u destilacionu kulu i pedeset odsto onoga što odatle izađe je takozvani „preostatak“, materijal koji se koristi za proizvodnju mazuta, u poređenju sa jednom trećinom od barela zapadnoteksaške nafte. Čak i ukoliko rafinerije u Aziji pronađu alternativnu sirovu naftu iz, recimo, SAD, ili čak iz Rusije, rezultat će biti manje mazuta nego ranije.
Brodarske kompanije i naftna industrija jure da ublaže ovaj problem, premeštajući gorivo iz luka u Evropi (na primer Roterdama ili Gibraltara) i Americi (Long Biča i Paname) u Aziju. „Počeli smo da organizujemo premeštanje zaliha sa jednog na drugi kontinent i nastavljamo da radimo“, izjavio je Klerk, šef Maerska.
Ali što duže Ormuski moreuz ostane zatvoren, viši su rizici da brodovi neće imati dovoljno goriva da nastave sa plovidbom. Možda dolazi sa dna bureta, ali mazut i dalje može da postane problem na samom svetskom vrhu.
Izvor: Bloomberg
[1] Vrlo često mazut košta manje od barela sirove nafte, uz to da ga rafinerije prodaju sa gubitkom samo zato što je to nusprodukt procesa rafinisanja potrebnog da se dobije ono što rafinerije žele da prodaju: proizvode visoke vrednosti kao što su benzin ili dizel
