Пише: Том Стивенсон
Превео: Милош М. Милојевић
Напад који су на Иран извеле Сједињене Америчке Државе и Израел 28. фебруара био је уџбенички пример међународне агресије, оправдаван на крајње нехајни начин умишљеном иранском претњом и вођен без јасних циљева и захтева или услова. Проглашавајући рат Доналд Трамп га је описао као општи напад и на иранску владу и на иранску државу. САД и Израел ће „сравнити до темеља њихову ракетну индустрију“ и „уништити њихову флоту“. Бенјамин Нетанјаху позвао је Иранце да „изађу на улице и заврше посао“. Прва недеља операција извођена је уз уобичајени презир према цивилним жртвама. Међу метама ваздухопловних напада биле су здравствене установе, државни медији и школа. Једна иранска фрегата која није била укључена у борбене операције потопљена је у међународним водама са својом посадом. Званичну [америчку] номенклатуру понео је осећај еуфоричног насиља који је сам рат доносио: Американци су своју кампању назвали Епским бесом (Epic Fury), Израел је одабрао назив Лавља рика (Lion’s Roar). Пре почетка, напад је нашироко разглашаван. Америчка војска провела је шест недеља размештајући авионе у регионалне базе и бродове у локална воде.
Две борбене групе окупљене око носача авиона, једна из Источне Азије и друга из Карипског мора, премештене су до уласка у Персијски залив односно у источни Медитеран. Трамп је описао ове поморске снаге као „армаду“ усмерену према Ирану. У недељама пре почетка рата, америчке ваздухопловне снаге преместиле су стотине борбених и транспортних авиона у заливске базе и у ваздухопловну базу Мувафак Салти у Јордану. Здружене снаге досегле су величину која није виђена на Блиском истоку још од 2003. године. У међувремену, амерички савезници – Француска, Немачка и Велика Британија – распоредиле су „дефанзивне“ ваздухопловне снаге у Катару и Уједињеним Арапским Емиратима. Када се флотила готово у потпуности прикупила, иранске дипломате и председавајући иранским парламентом су у више наврата саопштавали да је Техеран спреман на преговоре са Сједињеним Америчким Државама. Неколико часова пре него што је бомбардовање отпочело, омански министар спољних послова, који је био домаћин сусрета преговарача 26. фебруара рекао је да је Иран суштински спреман да прихвати америчке захтеве. То више није било важно: ујутро, 28. фебруара, отпочели су напади ваздухопловима и крстарећим ракетама.
Првог дана рата, у ваздухопловном нападу на средишњи владин комплекс у Техерану убијени су ирански врховни вођа Али Хамнеј заједно са заповедником Корпуса чувара Исламске револуције, саветником за националну безбедност, начелником генералштаба оружаних снага и министром одбране. ЦИА и израелске обавештајне организације су дотуриле информације међународним медијима у којима се похвално пише о начину како су паметно пратили иранско вођство до места састанка. Мосад је тврдио да је хакерским препадом преузео контролу над саобраћајним камерама, размећући се тврдњом да „познајемо Техеран колико познајемо Јерусалим“. Али никаква посебна довитљивост није била потребна да владино седиште буде мета напада израелских авиона Ф-15. Начелник америчког Здруженог генералштаба Ден Кејн рекао је да је прве америчке нападе извела морнарица, ракетама Томахавк лансираних са пловила на мору. Америчке ваздухопловне снаге су онда брзо установиле ваздушну премоћ, што је омогућило далекометним бомбардерима да слободно засипају већи део Ирана. Пит Хегсет, амерички министар рата, рекао је како је здружени ефекат почетних напада био да је „змији одсечена глава“.
Том Донилон: Велики шаховски мајстор – стратегије Збигњева Бжежинског
Пентагон је тврдио да су „приоритет имале оне локације које су представљале иманентну претњу“, посебно ирански ракетни положаји и дронови размештене на терену за лансирање. За многе иранске балистичке ракете размештене у утврђеним подземним постројењима америчке снаге су се надале да ће их затрпати. Но већина је пројектована да може бити лансирана са камиона који се лако премештају. Изгледа да је успостављена извесна подела посла између америчких и израелских ваздухопловних снага. САД су биле одговорне за велика војна постројења. Израелско ваздухопловство је усредсређено на полицијске станице, штабове Револуционарне гарде у Техерану и командне постаје милиције Басиџ. Такође су забележени напади на цивилне мете, попут седишта државне медијске компаније. Барем у једном случају, амерички и израелски авиони погодили су болницу. Првог дана кампање ваздухопловни напад на школу у Минабу који се одиграо у близини морнаричког командног места Револуционарне гарде убио је 165 девојчица узраста од седам до дванаест година. Тај напад по свој прилици извеле су САД. Четвртог марта потопиле су иранску фрегату Дена недалеко од обале Шри Ланке док се враћала са мултилатерланих поморских вежби у Индији које су махом биле дипломатска мисија. Од сто тридесет чланова посаде преживела су само тридесет и два морнара. Укупно, Американци тврде да су потопили више од двадесет иранских бродова и кажу да ће наставити са „потапањем иранске морнарице – читаве морнарице“. Заповедник америчке Централне команде, адмирал Бред Купер, описао је прва двадесет четири часа кампање као двоструко интензивније у односу на почетни период кампање шока и трепета у Ираку 2003. године. Амерички званичници стално упозоравају да ће уследити још интензивније етапе ваздушних налета.
Процењивање опсега штете нанете иранским објектима је тешко. Према наводима америчке војске до 3. марта је погођено 1.700 мета, међу њима средства противваздухопловне одбране и војна комуникациона постројења. Тог дана америчке снаге бомбардовале су Бандар Абас, штаб иранске јужне флоте и највећу морнаричку луку.
Као одговор, Иран је покренуо замашан контранапад користећи се дроновима самоубицама и балистичким ракетама. Америчка војска тврдила је да је Иран насумично циљао цивиле у Израелу и заливским државама. Истина је да је Иран напао цивилну инфраструктуру, али ти напади нису били насумични. Његове прве мете биле су регионалне војне радарске постаје устројене да прате налете балистичких ракета. Погодио је терминале за сателитску комуникацију у седишту америчке Пете флоте у Бахреину. У Катару, погодио је систем за рано упозоравање против балистичких ракета у ваздухопловној бази Ал Удеид, главну истурену базу америчке Централне команде у овој области. Ваздухопловна база Ал Дафра, јужно од Абу Дабија, у којој је размештено Триста осамдесето ваздухопловно експедиоционо крило (380th Air Expeditionary Wing) претрпела је штету. У Јордану, ирански напади су уништили преносне радаре који опслужују ракетни систем THAAD (Terminal High Altitude Area Defence – Систем за одбрану подручја пресретањем на великим висинама). У Кувајту, сателитска постројења у ваздухопловним базама Арифџан и Али Ал Салем су нападнута а шесторица америчких војника погинула су у луци Шуајба.
Њујорк тајмс: Ирански напади на америчке војне комуникације на Блиском истоку
Америчке војне постаје око Залива су очекиване мете зато што највећи део иранског арсенала чине ракете кратког домета, и зато што је средишњи део америчког регионалног интереса одржање војног протектората над заливским арапским монархијама. У прва три дана рата, Иран је испалио 175 балистичких ракета на Уједињене Арапске Емирате, око по стотину на Бахреин и Кувајт, шездесет пет на Катар и можда око десет на Јордан. Погодио је евакуисане америчке амбасаде у Ријаду и Кувајт Ситију и амерички конзулат у Дубаију као и хотеле у Дубаију и Бахреину, уз оправдање да је легитимно нападати „било које место у којем су смештени Американци“.
Но, делује да су покушали да нападну и цивилне објекте који немају неку нарочиту везу са САД. У Катару, иранске ракете и дронови погодили су електричну централу и највеће постројење за укапљивање природног гаса. Иранске ракете, судећи према њиховом учинку у ранијим нападима, много су мање прецизне него оне које чине амерички и европске арсенале. Неки цивилни објекти погођени су од крхотина после пресретања пројектила. Али делује да су неки били непосредна мета. Ирански министар спољних послова тврди да је напад на луку Дукм (у којој је такође смештена омања британска војна база) 3. марта био грешка, али иранске снаге су изгледа касније још једном напале ову луку.
Иран располаже мањим залихама далекометних ракета које су неопходне за нападе на Израел: свакодневно је лансирао ракетне бараже у досадашњим току рата, али је највећи део ракета пресретнут. У почетку се уздржавао од извођења напада против Саудијске Арабије, која располаже највећим залихама пресретачких ракета Патриот и Талон у региону. Али ирански дронови, незгодна мета за ове системе, успевали су да се пробију до ваздухопловне базе Принц Султан, сто миља југоисточно од Ријада. Другог марта, пожар је избио у рафинерији Рас Танура на саудијској источној обали, који је изазвала крхотина пресретнутог дрона Шахед; поново је нападнута 4. марта, овога пута без претрпљене штете. Уколико се овај инцидент остави по страни, Иран се уздржавао од напада на регионалну нафтну инфраструктуру.
Хамидреза Азизи: Да ли је Иранска Исламска Република спремна на рат са САД?
Смрт толиког броја високих иранских предводника у првом дану извођења операција је несумњиво нашкодило иранском војном напору. Али основна структура вођства делује нетакнутом. Након Хамнејеве смрти, укупна контрола над земљом прешла је на трочлани Привремени руководећи савет: председник Масуд Пазешкијан, врховни судија Голам-Хосеин Мохсени Ежеи и Алиреза Арафи из Већа старалаца. Утицајан председник парламента Мохамад-Багер Галибаф је још увек жив, као и Али Лариџани [Али Лариџани је, у међувремену, погинуо, у израелском ваздухопловном нападу 17. марта, прим.прев], шеф Врховног националног савета безбедности, и његов брат Садех Лариџани, председавајући клерикалном Савету за висока политичка разматрања (транскрибовано са персијског Majlis-e Takhmin-e Maslahat, енглески Expediency Discernment Council). Озлоглашени шеф полиције Ахмад-Реза Радан, такође је жив. Није потврђено да је било који члан Већа старалаца убијен.
Америчке обавештајне службе биле су свесне да ће напад на Иран изазвати замашан одговор. Канцеларија директора Националне обавештајне службе саопштила је Конгресу у марту 2025. године да су „велике иранске конвенционалне снаге способне да нанесу знатну штету нападачу, изводећи регионалне нападе и ометајући пловидбу, посебно снабдевање енергентима.“ Када су САД отпочеле са распоређивањем својих војних снага, ирански лидери су јасно назначили на којим позицијама стоје. У јануру, Галибаф је рекао да ће „у случају америчког војног напада и окупиране територије и америчке базе и транспортни центри бити за нас легитимне мете“. Хамнеј је 1. фебруара рекао да САД „морају знати да уколико отпочну рат он ће овога пута бити регионални рат“. Након што је рат заиста и отпочео званичник иранске владе саопштио је дописнику Фајненшел тајмса из Техерана да Иран „нема избора већ да ескалира и отвори жестоку ватру на сваког кога опази“.
Постоји склоност да се напад од 28. фебруара прикаже као запањујуће застрањивање, чин криминалне агресије који се може одиграти само у време Трампа и Нетанјахуа. Али за Сједињене Америчке Државе рат је исходишна тачка дуготрајне историје присиле и иранске дипломатске изолације. У првом јавном обраћању о овој операцији Хегсет [амерички министар одбране и телевизијски коментатор, прим.прев] тврдио је да је амерички циљ био да се „уклони претња која постоји још од 1979. године“. Под шахом САД су могле да рачунају да ће Иран служити као оно што су амерички планери раније генерације називали „главном регионалном испоставом“. Након револуције, Иран је прешао пут од „посвећеног савезника до непопустљивог непријатеља“. Током Иранско-ирачког рата, Америка је пружила подршку ирачкој офанзиви у нади да ће дестабилизовати револуционарну владу. Упркос стотинама хиљада претрпљених људских губитака револуционарни режим је успео да преживи као мрља на иначе завидном америчком положају у Персијском заливу. Двојица бивших америчких саветника за националну безбедност Брент Скаукрофт и Збигњев Бжежински запазили су после Операције Пустињска олуја да Ирак остаје претња америчкој доминацију у Заливу, али „Иран представља геополитички изазов вишег реда и сложености“.
Иран и његов народ: Како изгледа етничка мапа државе и где леже потенцијалне линије сукоба
Након инвазије на Ирак 2003. године, делови америчког националног безбедносног естаблишмента заговарали су слично решење у Ирану. Стратегија за националну безбедност из 2006. године прослављала је успех остварен у Ираку, пре него што је огласила да се САД „не могу суочити са већом претњом од појединачне земље него што се суочавају са Ираном“. Аутори су оптужили иранску владу да спонзорише тероризам, прети Израелу, нарушава мир на Блиском истоку и „поткопава демократију у Ираку“. У овом случају, САД су биле довољно потресене својим неповољним искуством у Ираку да нису покушале да се упусте у војни сукоб.
Уместо тога прибегли су стратегији финансијске блокаде која је почела да се спроводи под председником Џорџом Бушом млађим 2006. године а знатно је појачана 2011. године у време Обамине владе те само делимично ублажена током две године (2016-2018) због иранског нуклеарног договора. Током блокаде, САД су изводиле акције из потаје и саботаже унутар Ирана, често уз израелску помоћ. Најупечатљивије исходиште овог деловања био је атентат на Касема Сулејманија јануара 2020. године, заповедника снага Кудс Револуционарне гарде.
Американци су градили свој случај у корист међународне агресије против Ирака лажно тврдећи да постоје „непорециви докази“ како ирачка влада настоји да прикључи нуклеарно оружје свом арсеналу оружја за масовно уништење. Нажалост по Трампову владу, ова тактика није стајала на располагању када је посреди био Иран. Званична процена америчких обавештајних агенција 2026. била је да Иран нема програм за израду нуклеарног оружја. Како је Канцеларија директора Националне обавештајне службе назначила у свом извештају Конгресу, „и даље процењујемо да Иран не гради нуклеарно оружје“. Тврдње америчких лидера да Иран мора бити спречен да добави нуклеарно оружје – „на сваки нужан начин“, како је то рекао Марко Рубио – не могу имати ништа друго са оправдањем рата осим што служе као емотивно снажно обмањивање. Уверљивије непосредно оправдање за рат јесте вулгарни опортунизам. Брутално разбијени јануарски протести, највећи у серији протестних покрета, открили су да је исламска република дубоко нестабилна. Губи подршку регионалних савезника. И показала се војно рањивом: њени ракетни напади против Израела у априлу и октобру 2024. године нису се показали високо прецизним, а САД и Израел ефикасно су уништили њену противваздухопловну одбрану у кампањама 2024. и 2025. године.
Током првих дана рата, Трамп је описивао „оно што смо урадили у Венецуели“ као идеалан сценарио за Иран. Трамп је можда замишљао понављање Каракаса али се ситуација одвијала потпуно другачије, и не само зато што Иран располаже војним капацитетима да нанесе барем извесну локалну штету. Када је Николас Мадуро уклоњен, САД су могле да рачунају на његову заменицу, Делси Родригез, да га одмени. Масуд Пезешкијан, који је сада део привременог владајућег тријумвирата, никада није могао да одигра ову улогу. Реза Пахлави, син последњег шаха, одржавао је дуге аудиције за улогу изгнаног спасиоца спремног да дође у престоницу. Али тешко је замислити да му САД кажу да седне на мотоцикл у Сулејманији и да се довезе у Иран на састанак са безбедносним тимом ЦИА у Керманшаху, што су у ствари учинили за Хамида Карзаија у Авганистану. Дан пре напада, Пахлави је одржао конференцију за штампу у Вашингтону, где су му се на бини придружили наводни представници иранских националних мањина – Курда, Белуџа, Арапа, Азера, од којих је један носио оно што је наликовало капи из каџарског доба – у покушају да себе представи као обједињујућу националну личност. Током јануарских протеста било је извесних доказа да постоји интерес за монархизам. Али Пахлавијеве личне амбиције за рестаурацију уз америчку помоћ остају доста упитне остварљивости.
Ескандар Садегхи Борујерди: Иран – Суво и мокро горе заједно
Да ли САД имају апетит за дуги рат остаје отворено питање. Бела кућа је изјавила подобним америчким новинарима да ЦИА процењује неколико сценарија: хаотични устанак, дворски преврат који би извршила Револуционарна гарда или појаву новог владара из редова клера. Сви ови сценарији претпостављају да ће Револуционарна гарда наставити да буде најистакнутија снага. Амерички обавештајни апарат упознат је да чак и уколико се централна држава наруши не постоји политички смислена национална опозиција. Уз ослабљени војни и безбедносни апарат, расте вероватноћа да ће избити белуџка или курдска побуна, па чак и да се појави азерски сепаратизам – и ко каже да овако нешто није намера? Иранска влада извела је некакве покушаје да ублажи мањинску озлојеђеност – 2024. један Белуџ је именован за гувернера области Систан-Белочистан, а гувернер Курд управља облашћу Курдистан – али то није зауставило курдске и белуџке групе да се прикључе јануарским протестима.
Ту су и назнаке да САД покушавају да помакну тас. Изведени су напади на постаје Револуционарне барде и полицијске станице у Маривану и Санандаџу, где су смештене неке јединице задужене за разбијање курдских протеста, а Белуџки народни борбени фронт већ је био укључен у нападе на иранске безбедносне снаге. Извештаји у америчким медијима да ЦИА планира да наоружа курдске помоћне снаге на северзападу земље су забрињавајући, али тешко је проценити колико озбиљно да се узму анонимизовани наводи из садашње Беле куће. Шест дана пре америчко-израелског напада, појавила се нова политичка организација иранских курдских група која је себе назвала Коалицијом политичких снага Иранског Курдистана. Трамп је лично телефоном разговарао са председником Демократске странке Иранског Курдистана, Мустафом Хиџријем. Шта год да осмисле САД то ће бити усложњено чињеницом да је једна од највећих политичких формација иранских Курда, Странка за слободан живот у Курдистану под америчким санкцијама од 2009. године. Првог марта, Трамп је телефоном такође разговарао са Масудом Барзанијем и Бафелом Талабанијем, предводницима главних странака у ирачком Курдистану. Али мало је вероватно да ће курдске снаге из Ирака бити вољне да играју знатну улогу у текућем сукобу пре евентуалног колапса иранске државне власти.
Рат је праћен пренаглашеним тврдњама да ужива широку подршку међу Иранцима. Предвидљиво, утицајни сегмент иранске дијаспоре у САД снажно је заговарао извођење напада. Динамику међу дијаспором је лако омашком карикатурално изобличити, али неупитно је да је део иранске дијаспоре у Северној Америци и Западној Европи трампио политичко деловање против неправди садашњег иранског система за носталгичне монархистичке фантазије и сан о избављењу које ће доћи са стране. Политиколог Мојсаба Махдави, и сам академски истраживач који ради на страни, описао је агитацију иранске дијаспоре за страну војну интервенцију као отужну последицу напуштања принципијелне политичке опозиције. У САД, професионална дијаспорска политика је лукративна игра. Игра чији су делатници вољни да се приклоне америчким империјалним интересима.
Насупрот томе, организована унутрашња опозиција, која је знатним делом или утамничена или присиљена да се држи у потаји, је углавном снажно против спољне војне интервенције. Мир-Хосеин Мусави, предводник опозиције који се налази у кућном заточеништву (а понекад не само кућном) од 2009. године, неодступно говори против таквог напада. Изјава коју је 3. марта објавила Хаџа (Haja) секуларна и републиканска опозициона група, осудила је „војну агресију коју су извршиле Сједињене Америчке Државе и Израел“ и описали су Хамнејево убиство као осујећивање правде. Реформистичке личности у Ирану одговориле су на напад осећајем поражености. Када су ваздухопловни напади почели, Ахмад Заидабади, истакнути новинар који је заточен након председничких избора 2009. године, описао је своја страховања да ће „разарајући рат нанети огромну штету нашем региону“. Махамад Таги Каруби, син истакнутог реформистичког клерика Мехдија Карубија (који је такође у кућном заточеништву), назвао је напад чином „огавне агресије“. Чак и међу опозицијом у дијаспори напад не ужива општу подршку. Заступник за заштиту људских права Мехрангиз Кар (Mehrangiz Kar), дисидент који је био у заточеништву у затвору Евин пре него што је умакао из земље и о коме се некада похвално изражавала Национална задужбина за демократију, организација повезана са америчким обавештајним апаратом, описао је рат као покушај да се раскомада Иран. „Они желе да предају разорени Иран Иранцима и кажу: ‘Поравнали смо поље за вас и сада је на вас ред да изградите демократију над рушевинама’“.
За Израел, рат је крајња етапа велике кампање регионалног насиља која је већ довела до уништења Газе, смртоносних упада на Западну Обалу, масовних убистава припадника Хезболаха, упада у Либан и Сирију, ваздухопловних напада у Ираку и Јемену и великог ваздухопловног напада на Иран прошле године. Уз ваздухопловну кампању израелске снаге искористиле су замајац да покрену још један велики напад на Либан. Израелска влада и њени професионални заступници у Вашингтону годинама заговарају општи амерички рат против Ирана. Нетанјаху је 11. фебруара посетио Белу кући ради разговора са Трампом. Могло би бити истинито, како је Рубио тврдио, да су израелски званичници планирали извођење напада на Иран, са или без америчке помоћи. Али тврдити да је америчко укључење у рат предводио Израел а да САД за то иначе нису биле заинтересоване је занемаривање америчке политике вођене према Ирану од 1979. године и подстицајног дејства које је имало Мадурово уклањање. Нити би требало одбацити корисност Израела за укупну америчку моћ. Стратегија националне безбедности објављена у јануару описује насилну одмазду коју је Израел спроводио после 7. октобра 2023. као доказ „узорног савезништва“.
Фарназ Фасихи: Поглед на иранску припрему за рат – и за преживљавање
Специјални известилац Маи Сато одмах је осудила рат као огрешење о Повељу Уједињених нација. Али међу главним америчким савезницима привукла је једнодушнију подршку од било ког замашног америчког спољнополитичког деловања још од рата у Авганистану. Велика Британија је у почетку оклевала да допусти коришћење својих база: Кир Стармер је изјавио да његова влада „не верује у смену режима са неба“. Али другог дана напада, сагласио се да се британске базе у Глостерширу и на Дијего Гарсији користе за извођење „дефанзивних удара“. Супротно 2003. години европске државе су са више ентузијазма подржале криминално војно деловање него што је то учинило Уједињено Краљевство. Канцелар Мерц рекао је да Немачка „подржава САД и Израел да се реше овог ужасног терористичког режима“ .Државе које тврде да се противе ненематнутим ратовима су, уз похвално изузеће Шпаније, поздравиле овај рат.
Требало би бити изузетно опрезан када се износе предвиђања о току рата. Једном када се изврши, међународна агресија поприма сопствени ток. Али у вези са много чиме могуће је имати одређено поуздање. Биће ратних злочина. Велики део становништва за који се каже да ишчекује ослобођење уместо тога постаће избеглице. Карикатурални приказ малог, бандидског вођства које народом влада искључиво насиљем мораће да буде одбачен. Иранци који сада са добродошлицом дочекују напад увидеће да САД брину онолико о политичким слободама у Ирану колико брину о политичким слободама у Саудијској Арабији. Америчко и израелско вођство изнело је узајамно супротстављене циљеве, и можда је погрешно приписивати концептуално осмишљене циљеве некохерентном, разбеснелом насиљу. Можда замишљају да се касније могу окористити наступајућим хаотичним приликама. Једна ствар је извесна: изазвали су кризу која се неће омеђити иранским границама.
Извор: London Review of Books
