Пише: Др Владан С. Бојић
Митрополит Амфилохије као савест народа и срамота оних који су је изгубили
(In memoriam савјести и човјечности)
Постоје тренуци када народ више не говори о себи, већ о ономе што је изгубио у себи. Објављени транскрипти, у којима људи с високих државних положаја размењују злораде поруке о болести и смрти Митрополита Амфилохија, нису само друштвени скандал: они су антрополошки пад, показатељ колико дубоко човек може пропасти када изгуби способност стида.
Онај који се радује смрти праведника не исказује мржњу према њему, већ издају према сопственој души. У тренутку кад се човјек подсмехне страдању светога, не убија он њега, него оно божанско у себи. Тако су поруке које су срамотно изашле из таме људске злобе постале огледало у којем се не види мртви Митрополит, него мртва савјест оних који су му се радовали.
I. Свједок вјере и слободе
Митрополит Амфилохије био је један од оних ријетких људи који су својим животом ујединили ум и срце, науку и молитву, философију и љубав. Завршио је више факултета, владао многим језицима, познавао и стари грчки, али је најбоље говорио језиком обичног човјека, језиком доброте и истине.
У њему је живјело Светосавље – не као догма, него као облик постојања: разум који се моли и вјера која мисли. Као духовни потомак Светог Саве, баштиник Црнојевића, свих Петровића и Његоша, наставио је линију духовне вертикале која Црну Гору чини народом, а не племеном.
Његови узори били су Свети Николај Велимировић и отац Јустин Поповић, чије је мисли претварао у живу праксу. Његов најближи сабрат и пријатељ био је епископ Атанасије Јевтић, старјешина манастира Тврдош, с којим је дијелио и хљеб и визију обнове Цркве из пепела.
Као егзарх Светога трона Пећке патријаршије, носио је у себи послушање да чува трон који није власт него завјет. За њега је Пећ била више од мјеста – била је срце нарада, светиња историјског памћења, мјесто гдје се вјера сјећа својих почетака.
II. Обнова у посткомунистичкој пустоши
Тридесет година је обнављао Цркву у Црној Гори, онако како је то могао само човјек који није мрзео ни оне који су је рушили. Из рушевина комунистичког безбожја, које је он звао једноставно „брозоморија“, подигао је више од шест стотина храмова и манастира.
Гдје год је стао, осјећала се тишина, али не од страха, него од поштовања. Из заборављених сеоских гробаља враћао је успомену, из камена је извлачио молитву. И као што је некада Свети Сава између Истока и Запада тражио равнотежу, тако је и Амфилохије у послијератном безвјерју враћао човјеку свијест да је дух оно што га чини живим.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
III. Литије – Васкрс народне савјести
Када је крајем 2019. у својој осамдесетој, повео народ у литијама, није то био политички марш, него литургијски ход савјести једног народа. Са иконом у руци, без мржње и оружја, повео је народ не у побуну, већ у обнову смисла.
Стајао је испред свештенства и народа као пастир који не управља, него служи. Његово „In hoc signo vinces“ није било позив на победу над неким, него на победу над собом. У времену страха и подаништва, литије су биле глас слободе у народу који је већ био престао да говори.
„Мени би било све много лакше,“ рекао је једном, „да не сједим на трону Светога Петра Цетињскога.“ Тиме је изрекао суштину свог послушања: није бранио себе, него Цетињски трон као символ моралног континуитета – од Петра I, преко Његоша, до данас.
IV. Косово и завјет
Његова најдубља рана и највећа молитва било је Косово и Метохија. Оно није било предмет политике, него свето тло жртве и васкрсења. „Без Косова,“ говорио је, „нема ни неба ни земље у којој би Србин могао стати пред Бога.“
Сваки његов говор о Косову био је мали Велики петак. Није тражио освету, него искупљење. Зато је и његова најдража пјесма била „Јечам жњела Косовка дјевојка“ – химна смиреној снази, пјесма женског милосрђа као највише форме љубави.
V. Transitus – Икона посљедње пјесме
У једном од својих последњих јавних појављивања, стоји окружен младим богословима Призренске школе и пјева „Јечам жњела Косовка дјевојка“. Стоји без инсигнија, са лицем у којем се већ назире вјечност.
Та сцена није концерт, него литургија у покрету – слика човјека који је већ између земље и неба.
У том тренутку Косово престаје да буде простор и постаје душа; а пјесма није мелодија, него завјет. У том хору, у том гласу, чује се и глас Његоша и глас Светог Саве, чује се тишина Ловћена и жубор Пећке Бистрице. Lux in tenebris lucet – свјетлост се свијетли у тами, и тама је не обузе.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
VI. Ловћен, Његош и завјет слободе
Митрополит је до последњег даха тражио да се испуни Његошева последња воља – да буде сахрањен у малој капели на Ловћену, а не у маузолеју који је подигао режим да би поништио завјет. То није био антикомунистички каприц, већ борба за истину. Звао је то „враћање Његоша Његошу“ – јер човјек без завјета постаје мртва форма.
Његош му је био не само пјесник него пророк. Као што је Његош у „Луча микрокозма“ тражио свјетлост у тами, тако је и Амфилохије својим животом потврдио да је вјера свјетлост што се не гаси.
VII. Peroratio – Срамота оних који су изгубили савјест
Данас, када се злорадост и подсмјех покушавају прогласити хумором, а издаја предака, народа и части и памети мудрошћу, објављени транскрипти нису доказ њихове моћи, него њиховог пораза.
Митрополит је умро тијелом, али је остао жив у ономе што је јаче од смрти – у памћењу као моралном суду историје. Они који су му се радовали већ су мртви, само то још не знају.
Он није био политичар ни идеолог, већ човјек који је свједочио да се љубављу може побиједити страх. Својом благом ријечју срушио је зидове које оружје није могло. Његов живот био је молитва за слободу, а смрт – печат побједе.
Non nobis, Domine, non nobis, sed nomini tuo da gloriam. Не нама, Господе, не нама, него имену Твоме дај славу.
Митрополит Амфилохије остаје као свјетлост што није угашена – не зато што је побиједио непријатеље, већ зато што је остао човјек кад су други престали бити људи.
Благо ономе народу који га је имао, и вјечни стид свим онима који га ни данас не разумију и сладе се његовом смрћу, каменују га и мртвог као гмизавци што миле чија им је мисао, ријеч, живот, и срећа и дом.
