Пише: Живана Јањушевић
Књижевник Владимир Вујовић представио се публици у Подгорици, прексиноћ, у организацији КИЦ „Будо Томовић“.
Кроз разговор с пјесникињом Барбаром Делаћ, Вујовић је представио публици свој роман „Разговор с Вјештицом“ који је ове године био у најужем избору за НИН-ову и награду „Београдски победник“, као и награђену збирку прича „Слободни ударци“. Вујовић је за ову збирку добио награду „Ђура Ђуканов“, а Форум младих писаца делегирао је збирку за Европску награду за књижевност (ЕУПЛ – The European Union Prize for Literature) за 2026. годину, коју додјељује Европска унија.
Како наводи Вујовић писац се осјећа прилично усамљено када су у питању награде, јер је и природа писања усамљеничка. Углавном се ослањају на издавача како би привукли пажњу, али, додаје, писање је углавном усамљенички пут. Напомиње да му се сада први пут с Форумом десило да је неко стао иза његове књиге и њега делегирајући га за награду ЕУ, нашаливши се – „осјећам се као да ћу да представљам Црну Гору на Евровизији, или да представљам репрезентацију и изводим слободан ударац“.
Владимир Вујовић: Улога писца није да говори истине, већ да поставља питања
Истиче да иако креће да пише инспирисан неким личним искуствима и размишљањима, ипак је фикција оно што на крају превлада. Односно, да измишљањем алтернативних реалности, као што су псеудо извори из интервјуа, имао је потребу да управо кроз то умјетничко стварање фикционалних свјетова, каже нешто дубље о стварности која нас окружује. Разлог томе је, додаје, јер сматра да књижевност треба бити узбудљива.
Књижевност тражи посвећеност, каже он, односно тражи вријеме, било да је у питању читање или писање. Зато, додаје, у књижевности нема мјеста за брза рјешења.
– Вријеме је јако тешко дефинисати, али, књижевност, ако ништа, може бар да се поиграва са идејом времена. Мислим да у књижевности не постоји ништа инстант. Дакле, ни у читању, ни у писању, јер све то изискује посвећеност, и дуготрајни су процеси. Мислим да смо сви свјесни да је књижевност нешто чему се мора приступити на темељан начин или ће бити тек пука забава – рекао је Вујовић. Напомиње да се вријеме у његовим дјелима може тумачити и као непријатељ, а умјетношћу, стварањем, можемо се борити против времена.
Књижевност није пропаганда
Када су у питању његове приче, Делаћ примјећује да у њима често наилазимо на критику капитализма, транзиције и елитизма.
Но, Вујовић каже да не полази од општег мјеста, већ појединачних појава, ликова, односа.
– У мом случају, није могуће да се започне писање од неке идеје, сада ће ово да буде критика овога или онога, критика капитализма или било чега. Писање увијек креће од неке појединачне ствари, да ли је то лик, догађај, однос. Али, врло често се заврши управо тамо, јер капитализам је нешто у чему живимо. То је као неки наткриљујући облак који дефинише и наше приватне животе и друштвену стварност.
Тако да је на неки начин неизбјежно, о чему год да пишемо, ако хоћемо да то не буде банално и тривијално, на крају дођемо опет до суочавања са великим системским проблемима. И никада то не може бити почетна позиција јер онда то не би била књижевност. То би било нешто друго, нека врста пропаганде – истиче Вујовић.
– Савремена потреба за инстант искуствима, за брзим задовољствима, можда је одраз духа времена и борбе на тај начин. А сад, колико је тај начин успјешан, то је друго питање – додаје Вујовић.
Иако је Вјештица из наслова презиме новинара с којим главни лик, сликар, разговара, Вујовић додаје да му је била потребна та врста метафоре коју садржи идеја вјештице као неке трансгресије и провокације.
Напоменуо је током разговора да иронију и аутоиронију сматра пожељним у роману, јер подразумијевају отвореност, за разлику од цинизма који доживљава као повлачење и изговор. Истиче и да не воли предвидљивост у књижевности.
На крају вечери публика је имала прилику да разговара с писцем.
Извор: Дан
