Превео: Ж. Никчевић
Видели смо продукцију „Галеба“ К. Хабенског у МХАТ-у, а сада бих желео мало да попричам о Антону Чехову, ако дозволите.
Чехов је своју прву драму, познату као „Без оца“, или „Платонов“ или „Драма без наслова“, написао са 18 година и послао је Марији Јермоловој. Касније долази до малог преклапања временских линија. Према Михаилу Чехову, постојала је још једна драма, у стилу „француске мелодраме“, у част Јермолове. Михаил Чехов помиње обе драме, а чини се да их је Јермолова или потпуно игнорисала или је обе одбацила. Антон Чехов је, према Михаилу, прву драму „поцепао на ситне комадиће“. Можда је и поцепао, али је некако пронађена 1923. године, објављена, а затим преведена на многе језике, поставши једна од најтраженијих драма на свету.
У сваком случају, Антон Чехов је своје прве драме сматрао неуспешним. То јест, имао је разлога да са својом карактеристичном чеховљевском заједљивошћу буде скептичан према знаменитим старијим глумицама. Одатле је потекла Аркадина – глупа жена, лоша глумица, хероина вођена грубим природним инстинктима.
У некој авангардној интерпретацији, Тригорин и Трепљов би се могли свести на један лик. Тригорин лажно демонстрира узалудност свог успеха. Ово је кључна Чеховљева разлика: демонстрација је лажна, али узалудност је стварна.
Трепљов проводи свој живот доказујући да чак и ако особа има све што јој је потребно да буде срећна, никада неће бити срећна.
Међутим, Аркадину би требало поделити на две улоге – мајке и љубавнице. Да, овде постоји елемент девијантне сексуалности, али када се уметност плашила перверзије?
За Чехова, човека по данашњим стандардима прилично мизогиног, ово је фундаментална слика жене која не само да може да вас поједе до смрти, већ ће вас појести до смрти. Прво као мајка, затим као љубавница.
Постоји школско мишљење да је Антон Чехов своје драме називао комедијама како би појачао драматични, па чак и трагични ефекат. Мислим да је Чехов једноставно имао виши ниво хумора. Један ниво за приче, други за драме. Нека врста духовитог пентхауса. Он је све то искрено сматрао смешним. Трепљов је јунак који иде да пуца у себе и промашује. Штавише, с обзиром на ниво компетентности др Дорна, не можемо бити сигурни да Трепљов није промашио циљ двапут.
Сви ликови у „Галебу“ се данас описују речју „кринџ“. У ствари, Чеховљеве драме се заснивају на два основна концепта: „кринџ“ и „челенџ“.
Сви ми знамо некога коме се не можемо смејати отворено. У њему постоји дашак трагедије, али гледајући ретроспективно, то је засењено апсурдношћу. Гледаш тог човека и осећаш се постиђено. Али у том стиду нема горчине; има смеха. То су јунаци Чеховљевих драма.
„Челенџ“ у „Галебу“ састоји се у следећем: натерати добре глумице да играју лоше глумице. Покушајте да натерате некога са савршеним слухом да пева фалш. То је врхунска вештина. Слично томе, глумице које играју Аркадину и Заречнују морају бити бриљантне. Јер Аркадина је једноставно лоша глумица, а Заречнаја уопште није глумица. Штавише, за Чехова је она била практично случајан лик – и он је ту случајност сматрао смешном. То је права комедија – она бежи од родитеља, живи са писцем у хотелској соби, гладује, да би трећом класом са сељацима отпутовала у Јелец! Тачно могу да видим ироничан израз на Чеховљевом лицу кроз његов монокл док је ово писао.
Да, значи, спектакл Константина Хабенског.
Веома добар спектакл. Иља Козирјов је млади геније, али о томе смо већ разговарали.
Шамрајева игра патуљак Вано Мирањан, у костиму диктатора. Није баш смешно, али је суштински веродостојно.
Андреј Максимов је нова симпатија милиона, идеални Тригорин.
Кристина Бабушкина савршено игра оно што треба – лошу глумицу, жену која се никада не ослобађа патетике.
Али најважније је да комедија функционише јер имате Трепљова и Сорина – ујака и нећака, два кул момка који се просто добро проводе. Они су – brothers. И све је могло бити сјајно.
Али неће. Зато што постоје глумице.
Телеграм канал Д. Самојлова
Извор: Искра
