Пише: Олав Шрадер
Тектонске плоче културе
Плутајући изнад наше унутрашње ватре, комади земље сударају се и стварају планине које се дијеле. Када напетост између грамада земље попусти, оне се смирују у равнице и воде до мора која се уједињују. Црна Гора је имала изванредне акредитиве да буде домаћин првог свјетског Фестивала геокњижевности. Прелазећи капију воде, културе из далеког свијета прихватиле су позив. У исто вријеме, огромно стијење окруживало је великодушно гостопримство, омогућавајући вишејезичним мислиоцима и писцима да слободно комуницирају док су били заштићени од плиме свијета. Сваког учесника је носила посебна струја и конвергирала се у живописном Бокоторском заливу.
Српски филозиоф Микоња Кнежевић излагао је користећи четири различита писма с истом оном лакоћом с којом су текле његове мисли, док је италијански историчар Франћеско Какамо разоткрио историјску динамику скривену иза академске измаглице и сурове планинске географије. Ленка Блехова је хладне средњовековне правне записе претворила у потресне хронике о Црној смрти, а грчки полихистор Јоргос Арабацис премостио је физички пад Цариграда како би показао да витални знаци византинизма и даље напајају кисеоником друштвене токове. Као да то само по себи није било довољно дубоко задирање у сферу мисли и открића, филозоф из Сао Паула Родриго Мораис отворио је бразилске хоризонте ка аксиомима пост-истине у Његошевом делу “Лажни цар Шћепан Мали”, истовремено призивајући националну културну ренесансу путем свог оригиналног манифеста.
Сусрети ових огромних разлика, проистеклих из наслјеђа предака, одјекнули су у души Котора – града који је живио напоредо са Хабзбуршким и Османским царством док су Млечани стајали на његовом прагу. Свако од нас, учесника фестивала Геолитература 2026, донио је своје посебне планине и мора, своје културне тектонске плоче које су се међусобно прожимале умјесто да подижу нове камене зидове. Наша сјећања и приче стопили су се у додиру и напустили залив ношени истим струјама које су нас донеле и које ће нас једног дана поново вратити. Ипак, са собом смо понијели обновљени осјећај заједништва. Можда је једно од највећих достигнућа Геолитературе било управо редефинисање појма различитости. Овдје се различитост уздигла изнад уобичајених парола кидајући вео глобалне тежње да се човјечанство сведе на пуку униформност.
Ватиканске новости о свјетском фестивалу полиглота „Геолитература“ у Котору
На Балкану је судбина увијјек надохват руке; можда вреба одмах иза следеће кривине пута, непредвидива између два плаветнила – оног изнад и оног испод. Позорница за искру наших сусрета осветљавала је неку узлазну стазу, попут оне која води ка Цетињском манастиру или ка јуначком срцу планине Ловћен. Док су моћни алгоритми окретали леђа нашим дисидентским ријечима – од Ватикана до Бразила, од Грчке до штампе на српском језику – наша несвакидашња свијетла треперила су истом оном истрајношћу која је одликовала и наше окружење.
Понио сам књигу која говори о цивилизацијским контрастима и културној трансформацији. На моје изненађење, у Геолитератури су већ били спремни кључеви за откључавање прича о џунгли из шеснаестог вијека, намијењених публици жељној да оснажи наш заједнички загрљај са перспективама предака.
То нас води до правовременог и сјајног увида др Гојка Челебића који је препознао да је тренутак одржавања фестивала у Котору био савршен за обиљежавање двије стотине година свјетске књижевности, онакве какву ју је Гете замислио. Као и прије два вијека, овај нови циклус почиње са интелектуалном амбицијом и потенцијалом да измијени будуће хоризонте. Једног дана, историја ће памтити да је све почело са смјелим уметником који је Црну Гору приближио свијету, а свијет Црној Гори.
Напомена:
Олав Шрадер (Schrader) је низоземски писац, полиглота који пише своје романе на холандском, португалском, енглеском и шпанском (Алма матер: Универзитет у Амстердаму). У преводу на српски ускоро му излази роман Велики поглавица и момах ратник у издању Бока Ф – Подгорица, оснивача Међународне конференције писаца полиглота Геолитература.
