Пише: Ескандар Садегхи Борујерди
Превод: Милош М. Милојевић
„Суво и мокро горе заједно“ је персијска изрека која се изговара када се пожар шири без разлике. Једном када се ватра разбукта, разлика нестаје: паљиво и влажно, кривци и невини, виновници и жртве.
Рат који су Сједињене Америчке Државе и Израел повели против Ирана јесте рат избора и хибриса. Једва да постоје назнаке претварања да је наметнут доказима о тобожњем иранском настојању да се домогне нуклеарне бомбе или да следи непосредни ирански напад. Такви наводи показују се неосновани пажљивијим испитивањем, тешко их је уопште и понављати. Сведочимо остварењу дуго прижељкиване амбиције, неоконзервативног буновног сна за који је лобирао Бенјамин Нетанјаху, у једном или другом облику, већ током неколико деценија. Оно што санкције нису могле да постигну, оно што се није могло остварити притајеним деловањем, атентатима и сајбер ратовањем, биће сада остварено непосредном војном акцијом, чији ће средишњи део бити убиство ајатолаха Али Хамнеја.
Трамп и Нетанјаху од почетка су назначили своје максималистичке политичке циљеве. Ово ће бити „промена режима“. Остављено је најасним какав ће бити следствени режим, за остатак света, да се домишља са зебњом. То је разарачка и неуспешна политика које се Трамп раније, исправно, одрицао. Попут његових лажних обећања да ће вратити достојанство америчкој радничкој класи, и ово обећање је прекршено чим је преузео власт.
У фарсичном опонашању колоплета који је водио рату у Ираку, речено нам је да ће Исламска република претрпети колапс као крхка кула од карата. Али за разлику од 2003. године, мало шта је покушано да се шира светска јавност, или барем амерички Конгрес, увере у оправданост овог рата. Реторички напор који је пратио инвазију на Ирак, колико год мањкав или неискрен, сада је у потпуности напуштен. Чак и виши амерички војни званичници са потешкоћама успевају да објасне како би се то циљеви кампање могли остварити брзо и одлучно. Претпоставка неизбежности преузела је место терета уверавања.
Недостатак оправдања није случајност. То је јодан морбидан симптом међународног система у кризи. Извесности које је носило америчко хегемонистичко предводништво „међународног поретка заснованог на правилима“ изобличено је до непрепознатљивости геноцидом у Гази, али на њиховом месту нису изникли обриси архитектуре заменског поретка. Уместо тога ту је политика гангстерског империјализма која не ужива ни међународну ни домаћу сагласност.
Претпоставка на којој почива читав овај рат јесте погрешно разумевање Исламске републике. Без обзира на сва унутарња трвења и њену пољуљану легитимност, она није крхка персоналистичка диктатура попут Ирака Садама Хусеина или Либије Муамера Гадафија. Иранско формативно искуство је осмогодишњи сукоб са Ираком, у којем је био дипломатски изолован и војно надјачан, али када је ипак успео да опстане кроз комбиновање идеолошке мобилизације и асиметричног прилагођавања. Од тада, режим је много уложио у децентрализовану командну структуру, ракетне капацитете и снаге које чине дронови, као и регионалну мрежу осмишљену управо за сценарио који се сада одвија: сукоб са конвенционално надмоћним непријатељем. Отворено је питање може ли да преживи општи рат са највећим светским вршиоцем организованог насиља, али је од почетка било мало вероватно да ће претрпети слом у првим данима рата.
Сада делује да ирански циљ није да сместа осигура победу већ да повиси цену рата до неподношљивог нивоа. Он овај сукоб сагледава као егзистенцијалан. Уколико је промена режима обзнањени циљ, онда компромис није једна од расположивих могућности. Оно што следи јесте стратегија истрајности и исцрпљивања. Исламска република дуго се припремала за могућност да ће се САД и Израел можда определити за непосредно сукобљавање.
Хамнејеово убиство можда је изменило унутрашњу рачуници. Током година, њега су сагледавали, чак и критичари унутар система, као неког ко опрезно трага за равнотежом снага између супротстављених центара моћи унутар иранског поретка. Његова смрт уклонила је личност која је, без обзира на сву своју крутост, понекад деловала као кочница снажнијим авантуристичким настојањима – попут проширења подручја одмазде на заливске државе које чине део америчког империјалног архипелага. Ова стратегија могла би се обити о главу њеним творцима. Али за сада, Корпус чувара Исламске револуције – чврсто на предводничком положају – делује одлучно у њеном спровођењу.
Ништа од овога није негирање дубоке подељености иранског друштва. Много људи дубоко и жестоко мрзи режим. Године слабог економског управљања, корупције, репресије и осујећених могућности, нарушиле су друштвени уговор. Метежи последњих година, укључујући протесте после смрти Махсе Амини 2022. године и застрашујућа масовна убиства неколико хиљада демонстраната у јануару, открили су генерацијске, класне и идеолошке поделе које се могу показати непремостивим.
Араш Рејсинежад/Аршам Рејсинежад: Како би изгледао амерички рат против Ирана?
Рат мења политичку психологију дуж путање која је ретко линеарна. Они који презиру клерикални естаблишмент можда ће ипак бити ужаснути спектаклом који приређују страни авиони над иранским небом и најавама да би њихова земља могла бити раскомадана. Спољни напад не може да збрише унутарња незадовољства, али може да их прераспореди. Бес усмерен против режима може се привремено повући пред бесом усмереним против нападача. Оно што у миру делује као непремостиви јаз, под бомбама, може попримити облик слабашне солидарности. Способност Исламске републике да мобилише људе опала је у односу на револуционарни врхунац, али није ишчезла. Она остаје вешта у смештању сукоба у цивилизацијски и одбрамбени оквир, користећи се реториком која позива на сувереност, мучеништво и отпор, реториком која је негована деценијама и која је задобила нову снагу онда када су ракете почеле да падају.
Хамнејево наслеђе је све, само не осигурано. Овај осамдесет шестогодишњак је предводио дубоко потчињавање друштва унутрашњој безбедности (deepening securitization): скрајнуте су реформистичке и дисидентсне политичке струје, сломљен је Зелени покрет 2009. године, брутално је потиснут устанак после убиства Махсе 2022-2024. године и озлојеђености су се толико накупљале да их је тешко и набројати. Стратешка аутономија и одвраћање били су приоритет спрам грађанских слобода, политичког плурализма и унутрашњих реформи, пошто је заступао конзервативну визију која је грмела против спољњег „културног напада“ (tahajom-e farhangi). Његова средишња преокупација био је опстанак – режима, државе, иранске независности – у региону у којем су судбине Ирака, Либије и Сирије служиле као стално упозорење. За многе Иранце, ова доктрина која је безбедност смештала на прво место долазила је по неприхватљиво високој цени, и они су је недвосмислено одбацивали.
Фарназ Фасихи: Поглед на иранску припрему за рат – и за преживљавање
Али у шиитској политичкој теологији, мучеништво има особито велику снагу. Сећање на Карбалу и смрт Имама Хусеина нису неки удаљени мотиви већ део живог политичког језика и верске праксе, у којој је патња претрпљена од руке неправичне силе доказ моралног ауторитета. Убиство које врши спољни непријатељ није пуко уклањање лидера већ може бити и његово преобликовање. Ниједан модерни ирански предводник није страдао на овај начин. Насер ел-Дина Шаха убио је 1896. године домаћи радикал. Последњи каџарски монарси умрли су у иностранству, у Паризу и Сан Рему. Пахлавији су скончали свој животе у егзилу, у Јоханесбургу и Каиру. Хамнејева смрт, насупрот томе, биће преношена кроз званичне канале као крајња жртва пред спољашњим нападачем. У смрти, он ће можда досећи јасноћу и кохерентан лик који су му измицали током живота.
Многи Иранци, и немали број Сиријаца, отворено су прославили његову смрт, видевши је као крај једног сабласног, макијавелистичког унутрашњег политичког деловања и регионалне политике која је помогла продужење грађанског рата у Сирији. Али његови пратиоци – а њих је немали број – сматрају га за нешто више од политичке личности. За њих је он marja’ al-taqlid (предмет опонашања). Његов положај није онако снажан као великог ајатолаха Систанија у Ираку, али ауторитет му се пружа изван иранских граница и присутан је међу милионима шиитских верника. Начин његове смрти можда ће сачувати, и чак уздићи наслеђе које је постало дубоко оспоравано код куће и презрено на страни.
Хамидреза Азизи: Да ли је Иранска Исламска Република спремна на рат са САД?
Неке од најзапаженијих парола претходне деценије биле су непосредно уперене против њега: „Смрт Хамнеју“, „Смрт диктатору“, „Ово је крвава година, Сајид Али биће збачен“. Предмет беса био је персонализован. Хамнеј није био само вршилац политичке функције (са знатном личном моћи и склоности према претерано ситничавом управљању) већ патријархално отелотворење система. Уколико је Трампова намера била да уклони Хамнеја из политичког поретка, он га је заправо можда унутар њега учврстио, преобликујући га у очима његових следбеника у фигуру која оличава жртвовање уместо неуспеха.
Трампова спољна политика увек је осциловала између помирљивог језика и наглог максималистичког позиционирања и демонстрације силе. У овом случају, палеоконзервативни инстинкт се изгледа стопио са неоконзервативном жестином. Нетанјахуов утицај није случајан. Током више деценија инсистирао је да се само одлучном војном акцијом може осигурати неспутана израелска регионална доминација. Деградирање Хезболаха и Асадов колапс у Тел Авиву су сагледани као показатељ тешко нарушене иранске регионалне позициј. У овоме је било извесне истине: оба догађаја представљала су тешке ударце по Техеран, а Вашингтон и Тел Авив су деловали хитро да искористе овај моменат. Али ирански капацитети одвраћања никада се нису могли свести на савезништва, од којих се многа оформљена на врхунцу америчког и израелског пренапрезања. Иранска стратегија била је такође усидрена у домаћим, вишеслојним, децентрализованим и унутрашњим чињеницама. Очекивање да ће довољан притисак изазвати колапс режима помешало је занемоћалост са исцрпљеношћу, и рањивост са предајом.
Последице су већ почеле да се шире: размена ракета; напади на базе, хотеле и луке; активирање мреже савезника широм региона. Амерички званичници сада признају да је нејасно колико ће кампања потрајати и колики ће бити њен опсег, па су чак несигурни и око евентуалног распоређивања копнених снага у овом безобзирном подухвату. Ово није ограничена операција са предвидљивим исходиштем. То је све шири сукоб чије је међе све теже одредити.
Рат неће повратити еквилибријум. Он може да преобликује регион насилно и непредвидљиво. Исламска република ће вероватно из њега изаћи измењена или ослабљена на начине које је сада тешко сагледати. Али замисао да се она једноставно може распасти под притиском никада није била добро утемељена. Државе настале у револуцији и оснажене дуготрајним спољашњим притиском не повинују се лако пред страним диктатом.
Суво и влажно горе заједно. Сто шездесет пет гробова ископано је у Минабу, у провинцији Хормозган, за оне убијене у америчком или израелском нападу на школу Шаџаре Тајебех у суботу ујутро, управо када је настава почињала. Највећи део погинулих су девојчице узраста од седам до дванаест година. Вашингтон и Тел Авив настојали су да се дистанцирају од ове погибије; фотографије су забележиле раскомадане остатке тела.
Трамп је говорио да ће кампања потрајати недељама; тренутно вођство Исламске републике заклиње се да ће се борити. Ненаметнути ратови ретко се ограничавају на одабране мете. Они усисавају не само борце већ и претпоставке које их покрећу и воде. Оно што је почело као покушај измене регионалне равнотеже може уместо тога да поспеши урушавање поретка који је почивао на претпоставци да је могуће мешати се, некажњено.
Извор: Лондон Ривју
