Пише: Милорад Дурутовић
Када је Варлам Шаламов преживио све ужасе робијања у конц-логору, као и године сурове књижевне и политичке борбе; када је, најзад, његов живот и у биолошком смислу изгледао скоро потрошен ‒ упитан шта може да каже о себи, одговорио је: „Био сам много наиван“. Смисао тог одговора разумијеће тек они који су прочитали макар његову најславнију књигу Приче са Колиме или аутобиографску прозу Четврта Вологда.
Наивност о којој је овдје ријеч није била младалачка заблуда нити пуко разочарање у неуспјеле идеале. То је наивност метафизичког реда: увјерење да и тоталитарна свијест познаје границе разума; да чак и зло има мјеру; да постоји црвена линија иза које се човјек може пробудити из историјског кошмара. То је, дакле, наивност интелектуалца и пјесника који је изгубио идеолошке илузије, али је желио да сачува бар једно увјерење ‒ да се прошлост, садашњост и будућност могу срести у четвртој димензији живота, у умјетности, како је отприлике сам записао. А то, у крајњој линији, није мало.
Шаламовљева наивност стога и није тако наивна. Она се открива као посљедња невиност модернитета. Упркос томе што Морис Фридман у књизи Проблематични побуњеник, на примјерима Фјодора Достојевског, Франца Кафке, Хермана Мелвила и Албера Камија, показује да побуна модерног човјека у себи носи обиљежја хибриса који се плаћа главом. Побуњеник је толико условљен системом против којег устаје да његов чин унапријед садржи казну ‒ као својеручно исписану пресуду. Данас се, међутим, та пресуда извршава другачије.
Прошли вијек, а можда још изразитије овај, показује да прометејство постаје немогућа институција. Лична храброст, из перспективе система политичке моћи, вреднује се као лудост. Некада је дрзника чекало каменовање, гиљотина или стријељање ‒ страшна, али јасна казна, док се данас укида чак и право на достојанствен крај. Нови поредак не жели мртве хероје, већ живе примјере, односно, побуњенике које је могуће исмијавати, релативизовати и карикирати ‒ што дуже и што подмуклије.
Тај језив биланс наслутио је и Борислав Пекић, и сам свједок идеолошких тамница, када је записао: „Највише се плашим живота кога бих био принуђен да се стидим или одричем. Плашим се да дођем у ситуацију да самоубиство изаберем као једини начин да се сачувам.“ У том страху нема романтике, јер то је израз стрепње да се човјеку може одузети и достојанство живота и достојанство смрти.
Одувијек је смрт праведника, парадоксално, функционисала као континуитет правде, било кроз култ, било кроз мучеништво или живо памћење. Дуготрајно понижавање, пак, брише и човјека и мисао о правди, напретку, промјени. У крајњем исходу, понижавање једног човјека, једног народа или једне вриједности неминовно се претвара у понижавање сваког човјека, сваког народа и сваке вриједности.
Не помаже нам ни тврдња да живимо у култури аутентичности. Без двије кључне категорије она не може бити истинита: без слободе и без стида. Може ли неслободан човјек бити оригиналан? И није ли симптоматично што се роман Процес завршава мишљу о стиду? Док Јозефу К. нож пада на гркљан, његов глас се гаси, а поглед као да изговара посљедњу истину: „Чинило се да ће га стид надживјети.“ Међутим, зло не познаје стид, и можда је банално баш зато што је бесрамно.
Извор: РТНК
