Пише: Саво Лазаревић
Посета Владимира Зеленског Београду не би сама по себи морала бити ни историјска ни нарочито спорна. Државе разговарају и с онима с којима се не слажу. Проблем настаје када се ова посета стави у контекст онога што је само дан раније јавно саопштио човек који је у критичним годинама рата био амерички амбасадор у Србији.
Кристофер Хил је у интервјуу немачком Frankfurter Allgemeine Zeitung, објављеном уочи Зеленскове посете Београду, описао нешто много конкретније од дипломатског приближавања Србије Украјини. Према његовом сведочењу, на почетку његовог мандата у Београду украјински амбасадор дошао је с пописом војних средстава која су Украјини била хитно потребна на ратишту. Америчка амбасада је затим проверила може ли српска војна индустрија да одговори тим потребама. Могла је.
А онда следи реченица која читавој причи даје друго значење: “Сједињене Државе су потом почеле да подржавају куповину значајних количина српске муниције за коју смо знали да је Украјини очајнички потребна.“
Хил је навео и да је муниција ишла преко посредника, пре свега Пољске и Чешке. Његово сведочење пренето је 7. августа 2026, непосредно пред долазак Зеленског у Београд. (Vreme)
Тиме питање више није само да ли је Србија формално продавала муницију Украјини. Формулација „нисмо продали ниједан метак директно Украјини“ може бити формално тачна, а да политичка суштина буде сасвим другачија. Ако су потребе украјинске војске идентификоване, ако је проверено може ли их српска индустрија задовољити, ако су Сједињене Државе потом помагале куповину управо те муниције и ако је она преко посредника завршавала тамо где је од почетка била потребна — онда посредник не мења суштину посла. Он мења само пут робе.
То није први сигнал. Financial Times је још 22. јуна 2024. објавио процену да је српска муниција која је преко трећих земаља стигла у Украјину достигла вредност од око 800 милиона евра. Александар Вучић тада ту процену није суштински оспорио, већ је рекао да је цифра „уопштено говорећи тачна“, уз образложење да Србија продаје муницију легалним купцима и да није њен посао шта они с њом касније чине. (ft.com)
Годину касније Москва је престала да говори у алузијама. Руска Спољна обавештајна служба — СВР — у мају 2025. оптужила је српске произвођаче да муниција преко посредника из НАТО држава, међу којима су наведене Чешка, Пољска и Бугарска, стиже украјинској војсци. Оптужба је била толико озбиљна да је Вучић саопштио да је о њој разговарао с Владимиром Путином и да ће бити образована заједничка радна група која треба да утврди чињенице. (Reuters)
Вук Бачановић: Кад је Зеленски дипломатија, а Григорије издаја
Ту долазимо до необичне подударности коју је тешко превидети. Москва је 2025. тврдила да српска муниција преко посредника стиже Украјини. Хил 2026. описује америчко учешће у набавци српске муниције за потребе Украјине и као посреднике помиње управо Пољску и Чешку.
То само по себи не доказује сваку појединост руских обавештајних тврдњи. Али после Хиловог сведочења више није озбиљно целу ствар одбацивати једноставном реченицом да „Србија није продавала оружје Украјини“. Право питање никада није било само ко је стајао у рубрици купац. Право питање било је: ко је знао крајње одредиште и стварну сврху испорука? У том светлу и Зеленскова посета Београду 8. августа 2026. добија друкчију тежину. После разговора Вучић је рекао да ће Србија учинити све што може да помогне Украјини на њеном „европском путу“, поново подржао територијални интегритет Украјине, док је истовремено нагласио да током сусрета није било разговора о војној сарадњи. (Reuters)
И ту је суштина проблема.
Није спорно право Србије да мења спољну политику. Није спорно ни њено право да се приближи Украјини, Европској унији или Сједињеним Државама. Држава има право да изабере своју страну и за тај избор сноси политичке последице.
Спорно је нешто друго: не може се истовремено водити једна политика, а јавности описивати друга. Не може Москва годинама бити уверавана да Србија не наоружава Украјину, домаћој јавности говорити о војној неутралности и традиционалном пријатељству с Русијом, а потом бивши амерички амбасадор објасни да је америчка амбасада проверавала шта српска индустрија може да произведе према украјинским потребама и да су САД помагале куповину тих количина муниције.
После таквог сведочења више није довољна игра предлозима и прилозима: нисмо продавали Украјини, него другима; нисмо испоручивали директно, него је роба отишла посредно.
Државна политика није граматичка вежба. Ако је Хилово сведочење тачно, онда је суштина много једноставнија: Украјини је била потребна муниција; њене потребе су биле познате америчкој страни; проверено је шта Србија може да обезбеди; америчка страна је помогла набавку, а српска муниција стизала је преко трећих држава.
У том случају Зеленски 8. августа није дошао у Београд тек да отвори ново поглавље односа две државе. Дошао је у државу чија је војна индустрија, према сведочењу бившег америчког амбасадора, већ годинама материјално учествовала у одржавању украјинских ратних потреба.
Зато после Београда и Зеленског остаје питање које је важније од саме посете: Није више питање куда је ишла српска муниција. Све је теже тврдити да се то није знало. Питање је — зашто се грађанима Србије годинама говорило као да се не зна?
