In memoriam: Николај Кољада (1957-2026)
Николај Кољада, драмски писац, редитељ, глумац, позоришни педагог, један је од свакако најизвођенијих не само руских већ и европских савремених драмских писаца, преминуо је 2. марта у Јекатеринбургу у Русији
Волела сам да читам Уралске бајке. Ко зна колико пута сам у детињству прочитала Камени цвет. А онда сам 2018. стигла до подножја Урала и доживела истинску позоришну бајку, захваљујући Николају Владимировићу Кољади, позоришном чаробњаку.
Кољада писац, Кољада глумац, Кољада редитељ, Кољада позоришни педагог, Кољада оснивач Кољада театра, Кољада оснивач Међународног фестивала савремене уралске драматургије “Kolyada plays“. Кољада Уралски џин и Сунце Урала – тако су га звали.
На премијери у Београду
Упознала сам га кад је дошао у Београд на премијеру представе Шупљи камен коју сам режирала у УК Вук. У њој је глумила подела снова: Лане Гутовић, Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Љиљана Стјепановић, Катарина Марковић. Они су на сцени испевали песму непролазној чежњи за љубављу, вечном Еросу. Имала сам трему јер нисам знала како ће реаговати: његову драму сам штриховала, скратила је за трећину.
Мртви писци нам не долазе на премијере и не броје реплике нити их је брига за наше поступке деконструкције, конструкције, концепте итд. А живи писци? Са њима се никад не зна. Многи воле да режирају своје драме, имали дар за режију или не, а то раде и зато што не могу да поднесу шта ми редитељи радимо са њиховом позоришном децом. Наводно их злостављамо. Кољада на срећу није патио од позоришне родитељске посесивности. Напротив. Режирао је сопствене драме, али и искрено уживао да гледа туђе поставке.
У интервјуу поводом представе изјавио је:
“У једној мојој драми има реплика која гласи: Размишљајте само о радости. Само она постоји, чујете ли ме! Поред мог позоришта у Јекатеринбургу постоји велики рекламни пано на којем пишу те речи. Људи пролазе поред њега и смеше се. Из Србије ћу у Јекатеринбург понети радост, јер то је оно што ми је поклонила представа Шупљи камен, малу ватру која гори у мом срцу. Записао сам после представе на свом фејсбук профилу: ‘Хвала Србији јер ми враћа веру у позориште’, јер толико много представа гледамо и престајемо у извесном тренутку да верујемо да позориште може да донесе радост. А овде се радост заиста десила.”
Кољадино позориште
Позвао нас је на фестивал у далеком Јекатеринбургу који се делом простире у Европи а делом у Азији. У такмичарској селекцији биле су 34 представе. Седам дана провели смо у Кољадином свету.
Његово позориште једно је од првих приватних позоришта. Кад улазите у њега, на вратима вас дочекује он – Кољада. Он цепа карте. И то није пригодна фестивалска поза. То је свакодневни ритуал.
Изнад позоришта су станови које је купио својим заслужним глумцима (13 станова). Поред позоришта је скромни ресторан за госте и све који раде у Кољада театру. А у Кољада театру сви раде све.
Кад гостујете на фестивалу, не носите сценографију у Русију. Они вам праве сценографију по скицама које им неколико месеци раније доставите. Сценографија за нашу представу била је једноставна, трава која прекрива целу сцену, велики сто, љуљашка, шпорет на којем се кува пекмез, и небо.
Столица
Рекли су ми да столице сама изаберем и повели ме да видим какве све имају, уз напомену да је све што видим у позоришту заправо фундус. Видела сам разне комаде намештаја, чисте, без прашине, и тераријуме са змијама (из Кољадине представе Ричард III). Ушли смо у једну малу просторију, и у њој сам видела столицу која ми се допала. Рекла сам: Ова је дивна. Понели су је на сцену. Испоставило се да је та мала соба, димензија кућне оставе, Кољадина управничка канцеларија, а столица је некад припадала његовој мами или баки, не сећам се. Сада је била управничка-позоришна.
По граду су клупе биле украшене плакатима са лицима глумаца из Шупљег камена. Цео град је био у знаку позоришта. Кад се Рада Ђуричин лоше осећала због премора, Кољада је седео испред њене собе на поду хотелског ходника, дежурао да види шта и како даље. Чувао је.
Добили смо и награду на фестивалу. А највећа награда била је што смо били део његове позоришне остварене утопије.
Представе
Праћка, Мурлин Мурло, Бајка о мртвој царевој кћери, Виолина, даире и бубањ, Змијско легло, Полонеза Огињског, Кокошка, Златна змија, Шупљи камен, Лажљивица одавно су незаобилазне драме на репертоарима позоришта широм света. Извођене су у Немачкој, Пољској, Бугарској, САД, Украјини, Мађарској, Француској, Македонији, Црној Гори, Италији….
Кољада је био човек конкретне радости за друге. Глумцима је куповао станове, откривао младе таленте, за глумице у пензији писао драме у којима ће играти велике главне улоге а не епизоде. Његови студенти драматургије праизведбе својих драма имали су у његовом позоришту. Деценијама је био наш савременик. Сада је у другој димензији, у вечности, у позоришној свевремености. Хвала му за радост!
Извор: Време
