Piše: Predrag J. Marković
Episkop bihaćko-petrovački Sergije pre neki dan oživeo je raspravu o „srbskom“ i pravoslavnom karakteru Vukovog jezika. Posle tvrdnje kako smo „zapostavili divni bogoslužbeni jezik koji smo nažalost zamijenili novim srpskim jezikom nesretnog Vuka Karadžića“, usledila je zabrana službe na srpskom jeziku i obaveza služenja na crkvenoslovenskom tokom celog vaskršnjeg posta. Uputstvo preosvećenog vladike Sergija završava se „željom da se blagoljepije našeg Bogosluženja i bogatstvo poredka naše Srpske Svetosavske Crkve i Kirilometodijevske tradicije i predanja ne zaboravi.“
Prvo što me je kosnulo jeste pominjanje „Kirilometodijevske tradicije.“ Lično sam vezan za Svetog Kirila, koji je moja krsna slava. Čvrsto sam verovao da su Kirilo i Metodije uveli narodni jezik u bogosluženje, odbacivši „trojezičnu jeres“, po kojoj se Bog mogao slaviti samo na latinskom, grčkom i hebrejskom. Nisu li onda ljudi koji su uveli narodni, Vukov jezik u liturgiju pravi nastavljači „Kirilometodijevske“ tradicije?
Prethodnom rečenicom pokazujem kako prihvatam uvođenje velikih slova na svečana mesta teksta, kao što radi Preosvećeni vladika Sergije.
Reč kritike
U čemu je problem sa Vukom? Njime su se bavili mnogi profesionalni lingvisti, a i amateri, poput mene. Na sreću čitalaca, ja sam od onih amatera koji vole da zapitkuju stručnjake. Moj drug, učeni profesor Aleksandar Milanović pomogao mi je da ispravim neke svoje zablude. Drugi amateri lako zauzimaju stav, lako kritikuju i, u svojim očima, ne greše.
Dva Vukova vrlo oštra kritičara u današnjem društvu i sami su samouci kao Vuk, ali to ih nije načinilo milostivijim prema njemu. To su Svetislav Basara i Miloslav Samardžić.
Basara je o Vuku u intervjuu jednom uglednom nedeljniku rekao: „Endemska, možda i genetska sklonost ka idiotskom spektakularizmu doprinela je da presudnu borbu dobiju Azijati predvođeni Vukom Karadžićem, uništiteljom jezika, mrziteljem religioznosti, visoke kulture, duhovnosti i otmenosti. Osim svega toga – i lopovom. Sve po čemu je poznat pokrao je od Save Mrkalja.“
Kao čovek pun neformalnih znanja iz svih oblasti života, Basara je pronašao formulu za opis štetnosti Vuka Karadžića.
Ta formula glasi:
Šopenhauer+Hegel+Niče = BMW;
Vuk Karadžić+Dositej Obradović = JUGO.
Vuk, prvi srpski komunista
Miloslava Samardžića su komunisti sprečili da postane profesionalni istoričar četničkog pokreta, ali je on to nadoknadio pisanjem velikog broja knjiga, slikovnica i svih drugih pratećih publikacija za ljubitelje Čiča Draže.
Izučavajući četnike, Samardžić je razvio izoštreni njuh za sve što je antisrpsko. Tako je napisao i knjigu u kojoj je pokazao da je Vuk Karadžić austrijski agent, koji je radio na pohrvaćivanju srpskog jezika. Jedno poglavlje u knjizi „Tajne Vukove reforme“ zove se „Vuk Karadžić – prvi srpski komunista“.
Ova dva oriđinala naše kulture nisu zanimljiva samo zbog neobičnosti svojih stavova, već i po tome što na jedan pomalo razbarušeni način sažimaju glavne zamerke Vuku Karadžiću.
Dakle, jedni zameraju Vuku da nije bio dovoljan Evropejac, da mu je jezik prostački, svinjarski i govedarski. Kako je to još Sava Tekelija napisao: „Glup Srbljinu budi, govedarski govori, onda si Vukov Srbljin.“
Taj najbogatiji Srbin svoga vremena je čak pretio Matici srpskoj da će joj uskratiti prihode od svoje ogromne zadužbine Tekelijanuma ako štampa knjige Vukovim pismom.
Drugi su smatrali da će usvajanje Vukovog pisma odaljiti Srbe od pravoslavlja, od Rusije. Zbog katoličkog „j“ u lice su mu pretili da će mu prebiti i onu drugu, zdravu nogu.
Na obe strane, Vukovi protivnici su bili veoma pametni ljudi. Jovan Sterija Popović nije bio pristalica Vukovog pisma, a Jovan Skerlić je prvi suprotstavio Vuka i Dositeja. On je Dositeja izjednačavao sa racionalizmom, a Vuka sa romantizmom.
Kulturne strategije
I danas često suprotstavljaju Dositeja i Vuka, pripisujući Vuku „populističku kulturnu strategiju“ i zanemarivanje „elitističkih“ tradicija svog vremena. Naravno da je u graždanskoj kulturi bilo vrednih stvari, ne samo reči za naučne i apstraktne pojmove, koje je Vuk odbacio, već i dobrih dela.
Milovan Vidaković, prvi srpski profesionalni romanopisac, tek je nedavno iskopan iz ruševina Vukovog pohoda na protivnike, kao i Atanasije Stojković. Gavrila Stefanovića Venclovića je šezdesetih godina ponovo otkrio Milorad Pavić.
Na drugoj strani, bilo je strahovanja da će Vukova reforma staviti srpsku kulturu pod okrilje Austrije. Jernej Kopitar, čovek koji je podstakao Vuka na jezički rad, bio je visoki kulturni funkcioner Habzburške monarhije. On i mnogi drugi u Beču sigurno su verovali da udaljavanje srpskog od ruskoslovenskog jezika ide na polzu Dunavske monarhije. Paradoks istorije je da će Crno-žutu monarhiju srušiti ljudi izgrađeni na Vukovoj kulturi, a ne „proruski“ vladike i igumani.
Mnogo je učenih ljudi pisalo o Vuku i njegovom jezičkom ratu, kao što su Ljubomir Stojanović, Aleksandar Belić, Miodrag Popović, Pavle i Milka Ivić, Meša Selimović, Ivo Andrić, Milovan Vitezović, Jovan Deretić. Od istoričara tu su Radovan Samardžić i Miroslav Jovanović. Danas je o Vuku Karadžiću moguće zauzeti mirno i višeslojno stanovište. Ako išta sa Vukom može biti mirno.
Niko nije bolje od Vuka znao koliko su naše zemlje ,,kalovite“, ali niko nije više bio prožet narodnom mudrošću da ,,živi blato gaze“, tj. da se čoveku koji voli život, pravo misli i dobro radi, ništa ne može na kraju oteti; niko nije više učinio da ispod toga petvekovnog kala i nanosa prvo nasluti i uoči, a zatim iznese na videlo sve ono što je plodno, stvaralačko i veliko u našem narodu i što je Vuk smatrao da treba da bude naš doprinos opštoj kulturi.
(…) „Bez zanata, bez noge, bez kapitala, a trudeći se o prosvešćeniju roda“, kao što je pisao Frušić, Vuk je uspeo da izgradi svoju ličnost, da naknadno steče potrebna znanja, i da u isto vreme vodi borbu protiv velikih i moćnih ovoga sveta, protiv pojedninaca i ustanova i što je najteže, protiv navika, predrasuda, „despotičeskog neznanja“, protiv nemaštine i poniženja, zavisti i kleveta, i svih vrsta ljudske bede. Sakat i siromah, neškolovan, on je posle propasti Prvog srpskog ustanka izašao u javni život bez iluzija ali i bez kolebanja. Sam je dao sliku toga svoga izlaska već prvim svojim istupanjima: „Mene je istinska revnost k rodu mome obodrila i prinudila me da zažmurim i da jedanput tumaram glavom kroz ovo trnje, makar na onu stranu sav poderan i krvav izašao; samo neka se zna staza kojom bi se drugi mogao lakše usuditi da prođe.“
Rat za srpski jezik i pravopis
Ponekad čovek žali Vukove protivnike. On ih mleo, sistematično, nemilosrdno, najčešće zlurado, a ponekad i nepravedno. Vuk je, revolucionaran kakav je bio, sve srušio, poravnao teren i iznova izgradio kulturu i jezik. U tom ljutom vremenu, i književne i naučne rasprave bivale su presurove.
Tog čoveka Meša Selimović poredi sa Baš Čelikom, pošto baš tako Vuk lomi obruč po obruč tradicionalnih jezičkih i kulturnih normi.
Iz TV serije „Vuk Karadžić“ (1987)
Oni klerikalni Vukovi protivnici zaboravljaju jednog njegovog preteču koji je, nalik Vuku, bio neobično smeo u preokretanju kulture i jezika, pa i samog bogoštovlja. To je Sveti Sava, koji nije bio samo čuvar tradicije, već tvorac mnogih novih stvari, od kojih će nastati srpska kultura i identitet. Već je i on znao da tradicija živi samo ako se zanavlja.
Ni Dositej nije bio tako daleko od Vuka. Zapravo, i Vuk i Dositej su se kretali ka istom cilju, čak im ni putanje nisu bile toliko različite.
Što se Save Mrkalja tiče, sam Karadžić je priznavao njegov značaj. Mrkalju je nedostajala Vukova baščelikovska snaga. Nesretni Mrkalj je živeo u manastiru koji je bio „pozorište razboja, nasilja i bijenija“. Prvo se odrekao svojih reformskih ideja, a onda je poludeo.
Još i pre Mrkalja, Gavril Stefanović Venclović je predlagao i reformu pisma, a sam je pisao na vrlo lepom narodnom jeziku.
Vuk je spojio delovanje svojih prethodnika. Sava Mrkalj jeste ponudio rešenje kako da se piše na narodnom jeziku. Venclović je pokazao šta se tim jezikom može ispričati, čak i Sveto pismo. Ali su tek Vuk i njegovi sledbenici grunuli sa vojskom različitih dela, od narodnih pesama do Biblije, Brankove poezije i Njegoša. Tako su dokazali tvoračku moć narodnog jezika.
Posljednja želja Vuka Karadžića i oproštajni govor na njegovoj sahrani
U evropskom krugu
Vukov dar koji niko drugi nije imao bio je da predstavi pred svetom svoj rad i kulturu svoje zemlje. E, da nam je danas nekakav Vuk za promicanje naše kulture, da ne kažem brendiranje zemlje! On je uspeo da preporuči stvaralački genije svog nepismenog, čobanskog i svinjarskog narodića čitavoj Evropi u vreme kada je za prethodnih sto godina među Srbima štampano manje od pet stotina knjiga, od toga verovatno nijedna južno od Save i Dunava.
Vuk Karadžić je uspeo da napravi neverovatan skok na putu približavanja tadašnjim centrima svetske kulture. On je pronašao „prečicu“ do samog srca romantičarske Evrope. Romantičarska epoha je, inače, ludovala za „narodnom“ umetnošću, do te mere čak da su ponegde, kao u Škotskoj, izmišljali narodne pesme. Čuveni osijanski epovi su po svoj prilici konstrukt jednog rodoljubivog škotskog pesnika.
Srbi su, kao retko kada, u tom trenutku bili u prilici da Evropi ponude baš ono za čim je žudela: nepatvorenu narodnu kulturu. Svi znamo za ushićenost s kojom su braća Grim ili Gete dočekali srpske narodne pesme. Koliko god cenili Vukove protivnike, ne možemo da zamislimo da bi ovakvi velikani čitali dela Milovana Vidakovića i Jovana Hadžića.
Onda se pak desilo nešto što će postati tipično za srpske uspehe i na drugim poljima. Srbi su nastavili da pevaju u duhu narodnih pesama i onda kada se „moda“ promenila (pročitajte šta piše o tome Svetozar Marković), a njihova kultura se vratila u balkanski budžak na jedan duži period. Ali, makar su tih nekoliko godina dela slepih „pevača priča“ iz najgore evropske zabiti bila nadahnuće evropskih filologa, književnika i muzičara.
Za šta je Vuk kriv
Ima li štete od Vukovog dela? Da li bi nam sada bilo bolje da govorimo kao Sterijini junaci Ružičič i baron Golić? Da li bi naša kultura bila vidljivija u Evropi da su pobedili Hadžić i Vidaković? Da, kao Hrvati, prevodimo sve strane reči na slavenosrpski? Recimo, da umesto prirodnjak kažemo jestastvenik?
Bilo je kritika da je pobeda Vuka i njegovih sledbenika dovela do trijumfa „civilizacije gunja i opanka“. Možda nije bilo mnogo izbora. Nisam siguran da bi njegovi protivnici uspeli da tu prostu srpsku pučinu uteraju u frak i lakovane cipele.
Da smo, metaforički rečeno, svukli te gunjeve i sazuli opanke, jamačno bi, u kulturološkom pogledu, ostali goli i bosi, jer nam drugo ruvo nije bilo na raspolaganju, barem ne u dovoljnoj meri.
Nije slučajno da se pesnici našeg jezika vraćaju narodnoj poeziji, i to ne samo tradicionalisti nego i Vasko Popa, ili moja sestra Milena. Ako ikada ponovimo prodor u srce globalne kulture, onakav kakav je načinio Vuk, naše „tajno oružje“ moraće da sadrži nešto samo nama svojstveno. A to „nešto“ će po svoj prilici biti ukorenjeno u vukovskoj tradiciji, sasvim izvesno, pročitanoj na neki nov, još neviđen način.
A šta je sa suprotnim mišljenjima, da nas je Vuk odvojio od naše slovenske i pravoslavne „bratje“ (ć je jedno nepoželjno slovo u ovakvom pristupu). Moguće je da bi dalji razvoji normiranja slavenosrpskog jezika približili Srbe Bugarima. Onda bi oni bili sasvim drugačiji narod od nas danas. Ako ništa drugo, ne bi bili jedan od retkih naroda sa dva pisma.
Rat za srpski jezik i pravopis
Mene mnogo više brine jedan drugi razvoj. Suočavamo se s padom ne samo pismenosti nego i pažnje. Generacije rođene u 21. veku imaće podjednak problem sa čitanjem ne samo Vuka i njegovih protivnika. Svaki duži tekst predstavljaće za mnoge od njih nesavladivu prepreku.
Po nekim istraživanjima, pažnja savremenog čoveka posvećena bilo kakvom sadržaju meri se sekundama. A slepi guslari su znali na hiljade stihova, dok su čobani znali na stotine izreka i poslovica…
Ipak, ljudi koji vole knjigu i čitanje ima više nego u Vukovo vreme. Ako su kaluđeri u manastirima uspeli da sačuvaju crkvenu književnost, guslari narodnu, valjda će i nama to poći za rukom. U tome je još jedna pouka Vukovog delovanja.
Kultura se može stvoriti i sačuvati i u nepovoljnim, često neprijateljskim uslovima. Mali narod može imati svoj veliki trenutak. Samo da se nađe neki novi Vuk koji će raditi na aplikacijama i društvenim mrežama. Jedan od svetlih primera je grupa „Klasici književnosti“ na Fejsbuku, koju je osnovala grupa devojaka iz Čačka predvođena Dragom Jovanović. Ova grupa ima preko 40.000 članova koji svaki dan raspravljaju o knjigama. Neopterećeni time da li to rade na srbskom ili srpskom.
A što se tiče liturgije, Srbi su blizu evropskom dnu po redovnom pohađanju bogosluženja. Sve pravoslavne zemlje u regionu imaju veći procenat redovnog odlaženja u crkvu. Čak i u najateističkijoj republici u vreme SFRJ, Crnoj Gori, procenat mladih ljudi koji nedeljno idu u crkvu je znatno veći nego u Srbiji. Nastojanje na isključivoj upotrebi crkvenoslovenskog jezika u crkvama nikako neće povećati broj vernika. Liturgija će možda biti „srbskija“ ali će srpskih vernika biti sve manje.
Izvor: RTS OKO
