Модерна времена (1936) обележила су последње појављивање вољене персоне немог филма Чарлија Чаплина, „Скитнице“ (Тхе Трамп), чија су акробатска раздраганост и препознатљиви шешир, штап и брчићи током претходне две деценије постали светски чувени – и такви су остали до данас.
Публика двадесет првог века која никада није гледала Чаплинов филм Модерна времена вероватно зна ко је он и повезује га – по својеврсном тренутном препознавању бренда – са елегантно незграпним ходом и силуетом његовог раног лика.
Његов стил офуцане слапстик комике и ведре романтике – који сваким покретом преокреће друштвене свечаности и озбиљности – такође је остао жив, предмет омажа и наклоности међу ауторима и филмофилима.
Фински редитељ Аки Каурисмаки, на пример, обожавалац је Чаплина: његов филм Пало лишће (2023) блиста живахним необичностима које целини дају радосни, „скитнички“ сјај, упркос суморној тематици (укључујући алкохолизам, усамљеност и сиромаштво) којом се бави. Чаплинов изворни лик, наравно, упркос својој ведрини, није био стран ни самоћи ни невољама.
Модерна времена такође су означила Чаплинов прелазак у звучни филм, а наслов се може читати делимично као духовито признање великог пантомимичара да је заиста започело ново технолошко доба.
Објављен у тренутку када је Велика економска криза у Сједињеним Државама била на врхунцу, док су се у иностранству учвршћивали фашизам и стаљинизам, филм прати судбину безименог „Фабричког радника“ који се изнова „квари“, изазивајући хаос, огорчење, штрајкове и (међу публиком) беспомоћан смех и наклоност, док се сурвава и клизи из сцене у сцену.
Контраст између нашег доживљаја филма и било каквог објективног сажетка који о њему дамо део је његове привлачности.
С једне стране, Модерна времена почивају на трезвеном увиђању понављајућих, дехуманизујућих захтева индустријског рада, који код протагониста изазивају „нервни слом“, а ипак је њихова крајња бриљантност у урнебесности и лакоћи приступа, у лакоћи с којом Чаплин једноставну тему уздиже на ниво забаве за све.
Као и увек, извођачка гимнастика (овога пута и са ролерима!) истовремено је кловновска и суптилна, а Чаплинов величанствено разуздани плес право је узбуђење за гледање.
Посматрајући га, можемо ценити посвету америчког песника Харта Крејна, „Chaplinesque“ („Чаплиновски“), у славу ове филмске суперзвезде чији сваки покрет као да испуњава једно иначе заборављено обећање: да „и даље можемо волети свет“, упркос бројним „кротким прилагођавањима“ и тек „насумичним утехама“ које живот нуди. „Каква је наша кривица ако срце и даље живи.“
Крејнова песма пружа драгоцен увид у Чаплинову уметност, али и у филмску културу уопште: као да се филмовима изнова враћамо у духу „веселости и потраге“, тражећи заклон од „беса улице“ или се надајући да ће то необично створење, срећа, промолити лице из сенки света који је сувише често хладан и назубљен.
Чак и док Чаплин гладно клизи и котрља се у потрази за ситнишем, он некако успева да живот учини очаравајућим, а биоскопско платно привременим домом. Модерна времена су нежан и бриљантан филм – остварење за сва времена.
Извор: Данас
