Пише: Гжегож Квјатковски
Личности попут Хитлера не успевају зато што су изузетне, већ зато што активирају предиспозиције које унутар демократских друштава већ постоје. Трамп је у том смислу производ колективне преференције за јефтини спектакл и жеље за припадањем која често добија примат над критичким мишљењем.
Немачки писац Томас Ман 1939. је објавио есеј Брат Хитлер, у коме одбацује утешни мит о Адолфу Хитлеру као надљудском чудовишту. Уместо тога, Ман Хитлера приказује као медиокритета, лењог и неоствареног човека који деструктивну снагу црпе управо из своје обичности. Неспособан да се нечему континуирано посвети и притиснут захтевима свакодневног живота, Хитлер је свеједно поседовао једну изузетну вештину: способност да фасцинира и мобилише масу.
Како је онда неко тако неизузетан могао да придобије друштво тако образовано и софистицирано попут немачког? Манов одговор био је да демократска политика никада није искључиво рационална. Испод демократских институција почива један примитивнији слој, онај који награђује оне који су у стању да привуку пажњу бирача и усмеравају њихове емоције, често на рачун комплексности и суштине.
Како је неко тако неизузетан попут Хитлера могао да придобије друштво тако образовано и софистицирано попут немачког? Манов одговор био је да демократска политика никада није искључиво рационална.
Док председник Доналд Трамп наставља да демонстрира своју доминацију над политичким дискурсом у Сједињеним Државама и великим делом света, Манов есеј – заједно са Чаробним брегом, његовим ремек-делом из међуратног периода – нуди вредне поуке. Манов централни увид је да личности попут Хитлера не успевају зато што су изузетне, већ зато што активирају предиспозиције које унутар демократских друштава већ постоје. Трамп је у том смислу производ колективне преференције за јефтини спектакл и жеље за припадањем која често добија примат над критичким мишљењем.
Неки од механизама које је Ман идентификовао као заслужне за Хитлеров успон остају болно релевантни и данас. За почетак, лажи и фикције не морају да садрже ни трунку истине; довољно је само да се шире брзо и да апелују на осећања уместо на разум.
У Трамповој ери, кључно питање није шта се стварно догодило, већ чија је верзија догађаја најагресивније разглашена преко друштвених мрежа. Размотримо, на пример, убиство Алекса Претија, 37-годишњег медицинског техничара на интензивној нези и америчког држављанина, кога су у Минеаполису усмртили агенти Граничне патроле. Непосредно након тога, водећи представници Трампове администрације, укључујући Кристи Ноем, која води Министарство за домовинску безбедност, тврдили су да је Прети напао агенте и означили га као „домаћег терористу“. Те тврдње експресно су почеле да круже и то се наставило чак и након објављивања видео снимака и сведочења очевидаца која су их побијале.
Други механизам који Ман описује јесте претварање личних озлојеђености у питања од важности за част нације. Трампове претње заузимањем Гренланда на силу упечатљив су пример за ово. Судећи по писму које је послао норвешком премијеру Јонасу Гару Стореу, његова мотивација барем једним делом лежи у огорчености због тога што није добио Нобелову награду за мир.
Ман је сматрао да успех демагога зависи мање од њихове стратешке бриљантности, а више од повољних околности и, изнад свега, изостанка отпора. Одбијајући да Хитлера митологизује као некаквог политичког генија, приказао је како се институције – а с њима и људи – постепено повлаче пред таквима, одбацујући претње као пуку реторику све док она не очврсне у свакодневну праксу.
У ономе што Ман пише нема утехе, јер је он и не нуди. Он Хитлера назива „братом“ да би подвукао чињеницу да се фашистичка демагогија ослања на импулсе који постоје у свакоме од нас. Слични увиди покрећу и Срце таме Џозефа Конрада и Твин Пикс Дејвида Линча: тама је истовремено и екстерна и оно с чиме се суочимо када се погледамо у огледало. Гледано из те перспективе, Трамп функционише као нека врста сигурносног вентила, попуштајући притисак како би се приказао човеком од врлина и омогућавајући својим присталицама да кличу бруталној сили, доминацији и освети.
Али Ман није заговарао становиште према коме су сви људи зли. Уместо тога, инсистирао је на томе да се фигуре попут Хитлера успињу на власт онда кад се ти мрачни импулси учестало хране и награђују. Спектакл има учинка само ако му обезбеђујемо енергију.
Задовољство произашло из одбацивања морала и заразни ефекат бруталности могу да за последице имају масовне гробнице. Мој град, Гдањск, предобро зна шта се дешава кад се популистичкој власти допусти да чини шта јој је воља. Када је историчар Тимоти Снајдер регион у коме је Гдањск описао као Крваву земљу (што је наслов Снајдерове књиге из 2010, у оригиналу Блоодландс, прим.), није посегао за метафором, већ је констатовао историјску чињеницу. Овде су, на полуострву Вестерплате, у септембру 1939. испаљени први хици у Другом светском рату.
Па ипак, Гдањск није само симбол катастрофе. Он је и родно место покрета Солидарност, који је одиграо одлучујућу улогу у рушењу комунизма у Европи. Та историја широког народног отпора има нешто заједничко са житељима Минеаполиса. С обзиром на организован одговор на који наилази насиље Имиграционе и царинске службе (ИЦЕ) маскирано у спровођење мера савезне имиграционе политике, Минеаполис би за САД могао да постане оно што је Гдањск једном био за Пољску и централну Европу, демонстрирајући како је грађански активизам у стању да се одупре нормализацији државне бруталности.
Морамо да учинимо оно што је од нас тражио Ман: да препознамо како смо по много чему блиски онима који подлежу ауторитарном искушењу и прихватимо да смо направљени од истог материјала
Да се буде начисто, битка против мрачних порива који покрећу трампизам мора бити непрестана. У Чаробном брегу се битка за душу наивног младог протагонисте Ханса Касторпа води између двојице супростављених ментора: Лодовика Сетембринија, који представља демократију и еманципаторску моћ разума и науке, и Леа Нафте, чија револуционарна реторика прикрива реакционарну логику која пригрљује терор, насиље и рат.
Иста таква битка за душу света сада се води на многим местима, од Украјине до улица великих америчких градова. Њен исход није предодређен. Наслеђе људског рода је мрачно, али исто тако он има и јединствен капацитет да учи и мења се. Да би се то догодило, прво морамо да учинимо оно што је од нас тражио Ман: да препознамо како смо по много чему блиски онима који подлежу ауторитарном искушењу и прихватимо да смо направљени од истог материјала. Само таква морална освешћеност може да спречи да демагогија и репресија које су обележиле 20. столеће поново превладају.
Извор: Радар
