Пише: Томас Ман
1
Пошто сигурно није уобичајено да писац расправља о свом делу, требало би можда на почетку да стоји нека реч извињења, или бар објашњења. Помисао да се поставим као историчар самом себи помало ме збуњује; а, знате, непристрасни историчари и иначе су малобројни. Штавише, пошто ми је дело још у настанку и, усуђујем се да се надам, још одражава садашњост и њене проблеме, прилично је тешко, ако не и немогуће, критиковати га са дистанце критичара и теоретичара, чак и онда када критичар није истовремено сам писац.
Бирајући Чаробни брег за расправу, избор сам засновао на саосећајном интересовању на које је управо она, од свих мојих књига, наишла у Америци. Исто тако, када вам слободно причам о настанку књиге и својим искуствима са њом, ослањам се на здрав и саосећајан однос америчког ума према личном, анегдотском и интимно људском.
Зачудо, није ми тешко, него је управо обратно, да о Чаробном брегу говорим на енглеском[1]. Подсећа ме то на јунака мог романа, младог инжењера Ханса Касторпа. Он на крају прве књиге госпођи Шоше, јунакињи киргиских очију, саопштава нарочиту изјаву љубави, заодевајући њену необичност у одору страног језика. То му ублажава нелагоду и помаже му да каже ствари какве се никад не би усудио да изрекне на свом језику. “Parler français,” каже, “e’est parler sans parler, en quelque manière.” Укратко, помаже му да превлада инхибиције, а писцу коме је непријатно што мора да говори о свом делу исто тако лакне јер може о њему да говори на другом језику.
Има писаца чија имена се везују за само једно велико дело, јер су умели да се у њему потпуно изразе. Данте је Божанствена комедија, Сервантес је Дон Кихот. Али има и оних других – а међу њих морам да убројим и себе – код којих појединачна дела не нуде целовит значај, пошто су она делови целине која чини пишчево животно дело. И не само његово животно дело, него и сам његов живот, његова личност. То јест, он настоји да превазиђе законитости свог доба и континуитета. Покушава целог себе да унесе у све што пише, али то заправо чини само онако како то ради Чаробни брег; ту мислим на употребу лајтмотива, чаробне формуле која делује двосмерно, а повезује прошлост са будућношћу, будућност са прошлошћу. Лајтмотив је поступак који се користи да би се сачувало унутрашње јединство и стална присутност целине у сваком појединачном тренутку.
У ширем смислу, целокупно животно дело неког писца има своје главне мотиве, који служе томе да му сачувају целовитост, да ту целовитост учине приметном читаоцу, као и да целу слику учине присутном у сваком појединачном делу. Само зато би можда било неправедно према појединачном делу гледати га самог, занемарујући његове везе са другим делима и не узимати у обзир референтни оквир ком припада. На пример, скоро је немогуће расправљати о Чаробном брегу без размишљања о његовим везама са другим делима; уназад до времена Буденброкових и Смрти у Венецији; унапред до романа о Јосифу.
Допустите ми да вам пре свега испричам нешто о пореклу и замисли романа, управо онако како су ми их донели догађаји из живота. Те 1912. године – што је сад већ пре целе једне генерације – моја супруга патила је од тегоба на плућима, срећом не озбиљних; ипак, било је неопходно да проведе шест месеци на великој надморској висини, у санаторијуму у Давосу, у Швајцарској. Остао сам са децом у Минхену, и у нашем летњиковцу у Телцу, у долини реке Изар. Али у мају и јуну отишао сам у посету супрузи у Давосу на неколико недеља. У Чаробном брегу постоји поглавље, насловљено “Долазак”, где Ханс Касторп обедује са рођаком Јоахимом у санаторијумском ресторану и тамо не испробава само јела из изврсне бергхофске кухиње него и атмосферу целог места и живота “bei uns hier oben”[2]. Ако прочитате то поглавље стећи ћете прилично јасну слику о нашем сусрету у тој области и о мојим чудним утисцима о њој.
Ти утисци појачавали су се током три недеље, колико сам провео у Давосу у посети супрузи на лечењу. То су исте оне три недеље за које је Ханс Касторп првобитно мислио да ће их провести у Давосу, али су му се оне претвориле у седам бајковитих година зачараног боравка тамо. Могу чак да кажем да су претили и мени да ће ми урадити исто то. У бар једном од доживљаја мог јунака прилично верно је пренето оно што ми се лично догодило; мислим на преглед безбрижног посетиоца из долине који је изродио откриће да би и он требало да постане пацијент!
Био сам у такозваном Бергхофу десет дана и седео сам на балкону по хладном, тмурном времену када сам запатио проблематичну прехладу бронхија. У здању су била двојица специјалиста, главни лекар и његов асистент, тако да сам предузео очигледан корак и питао сам их за мишљење. Отпратио сам супругу у ординацију, пошто је била позвана на један од редовних прегледа. Главни доктор, који је, наравно, прилично личио на Хофрата Беренса, куцнуо ме је и одмах ми пронашао такозвану флеку на плућима.
Да сам био Ханс Касторп, то откриће би ми променило живот. Лекар ме је уверавао да би требало да поступим мудро и останем шест месеци на лечењу. Да сам послушао његов савет, ко зна, можда бих још био тамо! Уместо тога сам написао Чаробни брег. У њему сам искористио утиске прикупљене током тронедељног боравка. Били су довољни да ме убеде у опасности таквог окружења за младе људе – а туберкулоза је обољење младих. Из моје књиге ћете стећи представу о сужености тог зачараног круга сачињеног од изолованости и инвалидитета.
То је својеврсна замена за живот и она младу особу може, за релативно кратко време, сасвим да одвикне од стварног и активног живљења. Тамо се на све, укључујући и концепт времена, гледа кроз призму луксуза. О излечењу се увек говори као о нечему што би могло да потраје неколико месеци, а често и неколико година. Али младој особи после шест месеци не преостају више никакве друге идеје осим о флертовању и топломеру под језиком. А после још шест месеци у многим случајевима чак и губи способност за било какву другу замисао. Постаће сасвим неспособна за живот у “долини”.
Такве установе попут Бергхофа биле су типичан феномен пре рата. Биле су могуће само у капиталистичкој економији која је и даље добро и нормално функционисала. Само у таквом систему је било могуће да пацијенти остају ту годину за годином на рачун својих породица. Чаробни брег постао је лабудова песма таквог облика егзистенције. Можда је и опште правило да се епови који описују неку одређену фазу живота појављују при њеном крају. Лечење туберкулозе данас је зашло у другачију фазу, а швајцарски санаторијуми углавном су претворени у хотеле за спортисте.
2
Идеја да од утисака и доживљаја из Давоса направим причу јавила ми се јако брзо. Пошто сам завршио роман Краљевско височанство, написао сам дугу приповетку Смрт у Венецији. Скоро сам је био завршио када сам отпутовао у Давос; и тада се у мени зачела идеја о Чаробном брегу (прича је од самог почетка имала тај наслов). Требало је да то буде хумористичка прича, да се надовеже на Смрт у Венецији и да буде отприлике сличног обима, нека врста сатире после управо завршене трагедије. Требало је да њена атмосфера буде чудна мешавина смрти и омамљености какву сам осетио у Давосу. Смрт у Венецији описује одушевљење појмом смрти, тријумф пијаног нереда над животом посвећеном реду и дисциплини. У Чаробном брегу је требало да иста та идеја буде третирана са хумором. Требало је да ту имамо простодушног јунака у сукобу грађанске пристојности са макабристичком авантуром. Крај приче није био унапред решен, него ће се појавити док будем писао. Чинило се то као лак и забаван посао, а и да неће одузети превише времена. Када сам се вратио у Телц и Минхен, спремио сам се да почнем да пишем прва поглавља.
Убрзо је почела да ме обузима дотад запретена интуиција да ће ова тема да се све више шири и губи у безобалним пространствима мисли. Нисам могао да сакријем пред собом то да она пружа опасно раскошан комплекс идеја. Вероватно нисам једини писац склон потцењивању обима започетог подухвата. Када замислим неко дело, оно ми се укаже у тако невином, изводљивом руху да сам сигуран да ћу га извести без већих потешкоћа. Мој први роман, Буденброкови, требало је да буде књига од отприлике 250 страница, према шаблону скандинавских романа о породици и животима трговаца. А испала су два гломазна тома. Смрт у Венецији требало је да буде кратка прича за часопис. Исто важи за романе о Јосифу; требало је да буду у форми приче, дуге отприлике као Смрт у Венецији. Ни Чаробни брег се није показао као изузетак од правила.
Можда је ово самозаваравање нужно и плодоносно. Ако би писац од самог почетка видео пред собом све могућности и све препреке замишљеног дела, и ако би знао шта сама књига жели да постане, можда се никад не би ни осмелио да почне. Могуће је да само дело има своју вољу и циљ, можда чак и далеко амбициознији од писца, и добро је кад је тако. Јер амбиција не би требало да буде лична; не би смела да дође пре самог дела. Дело мора да је изнедри и да подстакне завршетак задатка. Стога мислим да су сва велика дела написана без почетне амбиције да буде написано нешто велико.
Укратко, убрзо сам видео да та прича из Давоса има сопствене идеје и да је о себи мислила прилично другачије него што сам ја мислио о њој. То је било тачно чак и гледано споља. Хумористични и исцрпни енглески стил, већ сам по себи одушак од сведености Смрти у Венецији, тражио је простора и времена. Онда је избио Први светски рат. Он је довео до две ствари: сместа ми је обуставио рад на књизи, а истовремено је немерљиво обогатио њен садржај. Нисам после поново радио на њој годинама.
Тих година написао сам Разматрања неполитичног човека, дело мучне интроспективности, у којима сам расветлио сопствене ставове о европским проблемима и сукобима. То је, заправо, постала припрема за само уметничко дело; припрема која је нарасла до мамутских пропорција и одузимала ми је огромно време. Гете је једном свог Фауста назвао “ова јако озбиљна лакрдија”. Дакле, припремао сам се за уметничко дело које је једино могло да постане лакрдија – јако озбиљна лакрдија – тако што сам се у полемичком и аналитичком спису растеретио одређене грађе. “Ова јако озбиљна лакрдија”. То је веома добра дефиниција уметности, сваке уметности, па и Чаробног брега. Нисам могао да се шалим и поигравам а да претходно нисам проживео свој проблем у смртној, људској стварности. Само тако могао сам да се издигнем, као уметник, изнад ње.
Коначно, 1924. године, појавила су се два тома онога што је израсло из моје претпостављене приповетке. Одузели су ми, укључујући ту и дуге прекиде, не седам, него дванаест година живота. Пријем је могао да буде и много мање срдачан него што јесте и опет би надишао моја очекивања.
Сигурно је да та књига десет година касније не би нашла читаоце, не би чак могла да буде ни написана
Манир ми је такав да књигу, када је једном завршим, пустим у свет уз резигнирано слегање раменима, без трунке поверења у то да има икакве шансе. Чари којима ме је раније привлачила, као њеног покровитеља, одавно су ишчилеле; то што сам је уопште и завршио подвиг је заснован на мојим убеђењима везаним за стваралачку етику – заправо, у суштини, на тврдоглавости; опште узев, чини ми се да је тврдоглавост одиграла велику улогу у том дугогодишњем нечитком исписивању преокупација. Толико их доживљавам као сумњиве личне ужитке да доводим у питање могућност да ико пожели да следи путање мојих ћудљивости.
Још више ме изненади када их, као што ми се више пута догодило, следбеници дочекају уз скоро па бурно одобравање; а у случају Чаробног брега био сам дубоко зачуђен. Ко би очекивао да се исцрпљена, економски угњетена јавност упусти у поход кроз 1.200 страница сноликих меандара ове измишљотине, ових размишљања? Да ли би се, под околностима какве су тада преовлађивале, нашло више од неколико стотина људи вољних да потроше новац и време на тако необичну забаву, која је имала јако мало, или ништа, заједничко са романом у уобичајеном смислу те речи? Сигурно је да та књига десет година касније не би нашла читаоце, не би чак могла да буде ни написана. Било јој је потребно искуство какво је њен писац поделио са земљацима, време да сазри у њему и да потом, у повољном тренутку, као некада раније, одлучно настави са стварањем.
Тема Чаробног брега по својој природи није прикладна масама. Али за већину припадника образованијих класа била су то горућа питања, а национална криза је у широј јавности произвела управо оно алхемијско “кључање” од ког се састојала права авантура младог Ханса Касторпа. Да, немачки читалац се свакако препознао у простодушном, али проницљивом младом јунаку романа. Могао је, и хтео је, да пође за њим.
Чаробни брег је веома немачка књига, и то је можда разлог што су страни критичари умногоме потценили њен универзални значај. Шведски критичар, члан Шведске академије, са одлучујућим гласом за доделу Нобелове награде, рекао ми је јавно, и то веома одлучно, да се нико не би усудио да се упусти у превођење ове књиге на стране језике, као да је она потпуно неподесна у том смислу. То се пророчанство показало лажним. Чаробни брег преведен је на све европске језике и до сада је, колико могу да проценим, ниједна друга моја књига није постигла толики успех, а посебно је, могу то са поносом да кажем, тако у Америци.
Извор: Глиф
