Piše: Slobodan Orlović
Po Ustavu je sudstvo jedna od tri grane vlasti, pored zakonodavne i izvršne, ali jedina apolitična vlast i, kako je u Ustavu podvučeno, nezavisna. Sudska vlast se smatra nezavisnom prvenstveno prema zakonodavstvu i izvršnoj vlasti, ali i u odnosu na bilo koga ko bi zbog sopstvenog interesa voleo da utiče na sudije i suđenje. Javno tužilaštvo nema takvo ustavno jemstvo nezavisnosti, već nešto niži nivo autonomnosti u radu koji se naziva samostalnost. Ovo je zbog prirodne povezanosti tužilaštva sa vladom u borbi protiv kriminala, kao i određene subordinacije, nadređenosti koja krasi odnose unutar tužilaštva, među tužiocima, kao i između višeg i nižeg tužilaštva. Samostalno tužilaštvo i nezavisno sudstvo svrstavamo u jednu celinu, u pravosuđe.
Skoro su (28. januara) u Narodnoj skupštini usvojene izmene zakona koji uređuju pravosuđe. Plodno tlo za ovaj politički manevar bila je određena hajka od strane predstavnika vlasti na pravosuđe, koje se, kako govorahu, odmetnulo, otuđilo od države i naroda. Naročito se medijski, a sigurno i iza kulisa, prokazuje Javno tužilaštvo za organizovani kriminal kao odnarođena mračna sila.
Sve ovo u vezi je sa novosadskom pogibijom građana na Železničkoj stanici, istragama koje su usledile, protestima studenata i ostalih građana i odlukama pravosuđa u vezi sa utvrđivanjem ili oslobađanjem od krivične odgovornosti. Predsednikove kvazisudske odluke o pomilovanju, prozivanja i pretnje antidržavnim (država jednako SNS?!) funkcionerima u pravosuđu, poništavanje izbora za pravosudna tela (VSS) čine situaciju sve gorom. Stvari su se i dodatno zaoštrile tokom istrage o krivičnim delima u predmetu „Generalštab“ koja se sastoje, osnovano se sumnja, od koruptivnih radnji i falsifikovanja isprava.
Poslednja bitka, opet posle artiljerijske medijske pripreme, vodila se za („Mrdićeve“) promene pravosudnih zakona. Studenti, opozicija, stručna javnost (udruženje sudija), ali i EU, kritikovali su i sam proces i predložene izmene – neopravdana hitnost, postupak bez ikakve prethodne javne rasprave, „netransparentnost“, dok su sama rešenja korak unazad (EK). A čak se iz jednog ustavnosudijskog megafona predsedničkog, kojim je već nebrojeno puta hvaljeno i branjeno sve što vlast čini, moglo čuti da je napravljen „prodecuralni propust i greška“ jer se nije tražilo mišljenje, po zakonu obavezno, od VSS-a i VST-a o predloženim izmenama. Nešto kasnije isti dežurni vlastobranilac tvrdi da izmene „nemaju sadržinske nedostatke“. Naravno da su predlagač i vladajući narodni poslanici sigurni da se „oteto pravosuđe“ ovim izmenama zakona „vraća državi i narodu“, i ništa manje od toga.
Zbog čega je ovo dotezanje pravosuđa, posebno tužilaštva, nazadno, u nekoliko crtica: o prigovoru protiv tužilačkog obaveznog uputstva, supstitucije i devolucije ne odlučuje više komisija VST-a, već glavni javni tužilac neposredno višeg tužilaštva – dakle, razvlašćivanje VST-a; Posebno tužilaštvo za borbu protiv visokotehnološkog kriminala gubi na samostalnosti postajući odeljenje beogradskog Višeg javnog tužilaštva (čiji je trenutni šef bespogovorno uz vlast); upućivanje tužilaca u drugo tužilaštvo oročeno je na tri godine – ovim se prazni naročito Javno tužilaštvo za organizovani kriminal i njegov dosadašnji rad čini nemogućim jer veći broj ranije upućenih tužilaca mora da se vrati u matična tužilaštva; predsednici sudova dobijaju pravo na još jedan petogodišnji mandat (za razliku od predsednika Vrhovnog suda) što, ad personam, može poslužiti kao mamac ili nagrada za lojalnost izvršnoj vlasti.
Očekivano, predsednik Republike je doneo ukaz o proglašenju ovih novina, ne želeći da se koristi suspenzivnim vetom iako ima osnova – pomenute nezakonitosti u proceduri, na primer. Ostaje da 25 narodnih poslanika pokrene postupak ocene ustavnosti u Ustavnom sudu. Ali, da se to i desi, mrka kapa za predlagače ili inicijatore imajući u vidu osveženi sastav ovog organa, kadrovima čak i iz starogradskog Pionirskog parka (“Ćacilenda”). Ostaje fizički protest ispred institucija moći ili možda štrajk čitavog pravosuđa koje se, eto, na žalost, da citiram, „otelo i od političke i od izvršne vlasti“. Ne, nije lapsus.
