Piše: Slobodan Orlović
Da navedemo tek dva ustavnopravna zapažanja, spoljno i unutrašnje, izazvana neprekinutim i rastućeg intenziteta izjednačavanjem države, partije i jednog čoveka. Kao pledoaje neka posluže neke novije od hiljada odaslatih parola u javni etar, od strane predsednika Republike. Tu su čistunsko patriotsko-ljubavne: najviše na svetu volimo (ko, valjda SNS, nap. S.O) svoju Srbiju; uvek pobeđuju oni koji vole Srbiju, a mi je volimo više od svega; mi ne mrzimo nikoga, a svoju zemlju volimo najviše. Živi i živeće Srbija; zatim patriotsko-ljubavne a prelivene mržnjom: mi volimo suviše ovu zemlju da bismo je najgorima prepustili; dok blokaderi mrze, lažu i bave se glupostima, ja se bavim životom građana; oni (da li se misli na studente: „strane plaćenike, nasilnike, domaće izdajnike…“, nap. S.O) neka nastave da me mrze, a ja ću da nastavim da volim Srbiju i da se borim za naš narod; do poistovećujućih: Srpska napredna stranka (…) bdi i čuva Srbiju; moj (A. Vučićev, nap. S.O) posao je da čuvam Srbiju; (…) opozicija (je) imala veliku šansu da pobedi, ali su (A. Vučić i SNS, nap. S.O) uspeli da pobede jer je narod izabrao državu. Sve ove misli manipulativne su prirode, nekad poslate svesno i planski ne bi li anestezirana javnost primila potrebnu dozu vođine genijalnosti, a kadkad bogami i nesvesno, u afektu ili besu kao uzvraćeni direkt izmišljenom bokseru.
Imajući pred očima ovu konfuziju ljubavi, mržnje i poistovećivanja, nemoguće je a ne zapaziti da se strani političari, sa Istoka i Zapada, a posebno delegacije i izaslanici EU i svih njenih članica, ponašaju kao da Srbija nema ustav. Ili kao da njihove države imaju ustave (EU ima samo propali pokušaj) koji ne obavezuju?! Uporno se sastaju, pozivaju, šalju izveštaje, pregovaraju i dogovaraju politiku i ekonomiju sa predsednikom naše republike koji za te stvari nije nadležan. Po Ustavu, „Vlada utvrđuje i vodi politiku“ (član 123), i sa njom odnosno predsednikom Vlade, se pregovara i komunicira na najvišem političkom i privrednom nivou. To što je predsednik Republike izabran neposredno, ne znači da Srbija ima predsednički ili polupredsednički sistem (nema ga ni Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Austrija ili Bugarska, a tako im je izabran predsednik), kao što ga imaju SAD, Rusija ili Francuska. U tim trima državama predsednik planira i sprovodi unutrašnju i spoljnu politiku, a vlada odnosno sekretari i savetnici mu u tome pomažu.
Tako, primera radi, polazi se od neistine da Srbija nema ustavom ustanovljen parlamentarni („racionalizovani“) sistem (sic!) pa se predsedniku Republike uručuje izveštaj EU Komisije o napretku Srbije (kraj 2025), a morao je Vladi. I sve tako unazad, Ustav i njegova pravila se bagatelišu, pomenimo samo usmeno prihvaćene Nemačko-francuski i Ohridski sporazum sa „Kosovom“ (2023) od strane iste institucije pa sve do davnašnjih pregovaranja o svemu sa bivšim predsednikom S. Miloševićem, koji je imao sličnu ustavnu poziciju sadašnjem. Kanda je strancima lakše da hvale, kritikuju i pritiskaju jednog funkcionera, makar što je nenadležan. Kakve to ima veze sa njihovim, da li ciničnim, zalaganjem za jačanje ustavnih institucija i vladavine prava u Srbiji? Biće nikakve.
Slično ustavnopravno zapažanje sudi i o unutrašnjem političkom životu, o očima i ustima opozicije. Sve dok pobunjeni studenti nisu ukazali na neovlašćenu i neustavnu svakodnevicu predsednika Republike, opozicija je takvu uzurpaciju ustavnih prava uzimala zdravo za gotovo, kao anomaliju kojoj nema pomoći pa je nabolje preskakati je. Istovremeno, paradoksalno, opozicione kritike upućene vlastima primarno su se ticale predsednika Republike. Državno odlučivanje o ovom ili onom aktuelnom i budućem političkom koraku kudile su se kroz prizmu psihičkog profila, (kvazi)ideologije, interesa ili plana onog koji nije ovlašćen, a ne funkcionera u Vladi. Nebrojeno je primera kojim je opozicija pristajala na takvo kršenje Ustava od „nenadležne institucije“, vremenom prestajući i da spominje taj naš glavni sistemski problem. Ukazujemo na činjenicu da je, svakodnevno apostrofirajući i tumačeći šefa države (šta li je zapravo mislio?), opozicija praktično radila u prilog mu kulta ličnosti. Na primer, kad se po rešenje problema nenadano ode na kanabe u Predsedništvo povodom izjednačenih rezultata beogradskih lokalnih izbora (2022).
Umesto zaključka samo predlog da se osvestimo da nam niko iz belog sveta neće stvoriti valjan ustavni sistem jer su im, prosto, neki drugi interesi važniji. To moramo sami, ali ako nećemo ili ne želimo da razumemo nužnost vladavine prava i poštovanja svog sopstvenog ustava, na putu u provaliju nema nam pomoći.
