Пише: Ник Ромен
На почетку најаутобиографскијег романа Џека Лондона његов јунак, сиромашни млади морнар по имену Мартин Идн, одмах одмах запада у кавгу. Пошто је приметио да се група пијаних силеџија спрема да нападне једног имућнијег младића, Мартин их растури ударцима од којим му прокрваре злобови на песницама. У знак захвалности, младић позива Мартина на вечеру у своју породичну кућу. Домаћин је беспомоћан у тучи, а Мартина плаши префињена атмосфера на седељци уз закуску. Видео је он прекоморске луке и народе, али ово ретко царство књига и музике можда је и најегзотичније место на каквом је икада био. Лондон га описује као каквог бродоломника кога су морски таласи избацили баш у ту трпезарију.
Мартинова погубљеност се додатно повећа када упозна Рут Морс, лепу сестру свог домаћина која зналачки прича о викторијанским песницима као што су А. Ч. Свинбурн и Роберт Браунинг. Још кад сазна да она студира на Калифорнијском универзитету у Берклију, осећа да је му је „постала удаљенија најмање милион миља“. Док гледа у угланцане виљушке и ножеве крај тањира, Мартин се сети својих оброка са морнарима: „док једу усољену говедину бритвама и прстима или грабе густу пасуљ-чорбу из порција изанђалим металним кашикама… праћени шкрипом грубо тесаних столова и … мљацкањем галамом оних што једу“. Рут без по муке користи речи које он никад раније није ни чуо, док је његов речник препун простачког сленга. Након упуштања у разговор о поезији, он признаје: „Мислим да, право рекав, и не знам баш много шта о нечему таквом“.
Пошто се упознао са Рут, Мартин и даље мора да зарађује за живот, али почиње да походи бесплатне библиотеке у Оукланду и Берклију, ноћу спава само по пет сати и прождире књиге из алгебре, историје, социологије, физике и поезије. Ова фанатична жеђ за знањем, и зарад самог знања и као начин за успињање уз класну лествицу, потцртава Лондоново истраживање о улози образовања у животу Американаца. Мартином Идном, први пут објављеним 1909. године, Лондон се као приповедач меша у расправе у пуном замаху о сврси слободних уметности и општег образовања[1]. Да ли би студенти требало да уче кинески, грчки или математику само зато што им је то занимљиво? Шта друштво губи тиме што само имућни могу да студирају слободне вештине и шта појединац стиче тиме што тежи општем знању само општег знања ради? Ако су опште образовање и слободне уметности често тек украс за богате, могу ли оне, као што им име само каже, да ослободе људе окружења из ког долазе и свега што то носи са собом?
Када се Мартин упусти у манични курс самобразовања након што се заљуби у Рут, он своју памет користи као алат за стицање богатства и статуса. Жели да је постане достојан, а према стандардима њене породице и миљеа, то значи да мора да поправи и своју граматику и своје приходе. Али њега убрзо заводи унутрашња фасцинација и лепота онога што учи. Мартин наилази на задивљујуће и надахњујуће интелектуалне видике, а Лондонов блистави опис интелектуалног буђења његовог јунака је моћна одбрана вредности општег образовања зарад њега самог. На почетку романа Мартин много пије, што му је заједничка црта са Лондоном. Кад најзад почне озбиљно да чита, потреба за жестоким пићима у њему испари. „Опијао се на нов и дубљи начин“, пише Лондон. Књиге су постале извор непрекидне интоксикације, начин да се свет трајно зачара. Ово схватање учења као неке врсте нешкодљивог опијања носи у себи две важне идеје: велико задовољство учења тек учења ради и могућности да се тако мења свест.
Пси заспали на сунцу често су завијали и лајали, али нису били у стању да кажу шта су то видели што је их натерало да завијају и лају… А он је био тек то, пас заспао на сунцу
Још неке од Лондонових провокативних метафора дорађују овај пример потенцијала образовања да ослобађа. Једна долази из угла Рут, која мисли, док посматра Мартина на вечери с почетка, да су његово лоше кројено одело, жуљевите руке и преплануло лице само „затворске решетке кроз које је видела како отуд извирује велика душа, али немушта и нема јер јој те стиснуте усне не дају да се изрази“.
На једном нивоу, ово је чиста класна снобовштина: кад би само Мартин имао одело кројено по мери, нежне шаке, а лице непреплануло од диринчења по сунцу, могао би бити згодна прилика за брак. Али Рут указује и на то да би моћ језика могла да га ослободи из тог затвора неартикулисаног стања. У томе је кључна нијанса коју савремене расправе често превиђају: изучавању слободних вештина у прошлости није мањкало елитизма и ексклузивности, али ова историјска чињеница не подрива филозофску тврдњу да оне имају ослобађајућу моћ.
Рут греши кад куди Мартина због његовог сиромаштва; у праву је да би образовање могло да га промени. Лондон наводи Мартина да и сам подржи такав став. Размишљајући о великим писцима и песницима, Мартин закључује: „Пси заспали на сунцу често су завијали и лајали, али нису били у стању да кажу шта су то видели што је их натерало да завијају и лају… А он је био тек то, пас заспао на сунцу“.
Образовањем ће стећи огромну моћ да изрази своје мисли и осећања, да превазиђе своје старо ја које неартикулисано завија. Стицање те моћи ће му вероватно донети и практичне користи – новац, статус у друштву, шире романтичне опције, али све је то бледо у односу на вредност артикулисања онога што би иначе остало заробљено унутар личности. Ова метафора представља личност као непроменљиву датост: образовање надограђује нечију моћ изражавања, али не реструктурира личност. Да ли Мартин просто постаје пас који говори или стиче интересовања, особине и способности сложенијег бића, неког хуманијег од псеће врсте?
Снажне тврдње о трансформативној моћи слободног општег образовања и уметности подржавају ово друго питање, а Лондон то ради кроз неке сугестивне метафоре којима читање описује као неку врсту путовања кроз простор и време. Након што проведе сате уз књиге, Мартин осећа „да је живео вековима“. Он не чита само лепу књижевност, непосредно средство за доживљавање другачијих живота и места, него и класике филозофије и економије, мислиоце као што су Карл Маркс, Дејвид Рикардо, Адам Смит и Џон Стјуарт Мил. Када се читају у правом духу, ове књиге такође пружају издашна искуства за цео живот.
Мартин испочетка више времена проводи над речником него над књигама које заправо чита. Исписује целе странице дефиницијама и тражи толике речи да је, када се нека од њих поново појави, већ заборавио шта значи, па мора поново да је потражи. Кад подигне поглед са књиге, „чинило се да се соба диже, врти и спушта као брод на мору“. Ова слика читања као истраживања указује на авантуру и откриће, али сугерише и могућу погубљеност, буру и бродолом. Она наговештава и мрачан крај романа и подвлачи ризик садржан у упуштању у образовање: без мапа, водича и среће то се путешетвије може завршити катастрофом.
Лондонов приказ Мартиновог самообразовања нуди мноштво изврсних разлога да се интелектуални живот негује као суштинско добро. То је облик трајне опијености, средство личног преображаја које скоро да мења људску природу, као и путовање кроз простор и време без промене места. А чак ни тиме се не исцрпљује његово заговарање изучавања слободних вештина. У једном од најупечатљивијих делова романа Лондон зането набраја наизглед неповезане појединости међу којима Мартин сада може да пронађе везе:
Исписао је списак разноликих ствари и није био задовољан све док није успео да успостави блиске везе међу свима њима појединачно, да споји љубав, поезију, пожар, звечарке, дуге, драго камење, зверства, сутоне, рику лавова, плин за светиљке, канибализам, лепоту, убиство, љубавнике, упориште и дуван. Тако је ујединио универзум, подигао га и гледао у њега или лутао његовим странпутицама, алејама и џунглама… посматрајући, бележећи и упознајући се са свим што се могло спознати.
Разнородност ових предмета је калеидскопска обмана; само интелектуално истраживање открива дубоке везе и обрасце у привидном шаренилу космоса. Овај пасус подсећа на идеје из целе историје филозофије. Аристотел је у Никомаховој етици тврдио да је чин контемплације највиши облик среће, не само зато што се у њој остварује наш разум, најбожанскији део нас, већ и зато што јој тежимо ради ње саме, а у промишљању можемо да уживамо дуже и пријатније него у чулним задовољствима.
Лондонов млади морнар је аристотеловац. Доста касније, амерички филозоф из 20. века Вилфрид Селарс овако је дефинисао сврху филозофије: „Сврха филозофије… јесте да схвати како ствари у најширем могућем смислу те речи уклапају најширем смислу те речи“. Од звечарки до лавова што ричу, од дувана до лепоте, Мартин настоји да разуме широк спектар ствари, трагајући за кохерентношћу и континуитетом кроз различите области. Он је и филозоф у Селарсовом смислу.
Лондон је, као и Мартин, одрастао сиромашан и стекао је мало формалног образовања. Тек што је зашао у тинејџерске године радио је по 12 сати дневно у фабрици конзерви. Са 16 је већ био пират острига у заливу Сан Франциска, избегавао је патролне чамце који су ловили илегалне активности и пијанчио са својим друговима пиратима. Још у тинејџерским годинама пловио је на броду за лов на фоке на ком је стигао чак до Јапана. Четкицу за зубе није користио све док није напунио 19 година.
Био је и незасити читалац бриљантног ума. Попут Мартина, експериментисао је са што мање сна да би имао више времена за учење, понекад се провлачећи са само пет сати спавања ноћу. И баш као и Мартин, Лондон је вешао списак дефиниција непознатих речи на штрик за веш у својој соби, понављајући правилан изговор и значење све док не овлада њима. И, опет као Мартин, заљубио се у девојку чија класа и култура су га одмах очарали.
И пре него што је Мартин Идн објављен, био је јако успешан писац. Написао је роман пловећи светом својим наменски прављеним пловилом, Снарком, и зарадио је 7.000 долара (у данашњем новцу скоро 250.000 долара) од часописа Пацифик мантли у којем је објављиван у наставцима. Лондон је стекао оно што је његов јунак хтео: новац, поштовање и релативно срећан брак. Ипак, овај роман је горка оптужба за лицемерје и незаинтересованост оних слојева друштва који се диче образовањем. Не само што имућни чувари капија интелектуалног живота избацују одатле многе људе који заслужују да ту буду, него су богати често незаинтересовани за свет идеја за какав се праве да га цене.
Док Рут може доконо да чита и учи без потребе да брине о новцу, Мартин то не може. Њега чак и укључивање светла да би касно ноћу читао додатно кошта. Убеђен да има књижевнога дара, Мартин почиње да пише приче и чланке за популарну штампу. Пошто му се у поштанском сандучету гомилају одбијенице, постаје јасно да му тај пут ка књижевној слави неће бити лак. Почиње да прескаче оброке и да залаже личне ствари да би скрпио крај с крајем.
Рут не саосећа. Иако му узвраћа љубав, не дели са њим веру у његов дар. Тражи од њега да нађе конвенционалан посао, тако да могу да се венчају и буду финансијски стабилни. Она га у једном тренутку пита: „Зашто ниси рођен са приходима?“ Ова примедба изазива нелагоду, а Лондон је још оштрији у приказивању тога како она разуме сиромаштво: „Код ње је био уврежен онај осећај из средње класе да је сиромаштво благотворно, да је оно оштра мамуза које подстиче на успех све мушкарце који нису пропали, безнадежни физикалци“.
Сиромаштво јесте његова оштра мамуза, али су њене последице мрачније него што Рут очекује. Гоњен очајем да прихвати сваки посао који му се нуди, Мартин почиње да ради исцрпљујуће смене, заморан и врео посао пеглања веша за новац. Претпоставља да ће, уз јаку снаге воље, успети да амбициозно самообразовање углави у вечерње сате и викенде. Али после смена од 14 сати остаје исцрпљен и лишен умног потенцијала да се пита. „Било је премало времена за чуђење… Соба одјека његове душе била је уски собичак, купола подморнице“, пише Лондон. „Био је звер, радна звер. Није проналазио лепоту у преламању сунчевих зрака у зеленилу лишћа, нити му је плаветни небески свод шапутао као некада и наговештавао космичка пространства и тајне што трепере да буду откривене“.
Уз остала лишавања, сиромаштво му укида опојна задовољства контемплирања. Уместо тога, сурово ринтање подстиче мање здраву врсту опијања. Како то човек са којим ради каже: „Пошто сам радио ко ђаво целе недеље, ја просто морам да се налијем“. Ако је учење трајни облик опијености, оно је могуће тек онда када друштво омогући људима довољно слободног времена и енергије. Ова поента применљива је на све платне разреде: многим запосленима у ИТ сектору, консултантима и банкарима са Вол стрита данас су душе исто тако сужене и намучене прековременим радом као и Мартинова. И они су „радне звери“.
Ако сиромаштво омета суштински људски чин, да користи свој ум себе ради, исто то ради и жудња за богатством и моћи. Некаква финансијска сигурност можда јесте потребна за интелектуални живот, али није довољна. Опасност за оне довољно привилеговане да стекну добро образовање је у томе да се они према њему односе као према украсном статусном симболу. Цинични пријатељ Рутине породице примећује да би „сваки џентлмен требало да студира латински, али ниједан џентлмен не би требало да зна латински“. Фасада знања важна је као обележје класе, али је неукусно подсећати се наученог или бити занет њиховом лепотом. Рут се, изгледа, опире таквом ставу:
‘Али ви о култури говорите као да би она требало да буде средство за нешто’, узвикнула је Рут. Очи су јој севале, а на образима су јој избиле две тачке боје. ‘Култура се исцрпљује у самој себи’.
Она овде звучи скоро аристотеловски, брани вредност размишљања ради самог размишљања. Таква прича, међутим, испоставиће се као празна. Многи родитељи, наставници и директори школа слаткоречиво хвале „проналажење личних пасија“ и „бављења нечим само зарад тог нечега“, а опет некако ретко испадне да те пасије не воде увек до елитних школа и добро плаћених послова. Ни Рут није другачија. Касније у роману, док се свађа са Мартином због његове упорне жеље да пише, открива право мерило према ком она равна интелектуалност: „’Али чему служе те веће ствари, та ремек-дела’, запитала је Рут. ’Њих не можеш да продаш’“.
То је кључни тренутак у ком се Мартину распршују илузије о Рут и њеној породици. Он после тога на њих више не гледа као на интелектуално супериорна створења: „Књиге на полици њеног оца, слике на зидовима, музика на клавиру – све је то било само пуко разметање. За праву књижевност, право сликарство, праву музику, Морсови и њима слични били су мртви“. Они бркају интелектуалну и тржишну вредност.
Лондон указује на то да људи који имају слободног времена да користе свој ум то не раде. Ни свет књига и часописа са уредницима опседнутим трендовима, ком Мартин тежи да приступи, није ништа бољи. Док му се одбијенице рукописа гомилају, он почиње да верује да стварни, уредници људи уопште и не постоје, него „пуки вешто подешени зупчаници који пребацују рукописе из једне коверте у другу и лепе на њих марке“. Академија, још једно потенцијално прибежиште за интелектуалце, заправо је рај за надмене специјалисте. Мартин примећује: „Било би добро дело поразбијати главе девет десетина професора енглеског, тих малих папагаја микроскопског ума!“
Неколико ликова, ипак, делују допадљиво. Један је Мартинов пријатељ, Рас Брисенден, чији лик је грађен према једном од Лондонових пријатеља, песнику Џорџу Стерлингу из Сан Франциска. Брисенден, имућни естета склон чашици, саветује Мартина да се ратосиља снова о објављивању и посвети се беизнтересној потрази за лепотом:
’Воли Лепоту због ње саме’, био је његов савет, ’и окани се часописа… Радост ти неће донети успех у ономе што радиш, него је радост у самом рађењу тога’.
Брисенден упознаје Мартина са неформалним дебатним друштвом, углавном интелектуалаца из радничке класе, међу којима су и зидар и пекар. Мартин их, као опчињен, гледа како проводе сате расправљајући о идејама Џона Лока, Дејвида Хјума, Џорџа Берклија и Имануела Канта. „Вреди живети све док срећеш такве људе“, каже он Брисендену.
Ипак, на крају ни Брисенден ни Мартин не мисле да је живот вредан. Брисенден је, чак и са својим богатством, интелектуалним даром и непомућеним мотивима, несрећан и окончава живот самоубиством. Након пропасти везе са Рут, Мартин је остао и без пријатеља и без љубави. Пред крај романа, кад најзад постигне књижевни успех, он му постаје безначајан. Више не мора да се брине за новац, али је и свет идеја престао да га занима. Постао је сувише образован да би се вратио животу морнара, а сувише је згађен извештаченим умовима виших класа да би живео међу њима. Исход је нека врста изгнанства:
Путовао је бескрајним просторима интелекта све док више није могао да се врати кући. Са друге стране, био је човек и његова потреба за друштвом остала је незадовољена. Нигде није пронашао себи никакав дом.
Мартина раздиру огорченост и бес зато што га ни Рут ни друштво нису поштовали пре него што је постигао комерцијални успех. Роман се завршава Мартиновим самоубиством на мору.
Неки од аспеката света које је Лондон критиковао више не постоје. Тешко је замислити роман смештен у данашње време у ком младић скромног порекла девојку доживљава као запањујуће учену само зато што похађа колеџ и чита поезију. Прве деценије 20. века се само пет одсто младих између 18 и 21 године у Америци уписивало на колеџ. Та бројка је 2018. године близу 60 одсто. Поезија и књижевност су, осим тога, изгубили много од некадашњег културног престижа. „Књижевници су били дивови света“, мисли Мартин. Док он писање види као начин да почне да живи добро и да стекне друштвено признање, подаци о стрмоглавом паду уписа на друштвене науке указују на то да се данашњи студенти не би сагласили са њим.
Ипак, многи закључци о друштву у роману остали су до дана данашњег изненађујуће релевантни. Приступ квалитетном образовању још је блиско повезан са класом, а био би потребан херкуловски напор да се лоше плаћени послови раде пуно радно време истовремено са детаљним стицањем општег образовања. Образовање се и даље често траћи на оне довољно богате да уживају у задовољствима која га прате. Универзитет Харвард је 2017. године уписао један одсто студената са приходима једнаким онима које је имало 60 одсто студената са дна те листе, а скоро сваки други дипломац 2023. намеравао је да се запосли у области финансија или консалтинга.
Мисао да су многи људи, које иначе сматрају за високообразоване и успешне, у ствари сасвим необразоване „радне животиње“ захтева дефинисање „образованости“ из које су искључени инструментализовани мотиви. Све док вам је учење средство да доспете до богатства и престижа као крајњег циља, ви не тежите образовању. Радикално демократска представа образовања, са друге стране, захтева одређено схватање људске природе, такво да, како то Аристотел истиче на почетку Метафизике, „сви људи по природи желе да сазнају“. Много лепоте и моралне снаге у Лондоновом роману извире из тога што указује да сиромаштво омета тај карактеристично људски чин сазнавања, жељу која није ограничена на малу когнитивну елиту.
Овакав закључак пружа суптилно другачије образложење за неке од стандардних прогресивних циљева. Обезбеђивање да сваки члан друштва буде довољно финансијски стабилан да може да култивише сопствени ум би, на пример, захтевало би равноправнију поделу дохотка, али би релативна економска једнакост тада била само средство да се оствари циљ, општи процват у аристотеловском смислу. Чак и када би прогресивно опорезивање и универзално утврђен основни доходак ослободили потребе да радимо, и даље бисмо били несрећни без култивисања способности за ону трајну опијеност какву осећа Мартин. То подразумева подршку општем приступу висококвалитетном образовању, дефинисаном слободним духом, без инструментализације.
Над завршетком романа остаје да лебди основно нерешено питање: ако умни живот пружа толику срећу, зашто Мартин одузима себи живот? Један одговор носи аристотеловски призвук. Аристотел у Политици тврди да је човек који може да живи ван заједнице „или животиња или бог“. Људи су политичке животиње, а чак ни живот испуњен божанственом контемплацијом није срећан ако је усамљен. Колико год да је блистав интелектуални видиковац са ког Мартин види скривене везе између звечарки и поезије, тај видик је смислен само ако се дели са другима. Ово је још један кључни разлог да слободно образовање буде широко доступно целокупном становништву, а не ограничено на малобројну елиту.
Ипак, кратак опис живахне заједнице интелектуалаца из радничке класе у роману указује да то није потпуно објашњење. Зашто Мартин не би могао да цвета у њиховом окружењу, да ужива у њиховим оштрим расправама и даљем усавршавању сопственог ума? Његово самоубиство можда осветљава и чињеницу да се и он сам упустио у испразну јурњаву за статусом и богатством, персонификовану у Рутиној породици. Ако је то тако, онда он није самотни аристотеловски бог, него човек ојађен сопственим животињственим вредностима.
Већ имућан и успешан у време када је написао роман, Лондон је вероватно делио са Мартином бес према интелектуалној површности виших класа, док је истовремено осећао искушење због тога што су вредност процењивали комерцијалним стандардима. Лондон је добар део живота провео пишући оно што је сматрао штанцовањем за новац да би одржавао свој раскошан животни стил, а и бесомучно је пио. Неке од Брисенденових и Мартинових огорчених коментара о испразности успеха звуче као да Лондон то говори сам себи. То његовом приказу Мартинове интелектуалне опијености даје посебну дирљивост; као да је препознао вредност оне врсте пијанства која може трајати целог живота, али је он сâм успевао само повремено да је досегне.
Извор: Глиф
