Пише: Борис Миљковић
Београдска филхармонија је прошле недеље у Мумбају имала два концерта под управом Зубина Мехте којима је, у маестровом родном граду, отворила светску прославу његовог 90. рођендана. Тим поводом, премијерно је приказан документарни филма Da capo о Мехти и Београдској филхармонији, аутора Бориса Миљковића. Београдски оркестар је био први који је младом Мехти још 1958. пружио професионалну шансу. Испоставило се да у архиви која богато документује све досадашње заједничке концерте и гостовања, недостаје материјал о почетку тог вишедеценијског пријатељства. То је био повод Јелени Милашиновић, дугогодишњој ПР менаџерки Београдске филхармоније, која је и продуцент филма, да се документарним филмом свету прикаже вишедеценијско пријатељство маестра Мехте и Филхармоније. Наслов филма Da capo, музички израз који значи “од почетка”, изабран је да нагласи континуитет и велику емоцију између Београдске филхармоније и Зубина Мехте. Текст Бориса Миљковића, аутора филма, о данима настајања Da capo-а који је написао за “Време”, потврда је те приче
Веза између диригента и оркестра је парадигматска, у сваком смислу, део је свакодневног говора као метафора, тема је коментара и уметничких дела, филмова и драма који из те везе произилазе.
Као веза љубавника, револуционара, веза у породици, родитеља и деце, светионика и брода, брода и капетана, компликована је, али је обавезна. Једно без другог напросто не могу. Филхармонија и Маестро – наша прича је дугачка скоро седамдесет година, љубавна веза без ограничења и преиспитивања, као и све епски дуготрајне везе, полако улази у легенду и бајку.
Понудом да радим филм са Мехтом приликом његовог поновног гостовања у Београду, стекао сам право да и сам постанем мали део тог елитног уметничког миљеа и привилегију да пренесем другима – како је то било и како то јесте. То је била прилика, у сваком смислу речи.
Упознао сам се Зубином Мехтом нешто пре снимања, сели смо један до другог у сали за пробе, а он ми је, спонтано, без увода и формалног упознавања, испричао један виц. Чуо га је од жене Билија Вајлдера. Када је славни редитељ већ био у извесним годинама, жена га је упитала: “Ок, Били, сад када се можда приближава час, хајде да озбиљно разговарамо о томе која би била твоја последња жеља, да ли да те сахранимо онако класично или би волео да те кремирамо?”
“Изненадите ме!”, одговорио је Вајлдер, рече Мехта смејући се.
То је био прави почетак после којег је, заправо, крај – сасвим неизвестан.
Чинило ми се да је веома добро за један документарни филм од сат времена, чија је кичма прича диригента о оркестру, диригента и оркестра, да буде нека врста љубавне исповести, као што сам наговестио и очекивао. Та прича је у извођењу, стварању и суживоту ово двоје, оркестра и Маестра, имала свој почетак, своје јунаке, свој развој, али не и крај.
Београдска филхармонија је оркестар младих људи, а Маестро је увек млад човек.
Сјајно се слажу. Он каже да су се упознали у хладној зими 1958, у филму се види да се одлично познају, млади и лепи, и он и они. Он каже да је дошао у Београд возом, можда и самим Оријент експресом и да се до града попео пешке, узбрдо, као многи Београђани који иду од станице до града. Све по снегу Београда, у зиму.
Они, филхармоничари, чекали су га у сали за пробе Филхармоније. Он им каже, после седамдесетак година, да се Шуберт изводи тако што се замене места гудача и дувача; они га послушају, а ми добијемо чудо!
Све се то види у филму.
Дакле, филм може да се преприча, али ништа преостало иза филма, поред филма, око филма, не може. Ипак мора да се гледа.
Код Мехте је још горе, може да се преприча све, како ради, шта говори, какав је он, каква је Индија, послератни Беч, хладни рат, али то што он постиже не може, мора да се види и да се чује. Пре свега чује, али и да се види. Дакле, опет се враћамо филму.
Пре него што сам почео да причам са Мехтом, снимао сам са својом младом екипом све њихове пробе, детаљно. Малом преносном техником, готово невидљивом, лаганим камерама у рукама људи који су изгледом и годинама лако могли бити и сами део оркестра. Уклопљени у простор сале за пробе, дискретни у присуству, али активни у слици. Маестро је за време свих проба био, како би полицајци рекли, озвучен. Имао је малу, готово невидљиву бубицу-микрофон, тако да смо могли да чујемо све његове коментаре док је стајао и радио за пултом, тихо изречене примедбе које су само музичари могли да разумеју и да их истински чују. Док су пробали, померао је позицију музичара два-три центиметра улево или удесно, напред или назад, они су разумели шта тражи од њих; прави мале покрете, некад руком, некад само мишићима лица, обрвама, очима, некад осмехом; полако се стварао тај јединствени осећај заједништва који ће, на крају, произвести извођење на које се могу, поред композитора, потписати сви – Маестро, оркестар и солисти, па на крају и публика, својим дуготрајним аплаузом и овацијама.
Мехта је седео преко пута, на празној, полумрачној сцени и причао ми је, пре свега, откуд он овде. Уопште, откуд он у музици, ко је његов отац, откуд млади Зубин Мехта са Жаклин Ди Пре и Данијелом Баренбојмом, Јашом Хајфецом, Јицаком Перлманом, како се иде из Бомбаја до Беча, Берлина, Тел Авива, Лос Анђелеса, и пре свега, до нас, до Београда.
Док Маестро ради, свугде је музика, док прича, готово потпуна је тишина, не онако свечана као у паузама између ставова, напротив, посебна, кратка тишина, каткад готово весела, радосна, каткад сетна, пуна емоција. Тако је тај разговор са Мехтом био нека врста новонаписане партитуре, сачињене од гласа његовог говора и тих кратких тишина, питања су сасвим излишна. Питао сам га на крају шта је сада на реду, мали одмор, пауза? Не, каже Мехта, сада идем у Израел, тамо имам један хор којима сам нека врста добровољног учитеља, састављен је од Израелаца и Палестинаца, са њима идем у Франкфурт да покажем спонзорима докле смо дошли, онда идем у Фиренцу на пар дана, а затим у Лос Анђелес, да кренемо лагано у пробе, биће опера у питању, то је велики посао.
Онда се поздравио са мном и клинцима који су снимали. Рекао је – ок, то је то. Придружио се својој лепој жени која га је чекала ту, испред сале да Маестро опет приведе крају једну тему. Успут је добацио да ће славити својих деведесет година у Бомбају, Бечу и Берлину, на концертима, ништа напорно, редовно.
Тада нисмо знали, нисмо имали појма да ћемо бити позвани у Мумбај, на тај догађај, и Београдска филхармонија и овај филм.
Док читате ово, авион се већ вратио и можете да их питате како је било.
Да је ово нека земља која слуша и гледа, вероватно би јој било драго што смо ми, људи из Београда, Србије, свирали и пројектовали на свечаном, високом рођендану славног Мехте, далеко, у Мумбају, бившем Бомбају, у Индији, али није. Нисмо искористили прилику да искористимо прилику која нам се пружила накнадно. Прилику да поново постанемо велики.
Ето, од таквог материјала је сачињен тај документарац.
Извор:Време
