Зоран Кинђић: Просветитељство Светог Саве (први дио)

Пише: проф.др Зоран Кинђић

У нашем народу, а не само у Цркви, уврежено је мишљење да је Св. Сава највећи српски просветитељ. Такво мишљење нашло је израз како у тропару Св. Сави, у коме се каже да је био учитељ који је просветио своју отаџбину, тако и у молитви, у којој му се обраћамо као просветитељу српске земље. Међутим, оваквом гледишту углавном нису склони они који су васпитани у духу модерног западноевропског погледа на свет.¹ Они наиме сматрају да просветитељство подразумева не само супротстављеност сујевреју, фанатизму, митологији, него и раскид са религијом, будући да је она наводно неспојива са модерним научним духом, који одликује критичко преиспитивање, тј. непристајање на слепо подвргавање било каквим догмама. А пошто је Св. Сава био човек Цркве, пошто је живео у мрачном средњем веку, упркос томе што му се признају извесне просветне, здравствене и законодавне заслуге, он не може бити синоним за српско просветитељство. Ако у некој личности треба видети парадигму за просветитељство, онда је то, бар по њима, несумњиво Доситеј Обрадовић. Наиме, овај пречански интелектуалац, који је раскрстио са својим младалачким монашким идеалом, донео је у наше крајеве западноевропске просветитељске идеје, те од његовог просветног деловања заправо започиње лагани и мукотрпни процес просвећивања, односно модернизације Србије.

Ако бисмо процењивали овакво гледиште, лако бисмо могли запазити да је појам просветитељства сужен на западноевропско просветитељство, пре свега на оно француско XVIII века. Оно се, као што је познато, у име природног светла људског разума супротставило наводно илузорној натприродној, нетварној светлости, која је везивана за превазиђени средњовековни поглед на свет. И мада су захваљујући замаху разумског мишљења остварени значајни успеси на материјалном плану, не треба губити из вида чињеницу да је просветитељство, које се у име слободе супротставило миту, постало нови мит.² Иако смо решили многе научне проблеме, иако смо у поседу значајног позитивног знања, све даље смо од помисли да је много значајније од тога расветлити духовну тајну постојања и доспети до смисла живота. Наш физички свет је додуше у великој мери осветљен вештачком светлошћу, али по мишљењу савремених светих отаца, чини се да ипак све више тонемо у духовни мрак.

У настојању да се појам просветитељства ослободи свођења на наведено сужено значење, могли бисмо да подсетимо да се чак и у оквиру митског мишљења говори о просветитељима, тј. о узорним божанским или херојским ликовима који су човечанству донели вештине неопходне за културни живот. Будући да је, по свему судећи, херој просветитељ заправо архетипски лик, не изненађује што широм света постоји мноштво митова који говоре о првобитном, изворном, светом времену у којем су (полу)божанске личности утемељиле културу одређеног народа. Као што је то документовано показао Мирча Елијаде, митске представе о херојима просветитељима који људе уче лову, земљорадњи, занатима, верским обредима и организацији друштвеног живота, упркос извесним варијацијама, карактеристичне су за готово све народе.³

Свети Сава, наш најближи

Самим тим није случајно што је је такав архетипски лик присутан и у свести српског народа. Занимљиво је да је то најчешће управо лик Св. Саве. Проучаваоци наше традиционалне културе забележили су читав низ прича о Св. Сави не само као о ономе који у још увек недовољно оцрковљени народ шири моралну и верску поуку, који Србе учи посту и молитви, него и као доносиоцу различитих вештина и утемељитељу културе. У тим причама се каже да је Св. Сава научио Србе не само да упражњавају различите занате него и да ору, киселе млеко, сире сир и сл.⁴

Нама ове приче данас свакако звуче крајње неуверљиво. Нико од нас не би прихватио као историјску чињеницу да су Срби тек захваљујући труду Св. Саве научили да ору, ткају, шију, кују гвожђе, граде воденице, сире сир, праве прозоре и сл. Међутим, уколико обратимо пажњу на симболику тих прича, открићемо да неке од њих у себи крију дубоку истину. На пример, иако свакако није тачно да Срби до Св. Саве нису знали за прозоре, из чега би следило да су, бар неки од њих, наводно у својим кућама живели у дубоком мраку, можда је у духовном смислу ипак тачно да су многи Срби живели лишени истинске светлости. У причи „Свети Сава гради прозоре“ каже се да је Светитељ, пошавши да „учи народ побожности и вјери“, наишао „на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу“. Кад их зачуђен запита: „Шта радите то браћо?“, они му одговорише да су пре три дана саградили кућу, али се у собама ништа не види, те они од тада безуспешно покушавају да унесу светлост у кућу. „До пред врата се види, а кад у кућу мрак“. Пошто, по свему судећи, дотични људи нису живели изоловани од осталог света, могло би се претпоставити да није било никог у њиховој околини ко би их поучио како да реше проблем. Штавише, за та три дана ниједан пролазник се није нашао који би знао како да им помогне. Дакле, следило би да је (српски) народ тада био још увек крајње непросвећен, тј. да је живео у духовном и културном мраку. Суочен са неуким, непросвећеним сународницима (или можда чак и са иноверном хришћанском браћом или напросто са Адамовим потомцима) највећи српски просветитељ најпре се помоли Богу, те их не само поучи да треба да начине прозоре него их им сам и начини.⁵ У анализи ове наизглед наивне народне приче ваља обратити пажњу на неколико момената. Пре свега, основна делатност Св. Саве састојала се у ширењу православља, тј. у настојању да људе који су још увек недовољно верски просвећени, који се још увек нису сасвим ослободили паганског мрака, обасја светлошћу праве вере. Но успут он своје сународнике поучава и различитим вештинама, доноси им културу – у овом случају учи неуке људе грађењу прозора. Значајно је уочити да његовој поуци претходи молитва Богу. Тиме као да хоће да се каже како све просветно и културно прегалаштво Св. Саве, додајмо и државничко, дипломатско, социјално, правно, заправо почива на молитви, како је жив лични однос према Богу у основи његове свеколике делатности. Наиме, иако се о томе у овој краткој причи не говори, може се претпоставити да је сам Свети Дух поучио Св. Саву како да реши дотични проблем.

Ако се пак присетимо да кућа може да симболизује човеково тело у коме пребива његова душа⁶, онда схватамо да прича, макар имплицитно сугерише да је духовна светлост обасјала људску душу управо захваљујући просветитељској делатости Св. Саве, првог архиепископа самосталне српске Цркве, који је својом верском поуком отворио „прозоре“ душа својих сународника за улазак нетварне божанске светлости. Осим тога, кућа може да означава и заједнички живот, и то не само породични него и државни, те прича такође указује да је истинска државна заједница код Срба постала могућа управо захваљујући просветитељском, духовно-црквеном деловању Св. Саве.

Покушају да се интерпретацијом народних прича покаже специфично Савино просветитељство могло би се замерити да је једностран, јер се такође могу навести и бројне приче у којима Св. Сава пре подсећа на гневно и каприциозно паганско божанство него на хришћанског светитеља. Наиме, у неким од народних прича Св. Сава није приказан као добронамерни просветитељ, што је иначе преовлађујући мотив, већ као онај који проклиње оне који су му се због нечег замерили, који је спреман да се свети, често чак и за нехотична и безазлена огрешења, уместо да великодушно хришћански прашта.⁷ Што се тиче наведеног могућег приговора, сагласни смо да је у народним причама често помешан хришћански и пагански дух. Тачније речено, чак и летимичан поглед на њих показује да у некима преовлађује пагански а у другима хришћански дух. Будући да митска свест, као израз човековог несвесног, алогичног дела психе, у себи спаја супротстављене моменте, чиме се суштински разликује од разумске свести која негује двовалентну логику, разумљиво је што у њој божанства и хероји готово по правилу имају и светлу и мрачну страну, те отуда не чуди што су у народној традицији и Св. Сави каткад приписиване извесне нехришћанске особине. Међутим, у целини гледано, Св. Сава је у народној митологији доминантно херој-просветитељ, праучитељ српског народа.⁸ Време његовог деловања у народним причама, упркос сведочанствима историографа која указују на чињеницу завидног нивоа српске културе па и црквености, макар у вишим друштвеним слојевима⁹, подсећа на првобитно митско правреме, које су обележили хероји-просветитељи својом светом, узорном делатношћу, а чије понашање представља образац за све нас.¹⁰

Промоција „Законоправила Светог Саве“: Све што је Свети Сава урадио има вјечни значај

Но ако позивање на митологију није довољно уверљиво да би се оправдала теза о Св. Сави као највећем српском просветитељу, обратимо пажњу на нашу духовну традицију, у којој се првом српском архиепископу приписује статус првог и највећег српског просветитеља.¹¹ Такво мишљење парадигматично је изразио Св. Јустин Ћелијски те је најпримереније да се најпре усредсредимо на његово извођење. Као аргумент за гледиште да је Св. Сава највећи српски просветитељ, односно као одговор на потенцијално питање на основу чега се тако нешто тврди, ава Јустин с правом истиче: „Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ.“ За разлику од оних који просвету и просвећивање тумаче на секуларан начин, за које се просвета своди на пуко интелектуално знање и овладавање вештинама, којима је страна помисао не само на духовну него чак и на моралну димензију образовања, Св. Јустин Ћелијски, у складу са целокупном светоотачком традицијом, са патосом указује на изворно прожимање просветитељства, просветљења и просвете: „Просвета је пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени.“ Наиме, особа која се, захваљујући свом врлинском животу и подвижничком труду, удостојила да буде прожета нетварним божанским енергијама, да буде испуњена благодаћу Светог Духа, најпре изнутра бива просветљена Таворском светлошћу, да би временом то блажено стање постајало све учесталије, те она на крају бива и обожена, тј. постаје света. Доводећи у нераскидиву везу просвету и светост, ава Јустин подсећа на етимологију српске речи просвета. Она наиме „долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење“. Будући да „просвета у ствари значи просветљење, и то просветљење кроз освећење Духом Светим, Духом Христовим, као творцем, носиоцем и раздаваоцем светости и светлости“¹², Св.  Јустин Ћелијски с правом истиче да управо зато „што су освећени и просвећени Духом Светим, светитељи су просветитељи“. Опонирајући владајућем просветитељском гледишту о просвети без светости, које је у српске земље иначе некритички увезено са Запада, ава Јустин подсећа на оно што су знали наши преци а што ми данас најчешће заборављамо: „Научен Светим Савом, наш је народ занавек изједначио појам светитеља са појмом просветитеља. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и просветитељу, увек првом и увек највећем.“¹³

Уверен да је неопходно вратити се изворном светосавском народном сазнању да су „Црква и школа нераздвојни близанци“, он разобличава модерно западноевропско схватање просвећености: „Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења и довршења Богочовеком, просвету без Бога – измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству.“ Иако Европа све што је у њој велико захваљује управо Христу, она је у својој гордости окренула леђа Христу и лакомислено се одважила „на стварање новог човека“, као и уређење друштва без Христа. План хуманистичке просвете за стварање новог, просвећеног, секуларизованог човека, по Св. Јустину, предвиђа да „у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог“. Ренесансни пројект, настао, макар у извесној мери, и као протест против ватиканског изопачивања хришћанства, почивао је на уверењу да је могуће „обновити европског човека хуманистичким духом старе Јеладе“.¹⁴ Међутим, будући да је током историје западне Европе Богочовек све више потискиван хуманистичким идеалом, на крају се дошло до тога да се човек одважи на претензију да буде натчовек, односно човекобог. Но обезбожење и обездушење, као што с правом упозорава Св. Јустин Ћелијски, неизбежно води роботизацији и нихилизму, тј. духовном самоубиству европског човека. Као што је „главни циљ просвете: усавршити и довршити човека“¹⁵ занемарен управо зато што је Европа изневерила Христа, јединог који би суштински могао помоћи човеку да се духовно преобрази, тако се циљ просвете – „просветити човека, осветлити све његове поноре и јаме, протерати из њега све таме“ показао неостварив без садејства натприродне божанске светлости. Св. Јустин тврди да је човек „без Бога, без Христа, без те једине неугасиве светлости“, упркос титрајима бледе и непостојане светлости којима његов разум покушава да осветли космичку и душевну таму, ипак тек немоћни „свитац у бесконачном мраку ове васионе“. Иако се неком површном посматрачу може учинити да Европа блиста у вештачкој светлости, онај ко има духовне очи види да је Европом „полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама“.¹⁶

Веран светосавском идеалу просвећивања, Св. Јустин са жаљењем констатује: „Кроз доситејевштину та тама је захватила и нас Србе.“¹⁷ Будући да је доситејевштина заправо лакомислена вера у западноевропски хуманизам, у свемоћ хуманистичке просвете, културе и цивилизације, она српском народу, упркос материјалистичком заваравању у бесконачан прогрес, не доноси суштински ништа добро. „Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати“, с тугом је указивао Св. Јустин, а ми бисмо могли додати да је управо захваљујући преовлађујућем слепом подражавању погрешног западноевропског пута српски народ у опасности је да изгуби свој духовни и национални идентитет. По ави Јустину, за српски народ постоји само један излаз из претеће катастрофе – прихватити светосавску просвету. „Светосавска просвета зрачи, светли и просвећује једином неугасивом светлошћу, и једином истинитом светлошћу у свим световима: Богочовеком Христом“.¹⁸

Сличан став о просветитељству Св. Саве заступао је и Владимир Вујућ. Да би својим савременицима, који су најчешће некритички прихватали идеал западног просветитељства, разјаснио у чему се састоји просветитељство Св. Саве, Вујић пореди Св. Саву и Доситеја Обрадовића. За њега они представљају два парадигматска лика српске културе. Ослањајући се на новозаветну метафору о уском духовном путу и широком хедонистичком путу, који у пропаст води (Мт. 7, 13-14), као и ону о Христовом разлучивању људи на десну и леву страну (Мт. 25, 32-33), Вујић тврди да је десни пут изабрао Св. Сава а леви Доситеј. По Вујићу, бекство Св. Саве „за манастир и бекство Доситејево из манастира два су велика симбола наше духовне културе: пут десни и пут леви.“¹⁹ Док је Савино бекство зачело „онај духовни правац којим се засновала христоликост као узор живљења“, Доситејево бекство „зачело је онај духовни правац којим се засновао рационализам. Онај је пошао за светлошћу одозго; овај је слеп прошао мимо њу и пошао за жишком људског гордог ума“.²⁰ Определивши се у младости за духовни пут, Растко је постао и остао Сава, док се монах Доситеј, саблажњен и разочаран духовним стањем своје манастирске сабраће, не желећи да тавори и ленствује у манастиру, враћа Димитрију.²¹ Вујић сматра да је духовно просветитељство Св. Саве супериорно у односу на Доситејево рационалистичко: „Просветитељима зову Саву и Доситеја: но први је просветитељ кроз светост живљења, други кроз стицање рационалних знања, – први је оснивач хришћанске наше православне културе, други је почетни лик ’ослободилачког’ просвећења; први је ударио темеље народној култури, други је симбол прелома са њом и зачетник лажне цивилизоване навлаке духовне која се почела утемељењем ’гражданства’ нашег, а која се завршава данас његовим распадањем. Светост практичног живљења као основа за просвећење; одбацивање духовне дисциплине, јарма Христовог, као основа за просвећење: тако изгледају два правца: светосавственост и доситејевштина.“²²

Емин Чамо: “Они који ходају земљом лагано” – Мурабит Ал-Хаџ и Свети Сава

(Наставља се…)

1. Додуше, има наших интелектуалаца који су, упркос лаицистичком образовању, остали верни гледишту о Св. Сави као највећем српском просветитељу. Тако Милош Црњански, говорећи о животу и делу Св. Саве, наглашава: „За време Немањића, средњевековна Србија, и по просвећености својој, може да се пореди са другим, срећнијим државама европским. А први просветитељ међу њима је Свети Сава“ (Црњански 2011, 17). По Перу Слијепчевићу, идеална грађевина коју је замислио Св. Сава могла би се одредити као „верско-просветни самоуправни манастир“. Говорећи о доприносу нашег највећег просветитеља, он истиче: „Св. Сава није само замислио пирамиду српске просвећености као неимар, него је и радио на њој као зидар, и предао је у аманет нараштајима да је дозиђују“ (Слијепчевић 2013, 45).
2. Тезу да је просветитељство постало нови мит заступају Хоркхајмер и Адорно. По њима,  просветитељство, „схваћено у најобухватнијем смислу као напредујуће мишљење, одувијек је слиједило циљ ослобађања људи од страха и постављање људи за господаре“. Упркос очекивању да ће природно светло људског разума одагнати таму мита и омогућити човеку живот у слободи и благостању, франкфуртски филозофи са жаљењем констатују да „до краја просвијетљени свијет сија у знамењу тријумфалног зла“ (Horkheimer – Adorno 1989, 17). Свет је додуше захваљујући доминацији идентификујућег мишљења рашчаран, свеколико бивствујуће је увучено у иманенцију начелно познатог и овладивог, те више нема разлога за страх пред непознатим, али сам човек и даље је неслободан. Уместо митском фатуму сада је подвргнут владавини безличног система. У настојању да свеколико бивствујуће учини самерљивим, да све подвргне контроли, „просвјетитељство је толико тоталитарно колико само може бити било који сустав“ (Исто, 37). У светлу убрзаног процеса глобализације, који се све интензивније одвија пред нашим очима, гледиште франкфуртских мислилаца да смо подвргнути меком тоталитаризму сваким даном све више добија на убедљивости. Но, за разлику од франкфуртских филозофа, који су веровали да је саморефлексијом могуће спасити просветитељски пројект, нама се чини да је излаз у враћању просветитељства светости, тј. у скрушеном повиновању природног светла људског разума божанској натприродној светлости.
3. Приметивши да мит „прича свету причу, то јест, примордијални догађај који се одиграо на почетку Времена, ab initio“ (Елијаде 2004, 69), Мирча Елијаде истиче да је главна улога мита „да ’фиксира’ узорне моделе свих обреда и свих значајних људских активности: узимање хране, сексуалности, рада, васпитања, итд. Понашајући се као одговорно људско биће у пуном смислу те речи, човек подражава узорне чинове богова, понавља њихова дела, било да је реч о једноставној физиолошкој активности, као што је узимање хране, или о некој друштвеној, економској, културној, војној или каквој другој делатности“ (Исто, 71-72). За разлику од профаног човека, који не води рачуна о томе да своју делатност усклади са изворним моделом, који је убеђен да просвећеност подразумева незаинтересованост за изворно и свето, религиозан човек себе самог „сматра правим човеком само уколико подражава богове, Хероје просветитеље или митске Претке“ (Исто, 73).
4. Најпотпунију збирку народних прича о Св. Сави сабрао је и издао Владимир Ћоровић. Види: Ћоровић 1990.
5. У причи се не каже тачно који је народ хтео Св. Сава да учи побожности и вери, већ напросто само: „Идући по свијету…“ Његовој помоћи претходила је молитва: „Свети Сава се помоли Богу те им рече: ’Е људи божји, треба начинити прозоре – ево овако.’ Па им онда начини прозоре, а они му се много захвале“ (Исто, 224).
6. Та симболика присутна је и у хришћанству. Тако Св. ап. Павле за тело каже „наша земаљска кућа, тјелесни шатор“ (2. Кор. 5, 1).
7. Указавши да се у поменутој Ћоровићевој збирци народних прича о Св. Сави Свечев гнев и кажњавање оних који су му се на неки начин замерили налази „као мотив, често као главни мотив, у не мање од четрдесет и две приповетке“, Чајкановић примећује: „У оном делу светосавске традиције који је био ван црквеног утицаја и контроле, за свеца су“, а тиме и Св. Саву, „везивана чисто паганска морална схватања“ (Чајкановић 1973, 310, 314).
8. Важно је приметити да се у народним причама његово просвећивање готово по правилу разликује од оног модерног. Подсетивши да се Св. Сава у њима „сасвим изузетно јавља у улози простог учитеља и саветодавца“, Чајкановић истиче да „у највећем броју случајева он, и по својој спољашњости, по атрибутима и начину свог појављивања, по својој надљудској моћи“, делује „као какво божанство из старе вере, и врши реформе, ствара бољитак и напредак не својим поукама, него просто својим присуством, супранормалном снагом своје речи, и магичном моћи свога штапа“ (Исто, 323-324).
9. На српском двору, као и међу властелом, упражњавана је културна делатност. Тако је на пример, по Теодосијевом сведочењу, Стефан Првовенчани „на гозбама забављао своје госте бубњевима и гуслама и био веома вешт приповедилац“ (Маринковић 1998, 9). Да је осим црквене и витешке књижевности постојала и љубавна поезија, имплицитно показује, бар по мишљењу Радмиле Маринковић, Теодосијева тврдња да је млади Растко избегавао да слуша „штетне песме младићких пожуда, што слабе душу“ (Теодосије 1984, 7). „Шта је то друго него љубавна поезија?“ (Маринковић 1998, 10). Што се тиче црквености, у српским земљама не само што је постојала црквена организација, додуше под управом Грка и Охридске архиепископије, не само што је властела издашно помагала манастире, него је већ било и светитеља међу Србима.
10. Митови и легенде о Св. Сави и данас живе, штавише има и нових, незабележених код Ћоровића. Тако на пример постоји прича да мошти Св. Саве заправо и нису спаљене, као што иначе мислимо. Наводно су сналажљиви српски монаси успели да подметну Турцима неке друге мошти уместо Савиних. Оне се већ вековима налазе закопане у једном српском манастиру, а када за то дође погодно време, биће обелодањено њихово постојање. По том веровању, тада ће доћи и до успостављања српске краљевине. На престолу ће бити владар немањићког порекла.
11. О поштовању Св. Саве као великог светитеља и просветитеља током средњег века, које није било ограничено само на српски народ, види: Станојевић 1996, 102-106.
12. Јустин 2001, 258, подвукао З.К.
13. Исто, 259. Занимљиво је да и сам Св. Сава сугерише повезаност освећења и просвећења. У житијама свог оца, Св. Симеона Мироточивог, он каже да је окупљени народ, чувши за Немањину одлуку да абдицира и замонаши се, заридао, обративши му се следећим речима: „Не остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри“ (Свети Сава 2005, 169, подвукао З. К.). Колики значај је Св. Сава придавао просвећивању, и колико је просветитељство везивао пре свега за духовну сферу, сведоче избор епитета које је он навео суочивши се са дилемом какао да назове Св. Симеона: „Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса поверено му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама?“ (Исто, 172, подвукао З.К.).
14. Јустин 2001, 259.
15. Исто, 254.
16. Исто, 263. Св. Николај Српски, на своје реторичко питање: „Где је највећи мрак?“, одговара: Тамо где букти највећа светлост па се угаси. Тамо је највећи мрак“ (Св. Николај 2004, 96). Указавши да је Сатана „држао у кврзи европско човечанство док се Христос није јавио“, српски Златоуста све нас подсећа: „Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства“ (Исто, 93-94). Иако је европским народима, који су крштењем обасјани натприродном светлошћу, Христос доделио „власт над целом куглом земаљском“, и доделио задатак да прошире ту светлост међу другим народима света, они не само што су заборавили на ту своју мисију него су, у безумној гордости и бескрајној незахвалности, свом доброчинитељу и препородитељу окренули леђа и због тога тону у све дубљи мрак.
17. Јустин 2001, 263.
18. Исто, 264.
19. Вујић 2013, 193. По Теодосијевим речима, још у раној младости „деснога се пута дохвати“ Растко (Теодосије 1984, 7).
20. Вујић 2013, 193, подвукао З.К.
21. Занимљиво је да је у својим младим данима Димитрије, надахнут чудесним житијама светих, жудео за монашким животом, желећи да и сам постане светац. Поставши монах, испољио је испрва велику ревност, тако да се прочуо по свом богоугодном животу. О времену пре него што се у њему угасио подвижнички жар Доситеј каже: „Свуде се било огласило да сам светац; по сели се разгласило да и чудеса чиним. Болесници, који би у манастир долазили, мени би искали да им молитве читати. (…) Многи би сведочили да су и[х] моје молитве исцелиле“ (Доситеј 2007 а, 68). Међутим, пошто је био лишен неопходне духовне подршке, Доситејев почетни занос убрзо је спласнуо. Пребивање у скученој средини, међу монасима који нису показивали жудњу ни за духовношћу ни за образовањем, условило је да се Доситеј разочара у монашки живот и закључи да је, бар у његовом времену, светован начин живота супериоран у односу на монашки. Не само што је напустио манастир него је и аскетски начин живот заменио хедонистичким. Он је додуше и даље веровао у Бога, али више на протестантски него на православан начин. Будући да Бог вреднује људске поступке сходно условима живљења, Доситеју се као олакшавајућа околност може узети то што је живео у неупоредиво мање духовном времену од оног у коме је живео Растко, што се његова монашка средина значајно разликовала од оне коју је Св. Сава искусио на Светој Гори, те није имао ни право духовно вођство ни жив пример за угледање.
22. Вујић 2013, 193, подвукао З.К. Док Скерлић велича Доситеја управо због његовог просветитељства, Његош о Доситејевом просветитељству има веома негативно мишљење. Скерлић пише: „Ми данас у њему видимо човека који је прекинуо са средњовековним и византијским традицијама и источњаштвом и увео нас у модерну културу и спасоносно западњаштво“ (Скерлић 1964, 101, подвукао З.К.). За разлику од таквог благонаклоног става према Доситеју, Његош се у писму Милошу Обреновићу од 3. 8. 1837. чуди што су у кнежевини Србији, и то у државној типографији, штампана „сочиненија покојнога Обрадовића“, будући да она у духовном смислу представљају „сјеме зла“, те препоручује Милошу да их забрани „свакоме читати и имати, као што се и друга правитељства зла и развратна сочиненија запрећују“. Да не би било неспоразума, Његош истиче да није против истинске просвећености, већ оне изопачене, каква је Доситејева: „Ја просвјешеченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин. Ја бих Доситеја почитавао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем и као човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“ (Његош 2016, 1035).

Рад је објављен у „Црквене студије 16/1„, 2019. Ниш

Извор: Живот Цркве