Piše: Džordž Orvel
A osećao je i nisku, ljigavu zavist prema svakom ko je stajao bolje od njega – nije zavideo bogatašima, jer su bili izvan njegovih društvenih vidika, već ljudima koji rade. Čeznuo je za poslom kao što umetnik čezne za slavom. Ako bi video kako neki starac radi, ogorčeno bi rekao: „Vidi pizdu matoru, uzima posao sposobnim ljudima“, a ukoliko je to mladić: „Ovi mladi đavoli otimaju nam hleb iz usta“. Svi stranci su za njega bili „prokleti žabari“ – jer su, po njegovoj teoriji, samo oni krivi za nezaposlenost.
Žene je posmatrao s mešavinom čežnje i odbojnosti. Mlade, zgodne žene bile su suviše iznad njega da bi mu uopšte pale na pamet, ali je balio na prostitutke. Pored nas bi prošle neke ostarele kreature s jarkocrvenim usnama; Pedi bi porumeneo, okretao se i požudno gledao za njima. „Drolje!“ mrmljao je, kao dečak pred izlogom slatkiša. Jednom mi je rekao da već dve godine ništa nije imao sa ženama – znači, otkako je ostao bez posla – i sasvim je zaboravio da čovek može poželeti i nešto više od prostitutke. Imao je tipičan karakter skitnice – bedan, zavidljiv, karakter šakala.
Bez obzira na sve, bio je dobar čovek, po prirodi darežljiv, spreman da podeli i poslednju koru hleba sa prijateljem; i zaista je više nego jednom bukvalno i podelio poslednju koru sa mnom. Verovatno je bio i sposoban za rad, samo da se bar dva-tri meseca normalno hranio. Ali dve godine na hlebu i margarinu beznadežno su srozale njegove životne standarde. Živeo je na toj užasnoj imitaciji hrane sve dok mu um i telo nisu postali drugorazredni. Loša ishrana je uništila njegovu muževnost, a ne neki urođeni porok.
Džordž Orvel „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, Str. 152. Lom 2019.
Izvor: Makroekonomija
