Немачка владајућа коалиција, у којој су ЦДУ, ЦСУ и СПД, успела је да постигне компромис око спорне пензионе реформе. Нацрт закона би још ове године требало да се нађе на дневном реду парламента. Планирано је да се стопа пензије у односу на плату до 2031. задржи на 48 процената.
Међутим, у пратећем документу уз планирани пензиони закон обећава се темељна пензиона реформа наредне године. Тиме се излази у сусрет Младој унији (Јунге Унион, ЈУ), подмлатку ЦДУ и ЦСУ, која се оштро противила претходном плану да се стопа пензије у односу на плату од 48 процената задржи и након 2031. године. Чланови подмлатка упозорили су да би тиме настали трошкови који се мере милијардама, а које би отплаћивале будуће генерације, пише Дојче веле.
Млада унија у Бундестагу има 18 посланика, што значи да без њихових гласова није могуће усвојити нове прописе о пензијама.
Посебна комисија за пензиону реформу
Како би будућа реформа требало да изгледа – тиме ће се позабавити посебна комисија. Она би требало да буде основана још ове године, а већ до краја другог тромесечја 2026. требало би да изнесе предлоге. У другој половини наредне године реформа би потом могла да уђе у законодавну процедуру, најавио је канцелар Фридрих Мерц.
Туристи у Црној Гори остају 4,4 дана у просјеку, а сваки други спава у Будви
Тема нове комисије биће и више старосно доба за одлазак у пензију. За коалиционог партнера СПД то је до сада била у суштини табу-тема.
Нагласак би убудуће требало ставити на приватно пензионо осигурање као додатак уз законску пензију. Дивидендама пакета акција у вредности од десет милијарди евра, немачка влада требало би да подупре изградњу приватне штедње код млађе генерације. У том контексту канцелар Мерц најавио је стицање државних акција у Телекому, Немачкој пошти и Комерцбанци.
Каква је регулација у другим европским земљама?
Европска унија процењује да ће број становника у државама-чланицама, уз стабилну имиграцију, са садашњих 451 милион пасти на око 432 милиона 2070. године. Истовремено, проценат старијих особа рапидно расте. Већ данас је у многим земљама Европе отприлике четвртина становништва стара 65 година или више. А ако број радно способних људи пада, све мање запослених мора да финансира све већи број пензионера.
Сигурно је једно – постојећи пензиони систем, заснован на тзв. солидарности генерација, у којем се доприноси запослених директно прослеђују пензионерима, дошао је до својих граница. Већ данас у Немачкој, али и у многим другим државама ЕУ, само нешто више од два запослена уплаћују доприносе за једног пензионера. У будућности ће се тај однос додатно погоршати.
Државни буџет као финансијер пензија
Пошто пензиони доприноси запослених нису довољни за финансирање свих пензија, владе морају пензиони систем потпомажу и пореским новцем. У Немачкој је ове године та субвенција износила знатно више од сто милијарди евра, а до 2040. могла би да порасте на преко 150 милијарди – што би било око шест до седам одсто БДП-а. Италија тренутно у Европи највише троши на пензије – готово 16 процената БДП-а.
Шведска и балтичке државе свесно су се одлучиле за другачији приступ. Њихове пензије у великој мери следе једноставну логику – само оно што се уплати, може и да се исплати. Ако приходи падају због демографских кретања, то се одражава на прилагођавање пензија.
Та рачуница је добра за буџет, али доноси и социјалне проблеме. У балтичким државама релативне стопе сиромаштва у старости међу највишима су у Европи, јер пензије не прате раст плата и цена.
Девет држава ЕУ данас повезује старост за одлазак у пензију са очекиваним животним веком – међу њима су Данска, Холандија, Естонија и Словачка. ОЕЦД дугорочно рачуна да би законски прописана старост за пензију у више земаља могла да буде повећана на око 70 година или више.
Холандија и Данска – најодрживије финансирање
Пензиони системи у Европи су сложени. Многе државе имају мешовите моделе који комбинују пензионе доприносе, улагања капитала и основну социјалну сигурност.
Данска и Холандија често се наводе као супротност системима који се финансирају искључиво доприносима. Обе имају државну основну пензију за свакога ко је живео у земљи. Та пензија се не финансира доприносима, већ порезима. Тиме се проширује круг оних који уплаћују у систем, без изузетака. У Немачкој, на пример, самозапослени и државни службеници не морају да уплаћују у државно пензионо осигурање.
Пензије које превазилазе износ основне пензије готово су у потпуности покривене улагањем капитала. Запослени преко послодавца уплаћују у колективне пензионе фондове који новац улажу на тржиштима капитала. Додатно је могућа и приватна штедња. Међутим, истина је и да ти фондови зависе од кретања на финансијским тржиштима.
После пада Гвоздене завесе, неколико средњоевропских и источноевропских земаља тражило је алтернативе за своје пензионе системе финансиране доприносима. Пољска и Мађарска увеле су 1990-их и 2000-их обавезне капиталне елементе, у којима је део пензионих доприноса одлазио у приватно управљане фондове. Током финансијске кризе и политички напетих времена обе земље су те реформе у великој мери повукле – уштеђена средства враћена су у државне пензионе фондове.
Ризик од сиромаштва расте
Циљ реформи јесте да се обезбеди финансијска одрживост система и у будућности. Међутим, без обзира на одабрани пут, очекује се да ће будуће пензије у односу на плате бити релативно ниже, осим ако се не буде радило дуже или приватно штедело за старост.
ОЕЦД наводи да просечни запослени у Европи има средњу нето стопу пензије од око 61 проценат у односу на плату. Дакле, у пензији особа добија око трећину мање него када је радила. Али постоје велика одступања: док је у Естонији, Литванији или Ирској та стопа делимично испод 40 процената, земље попут Холандије, Португала или Турске достижу вредности изнад 90 одсто. Немачка, Француска и Шведска налазе се у средини.
Међутим, за животни стандард у старости пресудни су и приватна штедња и власништво над некретнинама, због чега се ниске државне пензије у неким земљама могу ублажити том додатном уштеђевином.
Извор: НИН/ Дојче Веле
