Piše: Boban Karović
Komemorativni skup u Novom Sadu, u organizaciji studenata u blokadi, protekao je onako kako je jedino i morao da protekne – dostojanstveno i mirno. Na desetine hiljada ljudi iz svih krajeva Srbije je u tišini, koja se mogla „nožem seći“, stajala kod Železničke stanice, gde je pre tačno godinu dana 16 osoba poginulo prilikom pada nadstrešnice. Prošla je godina, ali nisu prošli tuga, bes, gorčina i neverica – to je jedan od utisaka. Građani su se okupili na mestu odakle je zapravo i počelo nešto što do danas traje – pobuna onih koji, pre svega, traže da se odgovorni za ovu tragediju privedu pravdi. A odgovornih je trenutno – nula. I upravo to je bila jedna od ključnih poruka sa današnjeg skupa.
„Ovo nije tragedija, slučajnost, niti bezazlena greška. Nije kriva gravitacija, ovo je zločin i ubistvo. Porodice žrtava zaslužuju da znaju ko je ubio njihove bližnje. I da ti koji su to uradili za to i odgovaraju. Zbog toga smo svi zajedno na ulicama već godinu dana“, kazala je studentkinja Nađa Šolaja, koja se obratila prisutnima.
Sve je na ovom skupu bilo potresno – šesnaestominutna tišina, govori, puštanje balona i belih golubova u spomen na žrtve, kao i puštanje cveća u Dunav, zatim nastup blokadnog hora, najava majke jednog od stradalih da će od sutra započeti štrajk glađu ispred Narodne skupštine, jer mora da sazna ko joj je, kako je rekla, ubio dete… Bilo je, u neku ruku, i poučno, jer se od onih koji su „češljali“ dokumentaciju o rekonstrukciji novosadske stanice, konkretno od profesorke Građevinskog fakulteta u Beogradu Sanje Fric, čulo da pad nadstrešnice nije posledica terorizma ili sabotaže, kako to, posebno u poslednjih vreme, pokušavaju da uvere javnost s nekih adresa. Takođe, od tužiteljke u penziji Jasmine Paunović se čulo da „sistemska korupcija ubija jednog po jednog“ i da svi građani moraju da se bore za bolje sutra, jer „mi, kao nosioci suvereniteta nemamo pravo da ćutimo“.
Nije skup bio nikakav kraj, nikakav „Dan D“, kao što to nisu bili ni skupovi 28. juna ili 15. marta. Ovo je bila prilika, kažu i studenti, da se zastane, napravi presek i podseti zašto rade sve što rade skoro godinu dana. Studentsko-građanska borba se nastavlja, što su i sami akademci više puta isticali ovih dana, sve do ispunjenja jedinog zahteva koji trenutno imaju – raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Te izbore oni i dalje vide kao način da njihovi raniji zahtevi možda jednog dana budu ispunjeni, ali i kao priliku da se započne sa stvaranjem nekog drugačijeg sistema u zemlji.
„Vidimo se sutra i svakog drugog dana dok ne bude pravde“, poruka je kojom su studenti završili današnji skup u Novom Sadu.
Studenti, dakle, svoj put nastavljaju, iako i sami priznaju da im se nekad čini da koračaju putem koji nema kraja. A put koji su oni dosad prešli nije bio nimalo lak. Uostalom, složićemo se oko ocene da sve što se u prethodnih 12 meseci desilo u Srbiji u mnogim zemljama se ne desi ni za deceniju. Stotine protesta, blokade fakulteta, kilometri pešačenja preko Srbije uzduž i popreko, suze i smeh, nada i strepnja, ali i hapšenja akademaca i građana, prekomerna upotreba sile od policije, vređanja, etiketiranja, omalovažavanja, pretnje, teorije zavere, optužbe za tzv. „obojenu revoluciju“, pa potom i pozivi na dijalog i tobože pružanja ruke… Ako je neko nešto od toga i zaboravio – jer živimo u vremenu u kom informacija smenjuje informaciju brzinom svetlosti – mogao je danas da se na sve ovo podseti u kratkom filmu koji su napravili novosadski studenti i koji je prikazan tokom komemorativnog skupa.
Čulo se danas da Novi Sad nakon 1. novembra 2024. nije više isti grad – da je to ranjeni grad, grad tuge i bola, grad koji je zavijen u crno… Čule su i procene da je ovaj komemorativni skup jedan od većih skupova u novijoj istoriji ovog grada. MUP kaže da je u piku bilo oko 39.000 građana. Koliko je tačno bilo ljudi zapravo nije toliko ni važno u ovakvom trenutku – i da je bilo 3.000 i da je bilo 300.000 poruka bi bila ista. No, neki očito ne misle tako, pa su se pojedini mediji i danas, kao i prethodnih meseci, svojski trudili da umanje broj prisutnih, uz sad već standardne ocene da su „blokaderi pukli“. Zanimljivo je pak da svetski mediji, poput američke novinske agencije „Asošijeted pres“, u izveštajima o ovom događaju pišu da su „vlasti otkazale železnički saobraćaj za Novi Sad, sprečavajući neke demonstrante da doputuju“, a „drugi su se slivali u Novi Sad automobilima, biciklima ili peške“. Dodajmo tome i podatak da je baš jutros najveći deo Novog Sada neko vreme bio vode, i to zbog, kako su opravdali čenici grada, nestanka struje u Fabrici vode. Možda je i stvarno tako, ali slučajnost je baš velika.
Osim u Novom Sadu, skupova je danas bilo i u više gradova Srbije, ali i u nekoliko gradova po svetu koje je organizovala dijaspora. Stigle su i poruke evropskih zvaničnika – komesarka za proširenje Marta Kos je poručila da je pad nadstrešnice tragedija koja menja Srbiju.
„Pokrenula je mase da se zalažu za odgovornost, slobodu izražavanja i inkluzivnu demokratiju. To su iste vrednosti koje vode Srbiju u EU“, navela je ona.
Predstavnici republičke vlasti danas nisu bili u Novom Sadu – oni su prisustvovali pomenu u Hramu svetog Save na Vračaru, koji je služio patrijarh SPC Porfirije. Veliki skup u Novom Sadu su najavili za naredne dane. Dan uoči godišnjice pada nadstrešnice predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u obraćanju javnosti rekao da je prethodnih meseci o studentima i demonstrantima rekao neke stvari zbog kojih mu je žao, pa se izvinio zbog toga. Ponovo je pozvao na dijalog u društvu. Studenti su odmah odgovorili da ne prihvataju izvinjenje, a ni poziv na dijalog. Ono što je u svemu dobro jeste da se prognoze vlasti o nasilju na današnjem skupu nisu ostvarile. Studenti su, inače, ovih dana poručivali da bi za svako eventualno nasilje bila odgovorna isključivo vlast.
Iza nas ostaje dan u kojem je Srbija odala počast stradalima 1. novembra 2024. Ali, bili su ovo i dani koji su još jednom pokazali koliko je velika polarizacija u društvu, koliko su neke razlike nepremostive i koliko je, zapravo, tačna ocena da je Srbija trenutno u najvećoj društveno-političkoj krizi od 2003. godine. Na stranu političke i sve druge razlike, za svakoga bi pomalo obeshrabrujuća i tužna morala biti činjenica da jedno društvo ne može do konsenzusa ni kada je reč o ovako bolnim stvarima kao što je smrt 16 nedužnih ljudi. Prvi novembar 2024. i dalje traje – jedna je od današnjih poruka iz Novog Sada. I to je tačno. I izgleda da će još trajati. A ne bi smelo tako da bude, pre svega zbog žrtava koje zaslužuju pravdu.
Izvor: NIN
