Pišu: Aleksandra Milanović i Miloš Ničić
Nisam „posetio” svoj okupirani grad Famagustu otkako je uprava takozvane države Severni Kipar otvorila prelaze. Nisam želeo da utolim svoju nostalgiju. Razumem žudnju i pravo drugih da čine drugačije. Međutim, nostalgija ima veliku vrednost i lično nisam želeo da je unovčim tek tako, kaže Kirjakos Haralambidis.
Pesnik Kirjakos Haralambidis, gost 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, jedan je od najznačajnijih pesnika grčkog govornog područja. Kipar se u njegovom stvaralaštvu oslikava kao prošla i izgubljena, a istovremeno večna i buduća otadžbina. Dva su izdanja poezije Kirjakosa Haralambidisa na srpskom jeziku: Izbor iz poezije u prevodu Zorke Šljivančanin (Štampar Makarije, 2017) i Carujuća Famagusta u prevodu Aleksandre Milanović (Treći trg, 2017). Ovom prilikom smo razgovarali o značaju kulturnih manifestacija, izazovima sa kojima se suočavaju pesnici i čitaoci, o poeziji, jeziku i tehnologiji u našem vremenu.
Kipar je počasna zemlja gost 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, pa ste tako i vi počasni gost. Koliko su važne manifestacije ovog tipa za autore, a koliko za samo poetsko stvaralaštvo?
Važno je da shvatimo koliko smo potrebni jedni drugima i koliko knjige doprinose radosti susreta, koji je srž duhovnog prožimanja ljudi. A što se same poezije tiče, ona po svojoj prirodi crpe iz svega i sve je definiše; istovremeno pripada stvaranju i tumači ga. Mislim da ne bi bilo preterivanje ako zaključimo da se naš život obogaćuje nizom susreta sa drugima. Da budem jasniji, susret sa drugima može biti i susret sa sopstvenim bićem.
Ima li danas ideala o kojima jedan pesnik može pisati kao što su Kalvos, Solomos i Palamas pisali?
Ako pod idealima podrazumevamo nepromenljive vrednosti koje upravljaju životom, rekao bih da je vrtoglavost ovog vremena poremetila našu vezu sa njima. Ideali se i menjaju u skladu sa svojim nosiocima, a njih opet stvara epoha. Zapravo, ono što se formira jeste stepen otpora koji ti nosioci pružaju spoljnim uticajima i unutrašnjim otuđenjima. Tri velika helenska pesnika koja ste naveli su veliki deo svog stvaralaštva posvetili ideji nacije. Istovetne slučajeve srećemo i kod vaših pesnika, kao i kod drugih naroda. Rekao bih da je poezija našeg vremena odrešila užad koja su je vezivala za „velike suštine” (Solomos), mada to nije tragično; jednostavno, svako vreme sa sobom nosi i sebi obezbeđuje duh sopstvene tragičnosti. Jedna od zakonitosti života je da takve stvari mogu da osete pravi pesnici. Jedna jedina sveća može osvetliti čak i najmračnije pećine.
Ako se vodimo Ungaretijevom mišlju da je nostalgija u srcu stvaranja poezije, kako bi jedan helenski pesnik danas opisao nostos?
Rekao bih da upravo nostos daruje čoveku njegovu homersku dimenziju i uspeh je što je Odisej na kraju uspeo da stigne na svoju Itaku. Za nas se nostos pretače u bolno iščekivanje – tome svedoči i sama reč „nostalgija” – nostos (povratak) i algija (bol). Naša je Itaka nadohvat ruke, nostalgični smo za otadžbinom koja nam je pred očima.
Istovremeno pripadati i biti otuđen je, nažalost, definišuće iskustvo za nekoga ko dolazi sa Kipra. Da li je izgubljena otadžbina jednako daleka danas, u svetu koji savremena tehnologija premrežava na jedan novi način?
Neću dozvoliti tehnologiji da me… potceni. Mogu da se poigravam sa njenim terminima, ali, kako to kaže i Jorgos Seferis, „svako u skladu sa sobom”. Udaljenost zavisi od toga koliko su blizu ili daleko suštinska pitanja u odnosu na srce. Dakle, koliko smo mi sami udaljeni od njih. Kako bih ilustrovao to primerom, napomenuću da nisam „posetio” svoj okupirani grad Famagustu otkako je uprava takozvane države Severni Kipar otvorila prelaze. Nisam želeo da utolim svoju nostalgiju. Razumem žudnju i pravo drugih da čine drugačije. Međutim, nostalgija ima veliku vrednost i lično nisam želeo da je unovčim tek tako. Teško mi je da to objasnim, ali želim da kažem da se otuđenost događa na relaciji mi i naše srce.
Kao neko ko se može osvrnuti na celu drugu polovinu 20. veka, da li verujete da se o „univerzalnom ljudskom iskustvu” (kakvo su oslikavali Kavafis i Seferis) danas može pisati ili su moguće jedino fragmentarne poetske intervencije
Odgovor je zapravo sadržan u pitanju, jer nanovo postavlja istinu u svoje središte, a to je da ne postoje odgovori, već samo pitanja. Istina se nalazi u neodgovorivom i mističnom. Rođen sam 1940. i proživeo sam istorijske događaje koji su obeležili biografiju mog ostrva, a koju u potpunosti preuzimam na sebe. Svi smo mi nosioci istorije, ali i njeni konzumenti. Pesnici kao što su Kavafis i Seferis jesu stari mudraci prožeti sećanjem. Pesnici koji vladaju celovitim shvatanjem istorije ne mogu izostati, ali mogu biti teško prihvaćeni u vremenima duhovne suše. Pesnički glasovi se istančavaju upravo zbog generalne konfuzije i stoje kao kontrateža našoj rasparčanoj epohi. Ne zaboravimo, gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat, kako čitamo u Svetom pismu. Naše je vreme kompleksnije i formulisanje mudrosti podrazumeva primaoca koji je kompleksniji i zapitaniji.
Može li poezija doprineti očuvanju jezika u vremenu u kojem je sadržaj koji do nas svakodnevno dolazi višejezičan?
Ovo pitanje dotiče srž problema. Šta je jezik i u kolikoj meri jedan mali jezik može postojati paralelno sa jezicima koji vladaju ne samo mestom već i načinom na koji narodi misle. Nećemo ni pokušavati da se borimo sa tim gorostasima kao što su engleski, španski, francuski, kineski… Nebitan je redosled, svaki od njih je izuzetno koristan. Šta je poezija i kakav je njen odnos sa jezikom ili, bolje rečeno, šta je jezik i kakav je njegov odnos s poezijom? Ne skrivajmo se iza svog znanja. Ta mala pesnička barka što vešto manevriše po morima višejezičja vrši jednu ulogu koja se oslanja na prirodnu gracioznost i smelost. Ranjivost – to je najveća lepota. Poezija, dakle, vrši svoju misiju poput ptica koje ne brinu za sutrašnjicu. U svetu strahovite sebičnosti i nezasite pohlepe, ona suprotstavlja svoju spasonosnu ranjivost i mudro bira da ne bude takmičarska. Tako spasava i samu reč, i strukturnu suštinu istinskog postojanja. Hoću da kažem: njen „jezik” je drugog tipa i drugog ritma.
Ima li za vas poezija neku odgovornost pred jezikom, čovekom i istinom?
Već sam nagovestio da takva odgovornost postoji. Mogao bih da dodam svoj lični odnos sa jezikom, koji u sebi neguje svest univerzalne istine, imajući u vidu da smo svi rođeni da komuniciramo i da budemo stanovnici sveta. Verujem, dakle, da usvajanje jezika i drugih elemenata naše lokalne kulture predstavlja dug u nastojanju da se uhvati suština kroz višeglasje istorije i mita. To je, rekao bih, ono što podržava moj trud da svoj jezik načinim nekom vrstom filtera kulturnih slojeva i da ga muzički aktiviram kako bih dotakao uspavane zvučne zone i tajanstvene mogućnosti samog govora. Shodno tome, obaveza poezije prema svetu može se i preokrenuti u obavezu sveta (i samog pesnika) prema poeziji.
Da li će najsavremeniji napredak u tehnologiji iznedriti nekakav novi romantizam i gde će u svemu tome biti mesto poezije? Da li priželjkujete renesansu rimovanog stiha i da li verujete da je moguća?
Poezija, naravno, nije kao moda, koja se obnavlja tako što često unosi stare obrasce u smele nove kombinacije. Poezija nema ni početka ni kraja, po svojoj prirodi je anarhična i gnuša se svake definicije. Tako je bar ja vidim. Klasični sonet, na primer, može da zadrži svoju formu, ali u našem vremenu nastoji modernistički da preokrene svoje unutrašnje transformacije. Dobro čini, i pozdravljam to. Samo što, da budem iskren, taj žongleraj rečima i domišljatim rimama često biva cilj za sebe, kao želja da se pokaže veština, više nego unutrašnja istina. U svakom slučaju, jedan pouzdan način (koji sam i sam primenio) da se proveri unutrašnja istina jeste konverzija soneta u prozu! Ako, dakle, govorimo o preporodu rime, onda da, preporod može da obezbedi opstanak žanra kroz nove nalete duha i iznenadne kombinacije. Ipak, lično moram da priznam da stalno otkrivam veoma napredne ideje, pa čak i ultramoderne elemente u starim tekstovima, u kojima se liričnost iznenada javlja zahvaljujući duhovnoj snazi i duši samog autora. Preporod je, dakle, u nama samima i postoji u svakom vremenu. To što smo mlađi možda nam daje prednost u pristupu riznici vekova, ali ne čini nas nužno boljima.
Za kraj, može li poezija bez hartije?
Ako prihvatimo činjenicu da i ja, u svojoj 85. godini, pišem direktno na računaru, stvar izgleda sasvim logično: možemo, eto, da pišemo i bez papira. Ipak, ne sasvim. Džepovi su mi puni beleški, misli i stihova napisanih na papiru. Papir je neophodan, on je dokument duše koji nas održava u ljudskom odnosu s materijom. Ali mislim da pitanje nije bilo o papiru, već o poeziji. U kontekstu Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu bilo bi neprikladno da govorimo o mogućnosti da poezija postoji bez papira. Naravno, poezija današnjice nalazi stotine načina da pobegne i da se izrazi. Ali uvek joj je suđeno da se vrati papiru – kad poželi da obuče svoju svečanu odeću.
Izvor: Politika Magazin
