Упркос ограничењу кретања и окупљања у ове тешке дане, велики број хришћана, лаика и свештеника, сабрао се протекла два дана у Манастиру Високи Дечани, да прослави дан сјећања на Светог краља мученика Стефана Дечанског. Територија Косова и Метохије посљедњих година, у многоме подсјећа на Палестину, односно Израел. Мјешавина војника и свештеника, преплитање свих могућих утицаја свјетских сила, енклаве, границе, рампе… бодљикава жица и мириси тамјана и воска. Као неко замршено чвориште свијета, које ће се распетљати, само и једино, на крају историје, и на чије одмотавање људи – очигледно – немају одлучујући утицај…
У том ванвремном чворишту свјетова и најразличитијих поимања Бога и људи, на мјесту које је просторно и саобраћајно скрајнуто од свакодневне очигледности, налази се Дечански манастир. Спољашњим изгледом и унутрашњим садржајем – најљепши изданак средњовјековне српске културе и духовности. А у сред те грађевине – почивају мошти најубједљивијег свједока Божије љубави, међу толиким светим владарима Немањићима, – мошти великомученог краља Стефана Дечанског. Ове двије светиње, данас опслужују дечански монаси – најугледније монашко братство у цијелој Српској Православној Цркви. И све то тако нај, нај, нај… опасано војним бедемима који штите од овоземаљског насиља, а истовремено отворено за све људе, без разлике ког су рода, и које боје коже.
Током крвавог рата 1999. г. овај Манастир је био пристаниште за збјег косовских Албанаца. Од тада до данас, чувају га војници НАТО алијансе, углавном Италијани и Словенци.
Као у неким временским каскадама, из којих ријека времена прелива своју воду, увјек у нови, сљедећи базен, тако су и у историји нашег народа видљиве етапе напретка, развоја, па потом опет пропадања, оног крстоносног – које претходи новом васкрсењу. Досељавање Словена на Балкан у шестом и седмом вијеку имало је своју круну у њиховом покрштавању и формирању првих словенских хришћанских држава у 9. и 10. вијеку. Затим, можемо пратити развој тих држава до њиховог максималног процвата и распећа током 14. и 15. вијека. То би била друга – четристогодишњица. Трећа је услиједила под упорним ропством али и чувањем слободарског духа – до полета и устанака током 18. и 19. вијека. Ми живимо неку пету, нејасну, колебљиву у сваком погледу…
Али, како год гледали и тражили смисао у нашем историјском ходу, Дечани стоје као видљива и пространа раскрсница. Раскрсница не само земаљских путева, него и оних који директно воде ка Небу. Као да је све прије Дечана водило ка њиховој непролазној љепоти; а као да све послије њих свједочи колико та љепота опстаје изван простора и времена. Студеница, Морача, Ступови, Грачаница… све су то храмови старији од Дечана, али својим обликом и причом настанка, као да нас припремају за дечанску симфонију Истока и Запада; камена и фреске, облика и звука… Било је светитеља и прије Св Стефана Дечанског. Свети равноапостолни Сава Немањић, преподобни Симеон, Свети краљ мученик Јован Владимир Зетски… али се нико није тако горко и у тој мјери, тако видљиво и болно разапео имеђу два царства, земаљског и небеског, и мало је ко тако јасно прослављен, и међу православнима и међу инославнима, као овај Свети краљ – свједок, својим чудима и моштима, Царства Небеског.
А све потом, што је услиједило до данас… била је одбрана тог дечанског сјаја и поја. Брига Светог Петра Цетињског о свечевим моштима, које је хтио да склони у Црну Гору; прелијепи Његошеви стихови са почетка спјева ”Лажни цар Шћепан Мали” ( ”Сад пропојте Високи Дечани”… ), покрет краља Николе, његових стихова, па његове војске све до самог ослобођења Дечана и Пећи; и коначно животна мисија блаженопочившег митрополита Амфилохија – јасно и мелодично свједоче о дечанској инспирацији посљедња четири црногорска вијека. Зато и дан данас на Цетињу имамо Дечанску улицу, која води свако домаће чељаде и свакога госта, из центра града према Цетињском манастиру. Журим ово да запишем, док некоме није пало на памет да и њу избрише из регистра цетињских улица, као што је – преко ноћи – избрисана улица Вука Стефановића Караџића. Ето, прође ме, на трен, неки неосновани страх, да неко може избрисати неизбрисиво.
Велики је дан био јуче. Двије цркве на црногорском приморју ( једна у Грбљу, а једна код Сутомора ) посвећене су Светом Стефану Дечанском. И тамо се славило. Црквени календар из времена Црнојевића, штампан на Цетињу, савременик Колумбових подухвата у Америци – нарочито прославља Светог Стефана Дечанског. У свим градским храмовима и манастирским црквама Митрополије Црногорско-приморске служена је Света Литургија, иако није црвено слово, али са сјећањем да је овај дан у Црној Гори и средњовјековној Зети, вазда био – црвено слово.
Живимо у времену развијених друштвених мрежа. Иако је данас тешко физички бити у Дечанима, може се лако, на интернету, видјети љепота овога храма; прочитати толико тога о његовом историјату и умјетничким дометима његовог главног неимара фра Вита Трифунова из Котора, немањићког Микеланђела. Може се чути непојмљива љепота поја дечанских монаха, којим пјевају канон Светом краљу, једну од, ваљда најљепших, богослужбених пјесама на српском језику. Језику који разумије свака богочежњива душа под овим поднебљем.
”Онам онамо, за брда она
Казују да је зелени гај
Под ким се дижу Дечани Свети
Молитва у њих присваја Рај” …
Црногорски књаз Никола, написао на Цетињу, 1867.г.
свештеник Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински
