Piše: Svetlana Slapšak
Marija Korina Mačado vođa je desne opozicije u Venecueli, koja zahteva da se stranom – američkom – vojnom intervencijom skine izabrani predsednik Maduro. Drugim rečima, najbliža saveznica Trampa,1 koji već mesecima potapa venecuelanske brodove pod pretpostavkom da švercuju drogu u SAD. Žrtava je sad preko sto, jer američko oružje naprosto uništi lađu. Venecuelanske vlasti tvrde da su sve potopljene lađe bile ribarske, ali ko će verovati strašnom tiraninu u zemlji koja je skoro razorena američkim embargom, a zbog nafte koju Tramp smatra svojom. Tramp otvoreno govori o vojnoj intervenciji u Venecueli i verovatnoća otvaranja novog ratišta je veoma velika i sasvim blizu. Da li se možda neko seća da je pre nekoliko godina, u svom prvom mandatu, Tramp često govorio o „našoj nafti u Siriji“? Bilo gde da je, u njegovoj glavi nafta je uvek „naša“, a sad je to važnije nego ikada, u krizi sa gasom iz Rusije.
Marija Korina Mačado predstavlja venecuelansku buržoaziju i američki kapitalizam, a optužbe protiv nje i kratkotrajno hapšenje odnosile su se na njen pokušaj puča. Kad zbog toga nije mogla da se kandiduje za predsednički položaj, postavila je uistinu izgubljenog, ako ne senilnog starca kao kandidata, koji je posle izbornog poraza našao utočište u Španiji, u frankističkim krugovima. Mačado se skriva u Venecueli, što je priča za neznalice. Njen demokratski program zasniva se na tome da Amerika vojno zauzme Venecuelu i sprovede demokratiju po receptu Iraka, Libije i Avganistana. Venecuela se, zahvaljujući američkoj propagandnoj zaveri i savršenoj ignoranciji medija, uporno prikazuje kao pakao na zemlji. Inače je to zemlja sa najbogatijim rezervama nafte na svetu, što objašnjava skoro sve.
Raznolikost društvene organizacije zemlje, sa izolovanim i dobro zaštićenim bogatašima, seoskim zadrugama koje rade po svome, često protiv državnih namera, levičarskim komunama koje usred Karakasa imaju potpunu autonomiju (sa sve svojom vojskom) nepoznata je svetskoj javnosti. Mnogi su u Venecueli protiv Madura; pre svega zato što je izrazito manje pametan, vešt i uspešan od Huga Čaveza, ali cenzure praktično nema, i Maduro je u svojoj ambicioznosti morao da ponudi ogromne ustupke da bi se održao u zemlji praktično uništenoj američkim embargom. Venecuela bi, sa svojom kafom, čokoladom, plažama, ribarstvom, hranom, narodnom umetnošću mogla biti raj na zemlji; ali ima naftu i revolucionarni kolektivni napon, što je za Trampa nepodnošljiva kombinacija. Država održava odlike socijalne države – zdravstvenu zaštitu, školstvo i istovremeno odsustvo državnog pritiska na privatnu inicijativu. Embargo i izolacija samo su ojačali stanje duha Venecuelanaca. Da li danas neko ozbiljno misli da bi nacionalizacija nafte za ovu zemlju bila štetna?
Tramp se uopšte nije uzbudio zbog toga što je njegova saveznica dobila Nobelovu nagradu za mir, a njegov sumanuti egotizam primiren je blanko čekom sa kojim može da napadne Venecuelu i preuzme „našu naftu“: najveći deo teći će u njegove džepove, a svoj deo dobiće i „demokratska“ uzdanica mira u svetu – no ne pre nego što Venecuela postane nova Gaza.
U celoj toj prljavoj igri najodvratnije deluje Nobelov komitet za mir, koji radi u Oslu. Uspeli su da nađu nešto još gnusnije nego što je nagrada Trampu. On može da sačeka, ima još tri mogućnosti, verovatno i više, jedan mali rat sa uvođenjem parlamentarne demokratije tu ne može da škodi. Ko će to bolje razumeti od norveških naftnih bogataša, koji se u diskretnoj protestantskoj skromnosti brčkaju u ogromnim morskim rezervama nafte?
Izvor: Peščanik
