Пишу: Мехул Сривастава из Лондона и Хумза Џилани из Исламабада
Превод: М. М. Милојевић
Заливска нација подржала је исламабадски програм производње нуклеарног наоружања, наводе стручњаци; нови одбрамбени пакт чини ово савезништво још чвршћим
У мају 1998. године, неколико недеља након што је Индија тестирала своје нуклеарно оружје недалеко од пакистанске границе, пакистански премијер Наваз Шариф упутио је телефонски позив тадашњем саудијском принцу престолонаследнику Абдулаху ибн Абдулазизу у Ријаду.
Да ли ће Саудијска Арабија стати уз свог муслиманског брата уколико Шариф изведе контра-тестирање – исказивање пакистанске војне моћи које би несумњиво изазвало жестоке западне санкције?
Одговор је постао очигледан после неколико дана пошто је Пакистан извео сопствени тест нуклеарне бомбе. Неких педесет хиљада барела саудијске нафте дневно, потпуно бесплатно, помогло је да се одоли уведеним санкцијама.
Ове недеље, пакистански премијер Шехбаз Шариф – Навазов млађи брат – одлетео је у Ријад али овога пута он и његов моћни заповедник војних снага, Асим Мунир, били су они који са собом доносе помоћ. Саудијска Арабија, дубоко зависна од америчког наоружања и технологије, закључила је одбрамбени пакт са Пакистаном, државом која располаже нуклеарним наоружањем, свега неколико месеци пошто је окончан краткотрајни сукоб са Делхијем.
Њихова заједничка обзнана објављена је у време док Блиски исток преобликују необуздани Израел, рањени Иран и непредвидљиве Сједињене Америчке Државе. Пошто је Израел напао палестинске милитанте у Катару, кључном америчком савезнику, 9. септембра, амерички председник Доналд Трамп остао је суздржан. Напад у центру Дохе запањио је предводнике заливских држава.
Док детаљи о одредбама пакта остају нејасни, саудијски званичници и даље наводе да је временска подударност случајна али без обзира на све, последице остају јасне: уколико Израел или САД преобликују блискоисточни поредак, Саудијска Арабија је вољна да оснажи старо савезништво са врло вештим пријатељем.
„Не би требало да држимо да је у питању одговор на овај врло конретан тренутак, али посреди је одговор на шири тектонски померај у региону“, каже Џошуа Вајт, сарадник Брукингса, тинк-тенка са седиштем у Вашингтону, који је радио и у Индији и у Пакистану.
„Обе државе суочене су са озбиљним подстицајима да управо сада диверзификују своје односе, због понашања Сједињених Држава – ово је тренутак када је обема потребно да створе нове могућности за себе“.
На овом специфичном узајамном одбрамбеном пакту ради се већ неколико година, изјавили су саудијски званичници Фајненшел тајмсу. Али војни интерес двају земаља испреплетен је већ више деценија.
Још 1974. године – близу времену прве индијске нуклеарне пробе и израелске победе у рату 1973. године против арапских суседа – тадашњи премијер Зулфикар Али Буто пришао је саудијском краљу Фејзалу тражећи подршку за пакистански пројекат прибављања сопствене бомбе.
У овој потрази било је потребно деценије крађе, жустрог национализма и дипломатске лукавости.
Абдул Кадир Кан, творац пакистанске нуклеарне бомбе, био је одговоран за кријумчарење напредне технологије за центруфуге осамдесетих и деведесетих година двадесетог века са Запада у Пакистан а потом у Иран, Либију и друге земље, према наводима његовог сведочења и вишеструким истрагама.
Али дуги пут ка чланству у нуклеарном клубу био је такође поплочан саудијским петродоларима, кажу војни историчари.
Још од шездесетих година двадесетог века, Пакистан је примио више помоћи од Саудијске Арабије него од било које државе изван арапског света, процењује Брукингов институт (Brookings Institution). Ова средстава – која никада нису непосредно опредељивана за подршку тајном исламабадском нуклеарном програму – обухватала су директну помоћ влади као и финансирање школа, џамија и других муслиманских добротворних програма.
Док је пакистан грцао под западним санкцијама деведесетих година, „Саудијска Арабија је обезбеђивала великодушну финансијску потпору Пакистану која је омогућила наставак нуклеарног програма“, навео је у пензионисани пакистански бригадни генерал Фероз Кан у књизи Eating Grass: The Making of the Pakistani Bomb (Јешћемо траву: производња пакистанске бомбе).
Након пакистанске нуклеарне пробе 1998. године, већи део муслиманског света поздравио је пристизање „муслиманске бомбе“. У јавном исказивању захвалности за саудијску помоћ, Пакистанци су већ један град преименовали по краљу Фајсалу. Приватно, ова подршка довела је до очекивања да би већински сунитски савезници могли да успоставе дубље војне везе.
Пакистанске трупе осигуравале су северну саудијску границу током Иранско-ирачког рата осамдесетих година 20. века и пакистанска обавештајна служба (Inter-Services Intelligence) постала је канал за допремање саудијског и америчког новца који је помогао афганистанским муџахединима да потисну Русе.
Данас, искусни пакистански војни савезници помажу увежбавање сразмерно неискусне саудијске војске, а бивши заповедник пакистанске војске командује саудијским противтерористичким снагама које су базиране у Ријаду.
Небојша Поповић: САД запријетиле одмаздом Међународном кривичном суду у Хагу
Још од када је тадашњи саудијски министар одбране обишао пакистанска постројења за обогаћивање уранијума 1999. године, заливско краљевство је затражило од Пакистана „да подели технолошко и научно знање“ потребно за нуклеарни програм, наводи Кан, што је захтев којем Исламабад углавном није изашао у сусрет.
„Никада није забележено да ће две стране сарађивати по принципу ја теби ти мени (квид про кво)“, односно да се саудијска економска подршка пружа зарад каснијег изнајмљивање атомске бомбе, додаје Кан, који је сада предавач на Поморској постдипломској школи у Калифорнији.
Али, он је додао: „Уколико је ту нуклеарни Иран и потпуно неконтролисани Израел, Пакистан је веома користан док се Саудијци буду припремали за дугорочну борбу“.
Све време док је Пакистан производио бомбу, Израел је посматрао, каже Ују Арад, некадашњи истраживачки директор израелске обавештајне агенције Мосад. До почетка осамдесетих година Израел је усвојио политику саботирања а потом и бомбардовања сваке ратоборне арапске државе која настоји да прибави нуклеарно оружје. Но, Пакистан је представљао сложени изазов.
„Пакистан није арапска држава, али јесте муслиманска – није био део Блиског истока, али Американци су га третирали као да јесте“, каже. Још важније, током осамдесетих година, био је кључни амерички партнер у Авганистану, и његове нуклеарне амбиције сагледаване су као амерички проблем.
Израел је уместо тога своју пажњу усмерио на ирачки реактор, који је бомбардовао 1981. године, а потом на Иран.
„Пакистан смо оставили по страни за будућност“, каже, додајући да је Израел јесте определио ресурсе како би пратио исламабадско дељење нуклеарних тајни са Ираном, Либијом и другим државама.
У исто време, пакистански односи са његовим заливским покровитељима нису се глатко кретали. Односи су постали затегнути 2015. године када је Исламабад поклекао пред притиском јавности и одбио да учествује у ваздухопловним нападима на Јемен које је предводила Саудијска Арабија.
Као доказ сложене дипломатске мреже коју је успоставио Пакистан, један високорангирани дипломата из Емирата јавно се пожалио да упркос „неизоставној“ економској и финансијској подршци Ријада и Абу Дабија „Техеран је изгледа важнији Исламабаду… од заливских земаља“.
Ипак, Пакистан наставља да и даље зависи од редовних испорука нафте, пакета финансијске помоћи и одлагања наплате потраживања Саудијске Арабије, Кине и Уједињених Арапских Емирата.
Посматрачи кажу да је нови договор са намером представљен на двосмислен начин. Вајт каже: „Не можете имати одвраћање без извесне конструктивне двосмислености… овај споразум је упутио поруку другима да [Саудијца] на располагању стоје различите могућности и отворио је различита питања у размишљањима њихових непријатеља“.
Али Шихаби, коментатор близак саудијском краљевством двору чији је отац службовао као амбасадор у Пакистану осамдесетих година прошлог века, био је дециднији: договор, рекао је, „ставља вас под [пакистанско] нуклеарни кишобран у случају напада“.
Пакистански министар одбране Хаваџа Мохамад Асиф (Khawaja Mohammad Asif) чија је моћ ограничена војним утицајем на доношење политичких одлука, рекао је за једну локалну телевизијску станицу у четвртак: „Оно што имамо, и капацитети којима располажемо, стајаће, у складу са овим споразумом, на располагању [Саудијској Арабији]“. У петак, међутим, изјавио је Ројтерсу да се нуклеарни кишобран није „ни назирао“ (not on the radar).
Рабиа Актар (Rabia Akhtar), директор Центра за безбедносна, стратешка и политичка истраживања на Универзитету у Лахору, каже да је споразум „оснажио конвенционалне безбедносне гаранције, осигурао приступ пакистанској обуци и стручним знањима у области одбране као и симболику нуклеарне силе са већинским муслиманским становништвом која се везује за ову земљу“.
Али за Пакистан, који је више усредсређен на Индију него на Блиски исток, договор доноси извесне ризике, укључујући и по релативно срдачне односе са Трамповом администрацијом.
„Американци и Израелци су увек били параноидни да би пакистански нуклеарни и ракетни програм могао да представља претњу по Израел, и овај договор ће подстаћи ова страховања“, каже један бивши званичник упознат са контактима преко посредника између пакистанских и израелских званичника у вези са пакистанском војном доктрином.
Дуго очекивани одбрамбени пакт између Ријада и САД поткопан је израелским ратом у Гази, одлагањем било какве могућности нормализације односа између јеврејске државе и Саудијске Арабије – што је требало да буде један од кључних елемената америчко-саудијског пакта.
Али, према Кановим речима, споразум ће и даље изазивати израелски бес и америчку подозривост.
„Пакистан ће морати да буде веома, веома опрезан да не угрози своје погодно геополитичко место у односима са Кином, Ираном, Саудијском Арабијом и САД“, каже. „Уколико ово буде водило зближавању Индије и Израела, донесе нове санкције против [пакистанског] програма развоја балистичких ракета, и оснажи индијска настојања да изолује Исламабад, могло би се показати као стратешка омашка“.
Индија ће испитати последице овог развоја догађаја за њену националну безбедност, наводи индијско министарство спољних послова.
Држава је изградила блиске одбрамбене и дипломатске везе са Израелом за време премијерских мандата Нарендре Модија, али „Њу Делхи неће хитати да формализује своје одбрамбене везе са Израелом“, каже Правен Доти, виши аналитичар за Индију у Кризној групи (Crisis Group). „Њу Делхи ће прихватити овај изазов и оснажиће свој мултилатерални приступ међународним односима“.
У исто време, Саудијска Арабија се клади да ће опстати њене блиске везе са Индијом, каже Шихаби.
„Индија ће разумети. Они разумеју да краљевство има безбедносне потребе и свесни су историјских односа између Саудијске Арабије и Пакистана“, каже. „То је упућивање сигнала САД. Показује да Саудијска Арабија располаже различитим могућностима и да САД нису једини релевантан чинилац. Такође шаље поруку Израелу“.
Али јавна и двосмислена природа овог одбрамбеног пакта такође упућује Израелу и САД поруку да он не носи подједнаки ризик пролиферације [нуклеарног наоружања] као што је у прошлости чинило пакистанско нуклеарно „црно тржиште“, каже један израелски званичник, што оставља простора обема државама да реагују – или да не реагују – у будућности.
„Пакистанци не дају своју бомбу Саудијској Арабији“, наводи ова особа, цитирајући расправу која је вођена унутар израелске владе. „Али Саудијци кажу нешто и то кажу веома гласно: ‘Имамо и друге пријатеље у свету““.
Писање чланка су додатним извештавам п0могли Андрес Шипани из Њу Делхија, Ахмед Ал-Омран из Ријада и Ендрју Енгланд из Лондона
Извор: Financial Times
