Majkl Hil: Kina nije „inženjerska država“

Piše: Majkl Hil

Preveo: M. M. Milojević

Preispitivanje središnje teze knjige Dan Vanga Breakneck (Vratolomno)

Knjiga Breakneck (Vratolomno) je najvažnija knjiga o kineskim temama objavljena 2025. godine; posredi je serija vinjeta o nedavnoj kineskoj istoriji, i vredno je posvetiti vreme za njeno čitanje. Ali Vangova središnja teza o Kini, da je u pitanju „inženjerska država“, je provokativna, zanimljiva i – pogrešna.

Šta uopšte znači „inženjerska država“?

Vang je svoju glavnu tezu izneo kroz četiri tvrdnje o kineskoj državi:

1. Kina ima mnogo inženjera i obavlja mnogo inženjerskog posla, dobar deo pod državnim rukovođenjem
2. Kinom upravljaju inženjeri
3. Inženjerski pristup problemima je preovlađujući etos u vrhu Kineske komunističke partije i oblikuje sve političke odluke
4. Zapad, posebno Amerika, mogla bi ponešto da usvoji od ovog kineskog inženjerskog etosa

Vladimir Đukanović: Američke Sankcije, lekcija iz Istorije

Da li Kinom upravljaju inženjeri?

Vang nije neposredno definisao šta podrazumeva pod inženjerskom državom, ali je naveo različite primere šta bi se pod time praktično moglo podrazumevati. Jedna pripovest koju Vang ističe jeste slučaj raketnog inženjera Song Jiana koji je zastupao politiku Jednog deteta. Ali Song je bio samo savetnik. Pravi donosioci odluka bili su viši partijski predvodnici poput Čen Juna, koji je imao vrlo ograničeno formalno obrazovanje, i Deng Sjaopinga čije je kratko studiranje bilo posvećeno teoriji marksizma-lenjinizma. Ovo nisu bili inženjeri već političari – obrazovani komunističkom doktrinom, iskaljani građanskim ratom, kadrovskim čistkama koje su izvodili i čije su žrtve i sami bili. Masovna sterilizacija i prisilno izvođenje abortusa koji su sledili njihove odluke nisu bile inženjerske skice. Bile su politike komunističke partije.

Niti je jasno šta je naročito „inženjersko“ kada je posredi politika jednog deteta. Maov argument protiv kontrole broja stanovnika bio je taj da bi Kina jednostavno mola da poveća proizvodnju kako bi se nosila sa ovim problemom. Ovu zvuči kao pristup inženjera inspirisanog tehnološkim optimizmom, a ne kao reči anti-inženjera kako Vang nastoji da prikaže Maa.

Nedovoljna jasnoća oko toga šta bi specifično činilo „inženjersku“ politiku prožima mnoge studije slučaja u različitim delovima Vangovog rada. Mnogi ovi primeri ne daju se jasno ni potvrditi ni osporiti.

• Kovid 19: ekstremna politika karantinskog zaključavanja i apsurdne mere pi-si-ar testiranja sveže uočenih potencijalnih slučajeva zaraze označava se kao „inženjerijsko“. Ali zašto bi inženjeri odbili tehnološki naprednije zapadne vakcine? Šta je „inženjersko“ u vezi sa istrajavanjem na politikama za koje su svi videli da ne daju povoljne rezultate? Ove mere proistekle su iz straha lokalnih zvaničnika da ne budu označeni kao neposlušni, nacionalističkog raspoloženja i partijske nesposobnosti da prizna greške. Ništa od toga nije „inženjersko“
• Tekuća voda kineska tekuća voda koja nije pitka predstavlja se kao dokaz inženjerskog etosa; ali da je Kina zaista inženjerska država zar ne bi bezbedna gradska pijaća voda bila ultimativni megaprojekat?
• Udar na tehnološki sektor suzbijanje softverskih kompanija takođe se smatra „inženjeringom“; ali softversko inženjerstvo je samo po sebi u Kini veliki tehnološki poduhvat; da je partija odlučila da neguje, a ne da kidiše na svoj softverski sektor, Vang bi podjednako lako mogao to da pokaže kao dokaz „inženjeringa“; glava, Kina je inženjerska država, pismo: opet je inženjerska država.

Zašto onda Kina toliko gradi?

Danijel Rozen, Logan Rajt: Kina na putu ekonomskog udesa

Vang takođe ukazuje na pozitivne strane kineske navodno inženjerske države, neumornu izgradnju. Stoga, ukoliko Kina nije inženjerska država, zbog čega toliko gradi?

Jednostavnije objašnjenje jeste da je Kina brzo rastuća država srednjeg nivoa dohotka. Njena ekonomija udvostručuje svoj obim svakih sedam godina već tokom nekoliko decenija. Nijedna siromašna država ne može da dosegne nivo srednje razvijenosti bez brze infrastrukturne ekspanzije.

Mnogo od onoga što deluje zapanjujuće u vezi sa kineskim dostignućima je stvar obima. Da, Kina je izgradila desetine hiljada kilometara brzih pruga od 2009. godine. Ali po glavi, Španija na raspolaganju ima skoro tri puta više. Mnogi kineski gradovi sa stotinama hiljada ili čak milionima stanovnika ostaju sa nedovoljno brzih železničkih linija.[I] Kina i dalje ima jednu polovinu gustine britanske železnice, koja teško da je infrastrukturna velesila.

Slično važi i za električnu energiju. Uprkos tome što Britanija namerno ograničava potrošnju energije i što Kina gradi više postrojenja za proizvodnju električne energije skoro svih vrsta koliko i ostatak sveta zajedno, britanska domaćinstva i dalje troše za jednu trećinu više električne energije.[II]

Kineski graditeljski učinak je impresivan. Ali u mnogim oblastima ona se brzo kreće prema dosezanju zapadnih infrastrukturnih standarda, ne ka njihovom prevazilaženju. To je ono što bi se moglo očekivati od nacije koja broji 1,4 milijardi ljudi i čija je ekonomija porasla četrdeset puta od 1978. godine. To je dokaz rasta, ne „inženjerske države“. Kina gradi više od drugih država srednjeg nivoa dohotka, ali to je više povezano sa komunističkom ideologijom nego sa inženjerskim etosom.

U Centralnoj partijskoj školi ne podučavaju inženjerstvo

„Rast zemlje srednjeg dohotka“ objašnjava dobar deo kineskog infrastrukturnog buma, ali ne i neobičnije, destruktivnije političke izbore koje Vang naglašava: politiku „nultog Kovida“, politiku Jednog deteta i odbijanje da se izvrši uravnoteženje ekonomije prema potrošnji.

Din Bejker: Kina je veća, i Amerika bi trebalo to da prihvati

S tim u vezi, ne bi trebalo gledati diplome lidera stečene na osnovnim studijama[III] već njihovu pravu obrazovnu instituciju: partijsku školu.

Najbliži zapadni ekvivalent partijskoj školi mogli bi biti oksfordski studijski program PPE ili francuski ENA, ali uz dve bitke razlike. Prvo bilo ko se može prijaviti za PPE i ENA programe, dok Centralna partijska škola sama bira svoje kadrove[IV]. Drugo, gotovo je nemoguće probiti se u vrh političke elite bez upisa u partijsku školu, dok postoje mnogi različiti putevi do političke moći na Zapadu.[V] Kursevi partijske škole obuhvataju marksizam, partijsku teoriju, ekonomiju, administrativne poslove i obuku kadrova. Ne uključuju inženjerske kurseve.

Za odabrane, stupanje u partijsku školu je signal da ih kadrovski život koji su odabrali kao tinejdžeri može voditi do visokih rukovodećih položaja. Uz delimični izuzetak Vang Huninga, svi članovi Stalnog komiteta Političkog biroa rano su se opredelili za partijsku karijeru. Si Đinping je vrlo rano izdvojen, navodno još kao tinejdžer, kao seoski partijski sekretar. Nakon univerziteta odmah se priključio centralnoj birokratiji a zatim je korak po korak napredovao preko različitih funkcija okružnog i pokrajinskog nivoa. Li Ćijang, koji sada obavlja premijersku dužnost, nikada se nije koristio svojom diplomom iz mašinstva; otpočeo je karijeru kao običan činovnik Omladinske lige i proveo je više od četrdeset narednih godina penjući se uz lestvice nomenklature.

Ovo nisu inženjeri. Ovo su profesionalni partijci. Njihova formativna iskustva nisu izgradnja električnih centrala ili železnica, već građenje socijalizma i njihovih sopstvenih karijera dok su se uspinjali klizavim stepeništem komunističke partije.

Njihova lojalnost partiji i komunizmu, više nego bilo šta drugo, objašnjava teško dokučiva svojstva kineske politike: kampanjski stil, odbijanje da se priznaju greške, naglasak na investicijama u odnosu na potrošnju domaćinstava. Ovo nisu osobenosti inženjera već komunista. Mao je pokretao mnogobrojne ‘narodne ratove’, često daleko razornije u odnosu na kampanje iz reformskog perioda. Komunistička istorija prepuna je suludih planova: od kineskog pokušaja da se istrebe vrapci tokom Velikog skoka napred do sovjetskih pokušaja uzgajanja žita u gotovo pustinjskim uslovima u kampanjama „devičanskih polja“ u poređenju sa čime je Sijeva politika „nultog Kovida“ nešto što deluje gotovo potpuno razložno.

U poređenju sa drugim državama srednjeg nivoa dohotka, i slično ranijem Sovjetskom Savezu, Kina gotovo izvesno gradi više infrastrukture. Ovo nije ishodište inženjerskog etosa već komunizma. Marksističko-lenjinistička ideologije privileguje razvoj „produktivnih snaga“: teška industrija, fabrike i infrastruktura se drže za utemeljenje socijalizma, dok se potrošačka dobra odbacuju kao nešto od drugorazredne važnosti ili čak kao dekadentno. Politički, megaprojekti i rast brojki koje iskazuju učinak, su nešto što lideri lakše mogu da prikažu kao dokaz napretka, dok zadovoljenje neuhvatljive potrošačke tražnje donosi manje nagrada unutar partije.

Ova pristrasnost je važila kako za pesnika Maa tako i za inženjera Hu Đintaa. Razlika je da su predvodnici posle Maa ustrojili efikasnije tržišne metode da ostvare slične impulse u odnosu na planiranje i voluntarizam koji su karakterisali Maa i Sovjetski Savez. Rezultat je strukturna pretežnost investicija u odnosu na potrošnju – prema čeliku, cementu, železnici umesto ka dobrima i uslugama koje obični ljudi zapravo žele. Sovjetski reformatori potrošili su decenije pokušavajući i podbacujući da isprave ovu neravnotežu. Kineski ekonomisti vodili su iste rasprave tokom dvadeset godina, zastupajući ista gledišta kao ranije njihove sovjetske kolege, uz, u najboljem slučaju, delimične uspehe.

Šta bi Zapad zapravo mogao da nauči od Kine?

Ukoliko je potrebno da zapadne država bilo šta nauče od Kine to je važnost održavanja niskog nivoa troškova. Kineske nuklearne elektrane i brze železnice koštaju delić onoga što se plati za gradnju u Velikoj Britaniji, SAD i najvećem delu Zapada. Ovo su lekcije za čije savladavanje nije potreban ni komunizam ni „inženjerska država“.

Južna Koreja proizvodi električnu energiju iz nuklearnih elektrana po ceni koja je slična kineskim. Finska, koja teško da je dom ogromnog industrijskog snabdevačkog lanca, uspeva da izgradi nuklearne elektrane po otprilike upola nižoj ceni od Britanije. Brza železnica i projekti metroa su jeftini u Kini ali su takođe jeftini u Španiji. Lekcije koje bi trebalo naučiti ne odnose se na ideologiju ili društveni etos, već na političku volju, institucionalni okvir i finansijsku disciplinu.

Knjiga koju bi trebalo oprezno čitati

Kina nije inženjerska država. Ona je veoma velika, nekada veoma siromašna zemlja koja je brzo dosegla dohodak srednjeg nivoa pod vlašću komunističke diktature. Njeni lideri nisu inženjeri ili tehnokrate, već partijski lojalisti. Brzi rast i komunizam ne objašnjavaju sve u vezi sa kineskim upravljanjem: ona je takođe i istočnoazijska razvojna država (East Asian developmental state), društveno konzervativna i eksperimentalna zemlja. Potencijalno postoji više različitih okvira u koje bi se moglo uokviriti razumevanje partije. „Inženjerska država“ nije jedan od njih.

Bred Setser: Opasni mit o deglobalizaciji

Knjiga je dobro napisana, lako se čita i oni koji nisu upoznati sa savremenom kineskom istorijom iz nje će mnogo naučiti. Ali njenom osnovnom narativnom toku trebalo bi pristupiti krajnje oprezno. Vangova koncepcija „inženjerske države“ manje je opis Kine a više sredstvo za pripovedanje kojim bi knjiga trebalo da se učini ubedljivijom, na uštrb tačnosti analize. Na kraju krajeva, Kina ne pati od previše inženjerstva. Pati od previše Partije.

Izvor: Catching Mice

Napomene:

[I] Uzmimo na primer grad Tonghua, koji ima oko četiristo hiljada stanovnika i nalazi se u severoistočnoj Kini, koji sam redovno posećivao između 2016. i 2019. godine; u njemu nema vozova bržih od 64 kilometara na čas, samo tri polaska dnevno ka najbližem velikom gradu, i jedan polazak ka drugom najbližem gradu; nema metro ili drugi šinski sistem; Tonghua nije bogato ili turistima privlačno mesto, tako da je slabije investiranje razumljivo u zemlji srednjeg dohotka; ali nigde u „mauzolejskoj ekonomiji“ Evropi grad te veličine nije tako slabo saobraćajno povezan; u Kini postoji mnogo gradova poput Tonghue.

[II] Ovo se odnosi na potrošnju električne energije domaćinstava; kineski ukupna potrošnja električne energije po stanovniku (kada se u nju uvrsti industrija) viša je nego u Velikoj Britaniji.

[III] Na prvi pogled, za trojicu članova stalnog sastava Politbiroa deluje da imaju inženjerske diplome ali to može da zavara; studije „hemijskog inženjerstva“ Si Đinpinga tokom Kulturne revolucije po svoj prilici su obuhvatale vrlo malo smislenog tehničkog sadržaja; njegov kasniji doktorat bio je dugačak rad o seoskom tržištu; premijer Li Ćijang (Li Qiang) studirao je poljoprivrednu mehanizaciju ali tome je pridodao studije sociologije, ekonomije (u Partijskoj školi) i poslovanja; preostali članovi Politbiroa studirali su filozofiju, francuski jezik, političku ekonomiju i kinesku književnost na osnovnim studijama.

[IV] Uz pomoć Organizacionog odseka Kineske komunističke partije, koji upravlja regrutovanjem i unapređivanjem elite.

[V] Pet od sedam sadašnjih članova stalnog sastava Politbiroa su studirali, podučavali ili obavljali više funkcije u Centralnoj partijskoj školi; Ding Šueksjang (Ding Xuexiang) napredovao je kao blizak saradnik Si Đinpiga, prvo u Šangaju, a potom i u Pekingu; nije prošao uobičajeni put kroz ministarstva i provincijsku vlast do članstva u politbirou, niti je ikada studirao ili predavao u Centralnoj partijskoj školi; ipak pohađao je partijsku školu u Šangaju; Vang Huning nije nikada studirao u bilo kojoj partijskoj školi ali je kao dugogodišnji partijski teoretičar oblikovao veliki deo njenog kurikuluma i napisao mnoge dokumente koji određuju partijsku doktrinu koja se tamo podučava.