Piše: Vladimir Matevski
Pre jednog veka, 1919. godine, pod kombinovanim britanskim i američkim pritiskom potpisan je mirovni sporazum između Jermenije i Azerbejdžana – poznat kao Sporazum o oblasti Zangezur.
Sporazum, međutim, nije opstao: samo nekoliko meseci kasnije jermenske ofanzive protiv Azerbejdžana srušile su postignuti dogovor. Do 1920. godine boljševička Rusija okupirala je obe zemlje. Geopolitički kontekst tada bio je potpuno drugačiji, sa velikim silama koje su na Južnom Kavkazu sledile sopstvene interese, a ni Jermenija ni Azerbejdžan nisu uspele da učvrste državnost niti reše međusobni sukob u godinama nakon raspada Ruskog carstva 1917.
Danas, SAD ponovo posreduju između Jerevana i Bakua u pokušaju da se dođe do trajnog mira, što uključuje i otvaranje transportnog pravca, često nazivanog Zangezurski koridor.
Neki analitičari, pozivajući se na istorijsko iskustvo, strahuju da bi isključivanje Moskve iz mirovnih pregovora moglo ugroziti konačni sporazum. Razumevanje istorijskog okvira svakako je važno, ali paralele iz prošlosti nisu uvek pouzdan vodič za ocenu aktuelnih međunarodnih procesa. Često istorijski primeri zamagle realno sagledavanje sadašnjosti. Posebno je važno da je ruski uticaj u Bakuu i Jerevanu od 2022. godine drastično oslabio. Iako Moskva i dalje ima određene poluge, naročito prema Jermeniji, njen uticaj u regionu i šire na postsovjetskom prostoru opada od raspada SSSR-a, a proces se ubrzao posle invazije na Ukrajinu.
Na nedavnim sastancima u Vašingtonu, na kojima su učestvovali lideri Azerbejdžana, Jermenije i SAD, razmatrani su i potpisani memorandumi o regionalnom povezivanju, energiji, trgovini i tranzitu, investicijama, veštačkoj inteligenciji, digitalnoj infrastrukturi, odbrani, bezbednosti i borbi protiv terorizma.
Najvažniji rezultat bilo je potpisivanje Zajedničke deklaracije lidera Azerbejdžana i Jermenije, uz američkog predsednika kao svedoka. Iako to nije konačan mirovni sporazum, deklaracija postavlja osnovu za njegovu moguću skorašnju realizaciju. Ministri spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana parafirali su Nacrt sporazuma o uspostavljanju mira i međudržavnih odnosa i uputili zajedničko pismo predsedavajućem OEBS-a tražeći gašenje Minskog procesa i povezanih struktura. No ostaje niz koraka pre ratifikacije. Azerbejdžan očekuje da Jermenija izmeni ustav i ukloni teritorijalne pretenzije kao preduslov potpisivanja.
Jedna od ključnih tačaka Deklaracije jeste otvaranje saobraćajnih i komunikacionih veza, pri čemu je dogovoren poseban projekat – Trump Route for International Peace and Prosperity (TRIPP), koji će se realizovati na teritoriji Jermenije u saradnji sa SAD i trećim stranama. Trasa se poklapa sa Zangezurskim koridorom, koji Rusija od 2020. bezuspešno pokušava da pokrene i stavi pod kontrolu. Iako se u ruskim medijima šire glasine i zabrinutost, tehnički detalji, uključujući i bezbednosne aranžmane, još se razmatraju.
Kako izgleda kulturni genocid nad Jermenima u Nagorno-Karabahu
Dr Mijad Nahavali, ekspert za politiku Bliskog istoka i centralne Azije, u razgovoru za NIN pojašnjava da je decenijama Moskva bila glavni posrednik u sukobu između Jermenije i Azerbejdžana – od posredovanja u prekidu vatre u prvom ratu u Nagorno-Karabahu 1994. godine, pa do ključne uloge koju je ponovo odigrala 2020.
“Danas, međutim, čini se da se ta uloga postepeno menja. Dok je Rusija zaokupljena ratom u Ukrajini, a i Jerevan i Baku sve rezervisanije gledaju na Moskvu, prostor za posredovanje otvorio se za Evropsku uniju, a sada i za Sjedinjene Američke Države. Učešće Vašingtona dolazi u trenutku kada se pretpostavljalo da se SAD povlače iz aktivnog angažmana na Bliskom istoku i na Kavkazu. Ipak, politički i ekonomski razlozi izgleda da su promenili ovu računicu. Pod administracijom Donalda Trampa, SAD su posredovale u novoj inicijativi zasnovanoj na transportnom koridoru kroz jermensku oblast Sjunika – takozvanom Zangezurskom koridoru, sada preimenovanom u „Trampov koridor“. Osim velikih ulaganja i trgovinskih mogućnosti, ovaj koridor ima potencijal da preoblikuje geopolitiku Južnog Kavkaza”, objašnjava sagovornik NIN-a.
Uprkos političkim tenzijama, Rusija je, međutim, i dalje jedan od glavnih trgovinskih partnera i Jermenije i Azerbejdžana. Krajem 2024. promet između Rusije i Jermenije dostigao je 12,4 milijarde dolara, uz rast od 56,5 odsto u odnosu na 2023. Međutim, u prvoj polovini 2025. pao je na 3,4 milijarde, što je dvostruko manje. Ipak, Rusija ostaje vodeći spoljnotrgovinski partner Jermenije.
Sa Azerbejdžanom, trgovinska razmena 2024. iznosila je 4,8 milijardi dolara, uz rast od 10,1 procenta, što Rusiju svrstava na treće mesto posle Italije i Turske. U prvoj polovini 2025. iznos je porastao na 2,52 milijarde dolara, 16,2 odsto više nego prethodne godine, i pored političkih tenzija.
Zamenik ruskog premijera Aleksej Overčuk upozorio je da približavanje Jermenije EU već ima „kolosalan negativan ekonomski efekat“ na odnose s Moskvom, sugerišući i pretnju da će ruski biznismeni biti oprezniji. Slične poruke sve češće se šalju i Azerbejdžanu, uključujući pritiske na azerbejdžanske radnike migrante. Ekonomsku polugu Moskva, međutim, jače koristi prema Jerevanu nego prema Bakuu.
Južni Kavkaz je ključni čvor međunarodnih transportnih pravaca – zapadne rute Koridora Sever–Jug (INSTC) i Istočno-zapadnog koridora u okviru kineske inicijative Pojas i put. Ko kontroliše ove trase, ima uticaj na značajan deo globalne trgovine. U projektima su već angažovani Kina, Rusija, EU, Turska i Iran, a sada u „transportno nadmetanje“ ulaze i SAD, želeći prisustvo na linijama koje povezuju Kinu i Evropu, ali i pravcima poput Rusija–Iran–Indija.
Posle Drugog karabaškog rata, transportni pravci su ostali centralna tema odnosa Bakua i Jerevana, uz aktivnu ulogu Moskve – sve doskoro. Rusija u njima vidi priliku za železnički pristup Jermeniji, Iranu i Turskoj, kao i kontrolu veze između Azerbejdžana i njegove eksklave Nahčivana, sa ruskim pograničarima na trasi ka Turskoj. Alternativna opcija koju ruski logističari ističu jeste obnova tranzita preko stanice Džulfa u Nahčivanu, korišćene u sovjetsko doba – dakle, kroz Zangezurski koridor.
Arshalujs Mekdesjan: Izbeglice iz Nagorno-Karabaha: novi početak u Jermeniji
No, Iran se protivi da Moskva kontroliše ove rute, plašeći se da bi to omogućilo Rusiji ili Turskoj da dominiraju vezama prema Jermeniji, Gruziji, Crnom moru i Evropi, uz potkopavanje kineskih interesa. Po objavi Trampove rute, iranski zvaničnik poručio je da će Teheran sprečiti stvaranje „američkog koridora“ bez obzira na stav Moskve.
Dr Nahavali podseća da sama ideja o ovom koridoru nije nova.
“Prvi put je pomenuta posle drugog rata u Nagorno-Karabahu, kada je u trilateralnom sporazumu o prekidu vatre predviđeno deblokiranje svih regionalnih saobraćajnih veza. Jermenija je trebalo da obezbedi siguran tranzit između zapadnog Azerbejdžana i eksklave Nahčivana, uz nadzor ruskih pograničnih snaga. Baku je ubrzo promovisao ovu zamisao kao `Zangezurski koridor`, a predsednik Ilham Alijev ga je predstavio kao stratešku vezu sa Nahčivanom i, posredno, sa Turskom. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je plan dočekao sa odobravanjem, videći u njemu priliku za jačanje turskog uticaja među turkofonim narodima”, kaže Nahavali i dodaje:
“Otpor je usledio brzo. Jermenija je sumnjala da li ruske ili turske garancije mogu zaista da zaštite njene interese. Iran je, s druge strane, snažno negodovao – upozoravajući da bi koridor presekao njegov jedini kopneni granični prelaz sa Jermenijom, ugrozio put ka Evropi i potencijalno osnažio etničke i jezičke veze Azerbejdžana i Turske sa manjinskim zajednicama u Iranu. Rusija, koja je u početku podržavala inicijativu, kasnije je postala opreznija, plašeći se da bi mogla biti potisnuta od strane Ankare i Bakua.”
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova pozitivno je ocenilo mirovni dogovor, ali je naglasilo da će pomno pratiti izjave SAD o deblokadi komunikacija. Premijer Pašinjan informisao je Putina o sastanku sa predsednicima SAD i Azerbejdžana. Putin je podržao korake ka miru, ali podsetio na ranije trilateralne sporazume (2020–2022) i spremnost Moskve da pomogne. Ipak, Kremlj deluje uzdržano – prioriteti su mu Ukrajina i normalizacija odnosa sa SAD, dok Kavkaz ostaje u „sferi vitalnih interesa“, ali sa manjim fokusom dok se ne ostvare ključni ciljevi.
Rusija i dalje ima poluge prema Bakuu, ali se primarno oslanja na duboko prisustvo u Jermeniji – od političkog uticaja na pojedine stranke do kontrole strateških sektora, poput Jermenskih železnica, kojima upravlja Južnokavkaska železnica, filijala Ruskih železnica, u koncesiji od 2008. na 30 godina. To može biti prepreka realizaciji Trampove rute.
U idealnom scenariju, Zangezurski koridor mogao bi biti realizovan slično kao kaspijski naftni konzorcijum 1990-ih, u kome su učestvovale i ruske kompanije uprkos nezadovoljstvu Moskve. Takav aranžman bi ubrzao razvoj saobraćajnih pravaca, otvorio komunikacione kanale i učvrstio mir, ali je moguć samo ako Vašington i Moskva usklade interese – ne samo na Kavkazu, već i u vezi sa Ukrajinom i drugim kriznim tačkama. Problem je što Moskva trenutno ne pokazuje spremnost da prihvati promenu geopolitičkih realnosti u svom nekadašnjem „prirodnom dvorištu“.
Sada, ulaskom Vašingtona u igru, ulozi postaju još veći. Za Teheran, koridor ugrožava ne samo prihod od tranzita u iznosu od oko dve milijarde dolara godišnje, već i otvara vrata direktnom prisustvu SAD i potencijalno NATO-a na njegovom severnom pragu.
“Perspektiva je posebno osetljiva imajući u vidu bliske bezbednosne i obaveštajne veze Azerbejdžana sa Izraelom. Za Rusiju, računica je podjednako složena. Iako je Moskva oprezno pozdravila mirovne inicijative, ostaje neizvesno da li bi tolerisala trajno prisustvo SAD ili NATO na Južnom Kavkazu – regionu koji istorijski smatra vitalnim, čak važnijim od pojedinih delova Bliskog istoka”, smatra sagovornik NIN-a.
Ishod će, po dr Nahavaliju, verovatno zavisiti od diplomatije na najvišem nivou.
“Nedavni susret Trampa i Putina na Aljasci nije doneo opipljive rezultate, ostavljajući otvorenim pitanje kakve bi ustupke Vašington mogao da ponudi Moskvi da obezbedi njeno pristajanje na projekat. Za Iran, prostor za manevar ostaje ograničen; zaokupljen direktnim izraelskim pretnjama i snažno angažovan u Levantu, Teheran nema kapaciteta da se direktno suprotstavi američkoj inicijativi. Shodno tome, mnogo toga zavisi od Rusije – da li će se odlučiti da se suprotstavi planu ili da tiho prihvati pojavu takozvanog Trampovog koridora“, zaključuje dr Nahavali.
Izvor: NIN
