Пише: Владимир Матевски
Пре једног века, 1919. године, под комбинованим британским и америчким притиском потписан је мировни споразум између Јерменије и Азербејџана – познат као Споразум о области Зангезур.
Споразум, међутим, није опстао: само неколико месеци касније јерменске офанзиве против Азербејџана срушиле су постигнути договор. До 1920. године бољшевичка Русија окупирала је обе земље. Геополитички контекст тада био је потпуно другачији, са великим силама које су на Јужном Кавказу следиле сопствене интересе, а ни Јерменија ни Азербејџан нису успеле да учврсте државност нити реше међусобни сукоб у годинама након распада Руског царства 1917.
Данас, САД поново посредују између Јеревана и Бакуа у покушају да се дође до трајног мира, што укључује и отварање транспортног правца, често називаног Зангезурски коридор.
Неки аналитичари, позивајући се на историјско искуство, страхују да би искључивање Москве из мировних преговора могло угрозити коначни споразум. Разумевање историјског оквира свакако је важно, али паралеле из прошлости нису увек поуздан водич за оцену актуелних међународних процеса. Често историјски примери замагле реално сагледавање садашњости. Посебно је важно да је руски утицај у Бакуу и Јеревану од 2022. године драстично ослабио. Иако Москва и даље има одређене полуге, нарочито према Јерменији, њен утицај у региону и шире на постсовјетском простору опада од распада СССР-а, а процес се убрзао после инвазије на Украјину.
На недавним састанцима у Вашингтону, на којима су учествовали лидери Азербејџана, Јерменије и САД, разматрани су и потписани меморандуми о регионалном повезивању, енергији, трговини и транзиту, инвестицијама, вештачкој интелигенцији, дигиталној инфраструктури, одбрани, безбедности и борби против тероризма.
Најважнији резултат било је потписивање Заједничке декларације лидера Азербејџана и Јерменије, уз америчког председника као сведока. Иако то није коначан мировни споразум, декларација поставља основу за његову могућу скорашњу реализацију. Министри спољних послова Јерменије и Азербејџана парафирали су Нацрт споразума о успостављању мира и међудржавних односа и упутили заједничко писмо председавајућем ОЕБС-а тражећи гашење Минског процеса и повезаних структура. Но остаје низ корака пре ратификације. Азербејџан очекује да Јерменија измени устав и уклони територијалне претензије као предуслов потписивања.
Једна од кључних тачака Декларације јесте отварање саобраћајних и комуникационих веза, при чему је договорен посебан пројекат – Trump Route for International Peace and Prosperity (TRIPP), који ће се реализовати на територији Јерменије у сарадњи са САД и трећим странама. Траса се поклапа са Зангезурским коридором, који Русија од 2020. безуспешно покушава да покрене и стави под контролу. Иако се у руским медијима шире гласине и забринутост, технички детаљи, укључујући и безбедносне аранжмане, још се разматрају.
Како изгледа културни геноцид над Јерменимa у Нагорно-Карабаху
Др Мијад Нахавали, експерт за политику Блиског истока и централне Азије, у разговору за НИН појашњава да је деценијама Москва била главни посредник у сукобу између Јерменије и Азербејџана – од посредовања у прекиду ватре у првом рату у Нагорно-Карабаху 1994. године, па до кључне улоге коју је поново одиграла 2020.
“Данас, међутим, чини се да се та улога постепено мења. Док је Русија заокупљена ратом у Украјини, а и Јереван и Баку све резервисаније гледају на Москву, простор за посредовање отворио се за Европску унију, а сада и за Сједињене Америчке Државе. Учешће Вашингтона долази у тренутку када се претпостављало да се САД повлаче из активног ангажмана на Блиском истоку и на Кавказу. Ипак, политички и економски разлози изгледа да су променили ову рачуницу. Под администрацијом Доналда Трампа, САД су посредовале у новој иницијативи заснованој на транспортном коридору кроз јерменску област Сјуника – такозваном Зангезурском коридору, сада преименованом у „Трампов коридор“. Осим великих улагања и трговинских могућности, овај коридор има потенцијал да преобликује геополитику Јужног Кавказа”, објашњава саговорник НИН-а.
Упркос политичким тензијама, Русија је, међутим, и даље један од главних трговинских партнера и Јерменије и Азербејџана. Крајем 2024. промет између Русије и Јерменије достигао је 12,4 милијарде долара, уз раст од 56,5 одсто у односу на 2023. Међутим, у првој половини 2025. пао је на 3,4 милијарде, што је двоструко мање. Ипак, Русија остаје водећи спољнотрговински партнер Јерменије.
Са Азербејџаном, трговинска размена 2024. износила је 4,8 милијарди долара, уз раст од 10,1 процента, што Русију сврстава на треће место после Италије и Турске. У првој половини 2025. износ је порастао на 2,52 милијарде долара, 16,2 одсто више него претходне године, и поред политичких тензија.
Заменик руског премијера Алексеј Оверчук упозорио је да приближавање Јерменије ЕУ већ има „колосалан негативан економски ефекат“ на односе с Москвом, сугеришући и претњу да ће руски бизнисмени бити опрезнији. Сличне поруке све чешће се шаљу и Азербејџану, укључујући притиске на азербејџанске раднике мигранте. Економску полугу Москва, међутим, јаче користи према Јеревану него према Бакуу.
Јужни Кавказ је кључни чвор међународних транспортних праваца – западне руте Коридора Север–Југ (ИНСТЦ) и Источно-западног коридора у оквиру кинеске иницијативе Појас и пут. Ко контролише ове трасе, има утицај на значајан део глобалне трговине. У пројектима су већ ангажовани Кина, Русија, ЕУ, Турска и Иран, а сада у „транспортно надметање“ улазе и САД, желећи присуство на линијама које повезују Кину и Европу, али и правцима попут Русија–Иран–Индија.
После Другог карабашког рата, транспортни правци су остали централна тема односа Бакуа и Јеревана, уз активну улогу Москве – све доскоро. Русија у њима види прилику за железнички приступ Јерменији, Ирану и Турској, као и контролу везе између Азербејџана и његове ексклаве Нахчивана, са руским пограничарима на траси ка Турској. Алтернативна опција коју руски логистичари истичу јесте обнова транзита преко станице Џулфа у Нахчивану, коришћене у совјетско доба – дакле, кроз Зангезурски коридор.
Арсхалујс Мекдесјан: Избеглице из Нагорно-Карабаха: нови почетак у Јерменији
Но, Иран се противи да Москва контролише ове руте, плашећи се да би то омогућило Русији или Турској да доминирају везама према Јерменији, Грузији, Црном мору и Европи, уз поткопавање кинеских интереса. По објави Трампове руте, ирански званичник поручио је да ће Техеран спречити стварање „америчког коридора“ без обзира на став Москве.
Др Нахавали подсећа да сама идеја о овом коридору није нова.
“Први пут је поменута после другог рата у Нагорно-Карабаху, када је у трилатералном споразуму о прекиду ватре предвиђено деблокирање свих регионалних саобраћајних веза. Јерменија је требало да обезбеди сигуран транзит између западног Азербејџана и ексклаве Нахчивана, уз надзор руских пограничних снага. Баку је убрзо промовисао ову замисао као `Зангезурски коридор`, а председник Илхам Алијев га је представио као стратешку везу са Нахчиваном и, посредно, са Турском. Председник Реџеп Тајип Ердоган је план дочекао са одобравањем, видећи у њему прилику за јачање турског утицаја међу туркофоним народима”, каже Нахавали и додаје:
“Отпор је уследио брзо. Јерменија је сумњала да ли руске или турске гаранције могу заиста да заштите њене интересе. Иран је, с друге стране, снажно негодовао – упозоравајући да би коридор пресекао његов једини копнени гранични прелаз са Јерменијом, угрозио пут ка Европи и потенцијално оснажио етничке и језичке везе Азербејџана и Турске са мањинским заједницама у Ирану. Русија, која је у почетку подржавала иницијативу, касније је постала опрезнија, плашећи се да би могла бити потиснута од стране Анкаре и Бакуа.”
Руско Министарство спољних послова позитивно је оценило мировни договор, али је нагласило да ће помно пратити изјаве САД о деблокади комуникација. Премијер Пашињан информисао је Путина о састанку са председницима САД и Азербејџана. Путин је подржао кораке ка миру, али подсетио на раније трилатералне споразуме (2020–2022) и спремност Москве да помогне. Ипак, Кремљ делује уздржано – приоритети су му Украјина и нормализација односа са САД, док Кавказ остаје у „сфери виталних интереса“, али са мањим фокусом док се не остваре кључни циљеви.
Русија и даље има полуге према Бакуу, али се примарно ослања на дубоко присуство у Јерменији – од политичког утицаја на поједине странке до контроле стратешких сектора, попут Јерменских железница, којима управља Јужнокавкаска железница, филијала Руских железница, у концесији од 2008. на 30 година. То може бити препрека реализацији Трампове руте.
У идеалном сценарију, Зангезурски коридор могао би бити реализован слично као каспијски нафтни конзорцијум 1990-их, у коме су учествовале и руске компаније упркос незадовољству Москве. Такав аранжман би убрзао развој саобраћајних праваца, отворио комуникационе канале и учврстио мир, али је могућ само ако Вашингтон и Москва ускладе интересе – не само на Кавказу, већ и у вези са Украјином и другим кризним тачкама. Проблем је што Москва тренутно не показује спремност да прихвати промену геополитичких реалности у свом некадашњем „природном дворишту“.
Сада, уласком Вашингтона у игру, улози постају још већи. За Техеран, коридор угрожава не само приход од транзита у износу од око две милијарде долара годишње, већ и отвара врата директном присуству САД и потенцијално НАТО-а на његовом северном прагу.
“Перспектива је посебно осетљива имајући у виду блиске безбедносне и обавештајне везе Азербејџана са Израелом. За Русију, рачуница је подједнако сложена. Иако је Москва опрезно поздравила мировне иницијативе, остаје неизвесно да ли би толерисала трајно присуство САД или НАТО на Јужном Кавказу – региону који историјски сматра виталним, чак важнијим од појединих делова Блиског истока”, сматра саговорник НИН-а.
Исход ће, по др Нахавалију, вероватно зависити од дипломатије на највишем нивоу.
“Недавни сусрет Трампа и Путина на Аљасци није донео опипљиве резултате, остављајући отвореним питање какве би уступке Вашингтон могао да понуди Москви да обезбеди њено пристајање на пројекат. За Иран, простор за маневар остаје ограничен; заокупљен директним израелским претњама и снажно ангажован у Леванту, Техеран нема капацитета да се директно супротстави америчкој иницијативи. Сходно томе, много тога зависи од Русије – да ли ће се одлучити да се супротстави плану или да тихо прихвати појаву такозваног Трамповог коридора“, закључује др Нахавали.
Извор: НИН
