Пише: проф. др Радоје Шошкић
Народ који одлучи да сахрани сопствену прошлост зарад бетонске будућности неће изградити ни једно ни друго – већ ће остати без оријентира у времену које је сам избрисао
Дистинкција између посједовања и баштињења културног насљеђа – колико једноставна на семантичком плану, толико радикална у филозофским импликацијама – налази се у самом средишту полемике коју је изазвала изјава министра Радуновића о могућности да грађани Боке, путем референдума, одлучују о останку Котора на Унеско листи свјетске културне баштине. „Посједовати“ значи имати фактичку контролу, право располагања, доминацију над предметом или простором – ријеч је о правној, економској, често и политичкој категорији. Насупрот томе, „баштинити“ подразумијева прихватање нечега што онтолошки претходи нама, што нас обавезује и надилази; то је релација одговорности, а не моћи. Посјед је везан за вољу, док је баштина везана за савјест. Управо та разлика – између господарења над простором и одговорног учествовања у његовом континуитету – чини кључну тачку спора: да ли Котор припада онима који у њему тренутно живе, или онима који су га обликовали и онима који тек долазе? Ако културно насљеђе баштинимо, онда га не можемо самовољно одбацити. Ако га посједујемо, онда га можемо продати, прегазити или пренамијенити. Референдум као механизам одлучивања, уколико се темељи на логици посједовања, представља акт симболичког раскида с идејом трансгенерацијске одговорности – с оним што нас чини баштиницима, а не потрошачима историје.
Када политички представник једне државе артикулише предлог да се путем института директне демократије одлучује о питању које се тиче универзално признате културне вриједности, тиме се успоставља темељна категоријална инверзија – замјена одговорности очувања за право располагања, при чему се суверенитет погрешно поистовјећује с овлашћењем да се арбитрира над оним што по својој природи надилази тренутну политичку вољу и припада трансгенерацијској етици очувања. Референдум, иако легитиман израз политичког суверенитета, не посједује инхерентну способност да гарантује етичку ваљаност својих исхода. Постоје сфере људског искуства које су онтолошки отпорне на логику избора и контингенцију већинске воље; међу њима су баштина, колективно сјећање и културни пејзаж – ентитети који се не заснивају на арбитрарном одлучивању, већ на континуитету бриге, пажње, на интергенерацијској одговорности и способности заједнице да препозна и очува вриједности које трансцендирају њен непосредни интерес и тренутни политички хоризонт.
Културна добра која улазе у регистар свјетске баштине не припадају искључиво заједници која их тренутно настањује. Та заједница није власник, већ привремени чувар једног културног ткива које је исписивано руком вјекова. Котор, као урбанистичка, архитектонска и духовна синтеза медитеранске и континенталне Европе, не може бити сведен на локалну имовину. Он је заједнички хоризонт смисла – симбол сусрета времена, простора и духа. Његово очување, стога, није питање локалне политике, већ питање моралне свијести човјечанства. Предложити да се о том статусу одлучује већинском вољом тренутне популације значи погрешно схватити природу културног насљеђа: оно није тржишна вриједност коју заједница може процијенити, купити или одбацити. Оно је, у својој бити, трансгенерацијска обавеза — уговор између мртвих, живих и нерођених.
Аргумент министра Радуновића о инфраструктурним препрекама за очување Унеско статуса позива се на нужност развоја – неопходност изградње мостова, путева, урбанизације. Међутим, оно што се подразумијева под концептом „развоја“ често је заправо сублимирана форма експропријације значења и смисла. Прогрес, у савременим друштвима, неријетко се манифестује као деструктивна сила која систематски брише слојеве колективне меморије, разарајући текстуре историјског и културног идентитета под слојевима асфалта и бетона.
Када се развој поставља у опозицију према очувању насљеђа, ради се о фундаменталном лажном антагонизму који маскира дубљу дијалектичку могућност њихове супротности и међузависности. Истински развој се не може редуковати на епохални прекид с прошлошћу, већ подразумијева трајну хармонизацију с њом – дијалог између континуума традиције и иновације. Како је упозоравао Марк Оже, савремени свијет, испуњавајући се „не-мјестима“ – анонимним просторима лишеним историје, идентитета и друштвених релација – трансформише се у поље колективне дезоријентације и симболичке ерозије. Уколико Котор буде редукован на још једно од таквих „не-мјеста“, његова наводна „модернизација“ неће представљати стварни напредак, него регресију, упрошћавање сложености културног пејзажа и губитак егзистенцијалне дубине заједнице.
Позивати се на вољу народа у овом контексту није израз демократске транспарентности, већ чин политичког пребацивања одговорности. Умјесто да држава преузме одговорност за испуњавање међународних обавеза и очување духовног насљеђа земље, она нуди народу да преузме кривицу за његово одбацивање. Ради се о механизму плебисцитарног популизма, гдје се воља народа позива као крајњи ауторитет управо у оним тренуцима када власт није спремна да сама преузме тежину историјске одговорности. Референдум у овом случају не би био демократски чин, већ политички алиби – покушај да се културна регресија представи као слободан избор.
Проф. др Радоје В. Шошкић: Пут ка Другоме – „Човјек слон“ и „Стрејтова прича“ Дејвида Линча
Како нас је поучио Емануел Левинас, постоје димензије искуства које се не могу свести на „исто“, на оно што је мени непосредно доступно или корисно – оне које трансцендирају логику идентитета и инструменталне рационалности. Културно насљеђе припада управо том пољу „Лица Другога“: оно нас позива на етички сусрет с нечим што превазилази наше егоцентричне хоризонте. Оно нас посматра из тишине дријевних камених зидина, из фресака натопљених дахом вјекова, из звоника чији одјек чува колективна сјећања на давно прохујале ратове и свечаности. Пред овим лицем не постоји простор за пуки прагматизам нити утилитаристичку рачуницу; оно захтијева етичку оријентацију одговорности – позив на чување, поштовање и преданост ономе што надмашује пролазну вољу појединачне заједнице. У том контексту, министрово позивање на референдум није неутрална демократска пракса – то је акт декултурализације, у којем једно друштво показује да више не зна шта сачињава његову онтолошку дубину. А народ који одлучи да сахрани сопствену прошлост зарад бетонске будућности неће изградити ни једно ни друго – већ ће остати без оријентира у времену које је сам избрисао.
Извор: Дан
