Фалсификати у уџбеницима матерњег језика

Вук, по ко зна који пут, у црногорским уџбеницима доби мјесто на оптуженичкој клупи јер се огријешио о непостојећи језик, а наша дјеца сазнаше да је осим Глигорија дијака и Балзамово уље било писар Мирослављевог јеванђеља – (славизирана грчка сложеница варсамелеон је у читанци за први разред гимназије постала властито име писара ијекавца), као и да су Црногорци, тада Дукљани, баштинили старословенски језик.

Вук Караџић, (Фото: Спутњик)

Име српског језика у Црној Гори званичено је постало непожељно 2004. године када је као наставни предмет у школама, умјесто дотадашњег Српског језика, уведен предмет Матерњи језик. Уставом из 2007. дато нам је на знање да је име службеног језика „црногорски“, иако је то био (и остао) фиктивни језик, јер у стварности није постојао језик под тим именом а да је био кодификован и стандардизован. Фикција укалупљена у театар апсурда кулминирала је 2010. када је у образовном систему прихваћен, правописно и суштински неприхватљив, назив наставног предмета Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност. Завод за уџбенике убрзо је издао уџбенике насловљене као Црногорски језик, а наша дјеца постала су (и до данас остала) предмет манипулације. Да није ријеч о, како неки кажу, „пуком преименовању“ српског у „црногорски“ и да је „само“ (?!) име другачије, покушаћемо показати тако што ћемо се укратко осврнути на садржину уџбеника. На примјер, у уџбенику за девети разред основне школе (2014)  заобилазе се вјекови развоја српског књижевног и народног језика и каже се да је Вук Караџић извршио реформу језика и увео стандардни језик на основу народног говора тога времена. „Године 1850. у Бечу Вук Караџић и хрватски књижевници и филолози потписали су књижевни договор с циљем да се уведу основне смјернице заједничкога језика и правописа“.

Питамо се да ли су, између осталих, и потписници договора Словенац Франц Миклошич и Ђуро Даничић, син православног свештеника, аутор полемичког списа Рат за српски језик и правопис хрватски филолози и књижевници? Из наведеног цитата би се закључило да је Вук створио безимени стандардни језик и заједно са Хрватима потписао Бечки договор како би се даље уводиле основне смјернице заједничкога језика, по логици аутора уџбеника, вјероватно заједничког Вуку и Хрватима? Процес пласирања нетачних и научно неутемељених информација настављен је и у уџбеницима за средњу школу. Почнимо од 2008. године и уџбеника за први разред опште гимназије, у којем је, у лекцији под насловом Развој књижевних језика до 19. вијека, дата и табела збуњујућег садржаја . Без претходног знања о развитку словенских језика, на основу наведене табеле „научили бисмо“ да су се из старословенског језика развиле зетска, рашка, хрватска и хумско-босанска редакција (ваљда старословенског језика?), које су изгледа (према оном што је наведено у табели) свака имале свој различит пут развоја иако их је обједињавао један период црквенословенског језика, али изгледа различитог црквенословенског, јер је из рашке редакције настао црквенословенски другачије назван као српскословенски и из хрватске хрватскословенски, док се за црквенословенски који је настао из зетске и хумско-босанске редакције не наводи који је то облик црквенословенског?!

Аднан Чиргић, (Фото: Вијести)

Вјероватно се оставља ученицима и наставницима да сами закључе шта би било са развојним путевима ових четирију редакција да не бјеше Вука С. Караџића који их је све објединио и увео народни језик у књижевност (језик који је Вук именовао искључиво као српски). У наведеном уџбенику одвојено је представљен развој језика код Срба зато што је тај језик изгледа имао потпуно другачији континуитет од оног у Црној Гори (гдје вјероватно није било Срба?!), јер је овај у Србији проистекао из српскословенског, а на њему су писани Вуканово јеванђеље, Хиландарска повеља Стефана Немање, Душанов законик, али не и Мирослављево јеванђеље. Након развоја српског језика, ограниченог на Србију и Србе (ограничене такође на Србију), презентује се развој књижевног језика код Хрвата и развој књижевног језика у Босни. За Босну се каже још да је за тај „говорни простор“ карактеристична хумско-босанска редакција, међу чије се најзначајније споменике убраја Повеља Кулина Бана, Дивошево јеванђеље, Хумска плоча и Хвалов зборник. Сувишно је доказивати да сви наведени споменици представљају ћириличко српско језичко насљеђе (О томе су писали Јелица Стојановић, Вера Јерковић, Павле Ивић, Никола Родић, Гордана Јовановић…). У читанци из 2011. црногорска књижевност се додатно „обогаћује“, па се у њене писане споменике (не знамо по ком критеријуму) убрајају Иловичка крмчија, Горички зборник, Повијест о јерусалимским црквама, Властарева синтагма, Зборник попа Драгоља, Октоих, Чуда блаженога Микуле, Которски статут, Будвански статут, а тестамент Ђурђа Црнојевића добија ново слово – ć – ćјутра, поćедујеш.

Фалсификати досежу кулминацију у уџбенику Црногорски језик за други разред гимназије, чији аутори тврде да се натпис на Цркви Светог Николе у Перасту „сматра једним од најстаријих латиничних натписа на црногорском народном језику“. И тако залазимо у дубоку прошлост и историјат тзв. црногорског језика, стандардизованог у 21. вијеку на начин који не познаје свјетска лингвистика. А прича започета у уџбеницима из 2008. се заокружује и имплицитно се добијају прећутани одговори на питање који су се то језици развили из тзв. зетске и хумско-босанске редакције, и умјесто јединственог српског језика добисмо четири језика, која су, како кажу аутори, у прошлости била много удаљена: „Данашњи црногорски, хрватски, српски и босански језик много су сличнији него што су некад били. То нарочито важи за сферу писмености. Њихова данашња сличност условљена је између осталога и чињеницом да су та четири језика у вријеме државног заједништва била преточена у заједнички службени српскохрватски/хрватскосрпски. На сличности међу њима утицала је значајно и језичка реформа Вука Караџића“, а о сличности ове тврдње са истином излишно је говорити. И тако Вук, по ко зна који пут, у црногорским уџбеницима доби мјесто на оптуженичкој клупи јер се огријешио о непостојећи језик, а наша дјеца сазнаше да је осим Глигорија дијака и Балзамово уље било писар Мирослављевог јеванђеља – (славизирана грчка сложеница варсамелеон је у читанци за први разред гимназије (2011) постала властито име писара ијекавца), као и да су Црногорци, тада Дукљани, баштинили старословенски језик, а на нашу несрећу, наш образовни систем и даље баштини научно непоткрипјепљене уџбенике којима се обмањују дјеца, а посљедице ћемо осјетити тек кад та дјеца изађу из школских клупа.

Др Јелена Газдић

Извор: „Светигора“ бр. 296