Piše: Branko Milanović
Ovo je treći (i za sada poslednji) nastavak mojih kratkih eseja o novom kapitalizmu. Ovaj esej se bavi prihodima od vlasništva nad proizvodnim i finansijskim sredstvima, koje ću radi jednostavnosti nazivati „prihod od kapitala“. Postoje tri važne stvari koje treba znati o prihodima od kapitala u okviru novog kapitalizma.
1. Prihod od kapitala nije isto što i prihod od rada.
Na prvi pogled to deluje očigledno. I trebalo bi da bude. Da bi se ostvario prihod od rada, potrebni su trud i napor: biti na radnom mestu ili prisutan onlajn; potrebna je koncentracija, razmišljanje, fizički napor (pokušajte da jedan dan radite kao dostavljač u Amazonu, a da ne govorimo o rudaru). Prihod od kapitala ne zahteva ništa od toga. Potrebno je samo da donesete kofer pun novca u banku ili da zamolite svog bankara da premesti novac sa štednog računa u investicioni fond. I to je sve.
Ta osnovna razlika ima implikacije koje neoklasični ekonomisti namerno zanemaruju. Sto dolara dobijenih kroz rad nije neto, već bruto zarada. Jer rad podrazumeva i „nekorisni“ (disutility) mentalni ili fizički napor povezan sa nekom aktivnošću. (Zanimljivo je podsetiti na tu činjenicu neoklasične ekonomiste čiji se ceo teorijski svet, uključujući i krivu ponude rada, zasniva na korisnosti – ali ovde, odjednom, na to zaboravljaju.) Zato bi od tih 100 dolara trebalo odbiti nadoknadu za trud uložen u njihovo zarađivanje, i tek ono što ostane trebalo bi da se smatra neto dodatom vrednošću u nacionalnim računima. To je ekvivalentno činjenici da se amortizacija kapitala ne smatra neto dodatom vrednošću. Ali, čini se da su ekonomisti rada to nekako zaboravili da uračunaju.
Ovo ne utiče samo na način na koji se izračunava dodata vrednost i BDP, već i na to kako se definiše oporezivi dohodak. Uzmimo osobu sa veoma niskom platom. Cela njena zarada se oporezuje, dok u stvarnosti samo deo njene plate predstavlja neto prihod (ono što prevazilazi „amortizaciju“ radne snage), i samo taj deo bi trebalo da bude oporezovan. Za radnike sa niskim primanjima, neto zarada je stoga veoma mala. Možda 50%, a možda čak i 80% plate služi samo da našeg dostavljača u Amazonu ili rudara vrati u stanje zadovoljenosti, „punog stomaka“ i odmornosti, tamo gde je bio pre nego što je počeo njegov radni dan.
Za bolje plaćene radnike, deo koji otpada na „amortizaciju“ je sigurno manji (u relativnom smislu), pa je zato stvarna razlika u neto zaradama znatno veća nego što to izgleda na osnovu bruto plata, dok je oporezivanje izrazito nepravedno prema niskoplaćenim radnicima.
Nijedan od ovih problema se ne javlja kod kapitalnog prihoda jer se on već računa u neto obliku – kao profit iz kojeg se isplaćuju kamate i dividende, tj. nakon što se odbije amortizacija.
2. Prihod od kapitala je mnogo koncentrisaniji nego prihod od rada.
Grafikon ispod prikazuje tipičan rezultat koji dobijamo kada se posmatra koncentracija kapitala i rada (Džini koeficijent) u razvijenim kapitalističkim ekonomijama. Kada rangirate ljude od onih sa najnižom zaradom (uključujući nultu) do onih sa najvišom, obično dobijate Džini koeficijent od oko 0,55-0,6 (crvena linija). Na primer, SAD i Nemačka se ne razlikuju mnogo kada je reč o nejednakosti u raspodeli plata. (Ovde prikazujem samo SAD i Nemačku, ali grafikon je gotovo identičan za bilo koju bogatu zemlju.) Ali kada uradite isto to sa prihodima od kapitala – od najnižeg do najvišeg – dobijete Džini koeficijent koji je dva puta veći (plava linija).
Zašto?
Prvo, i najvažnije: većina ljudi (a time i domaćinstava) uopšte nema nikakav prihod od kapitala. Da, to je tačno. Kao što ćemo videti u nastavku, više od polovine domaćinstava u bogatim zapadnim ekonomijama ne prima nikakav prihod od finansijske imovine. Drugo, oni na vrhu raspodele primaju izuzetno visoke prihode od kapitala, što dodatno podiže Džini koeficijent.
Uzmimo najnovije podatke iz SAD-a za 2022. godinu, iz Tekućeg istraživanja stanovništva (harmonizovani podaci prema LIS-u). Kada se prikaže raspodela prihoda od kapitala od najnižeg (levo) do najvišeg (desno), dobija se grafikon koji izgleda kao hokejaški štap – i to prilično žestok!
Dvadeset osam odsto američkih domaćinstava nema nikakve prihode od kapitala. Još 59% domaćinstava ima faktički nulti ili skoro nulti (beznačajan) prihod od kapitala. (Pod beznačajnim prihodom od finansijske imovine podrazumevam godišnji prihod manji od 100 dolara po osobi, odnosno manje od 8,33 dolara mesečno po osobi.) Kao zanimljivost, srednji godišnji prihod po osobi od finansijskih i proizvodnih sredstava u SAD iznosi 21,89 dolara. Dovoljno za čašu šardonea na Menhetnu – ili možda tri piva u Ajovi. Dakle, u suštini, 60% domaćinstava su – kada je reč o prihodima od kapitala – na nuli!
Nakon tog nivoa, prihod od kapitala postaje pozitivan, a zatim – prema vrhu raspodele – eksponencijalno raste (kao što se vidi na grafikonu), dostižući oko 122.000 dolara po osobi godišnje u najvišem percentilu. Taj iznos je, štaviše, potcenjen, jer su ljudi sa mnogo kapitala retko obuhvaćeni anketama (teško ih je „uhvatiti“ jer ih ima malo, a uzorci anketa su ograničeni), a i zato što ljudi često ne prijavljuju tačno svoje bogatstvo i prihod od kapitala. Ali to ipak znači da prosečna četvoročlana porodica u najvišem percentilu po kapitalnim prihodima u SAD prima oko pola miliona dolara godišnje samo od finansijske imovine.
3. Koliko ljudi u svetu prima prihod od vlasništva nad kapitalom?
Videli smo da 60% američkih domaćinstava nema nikakav ili ima zanemarljiv prihod od imovine. Situacija nije mnogo drugačija ni u drugim razvijenim ekonomijama: u Nemačkoj je taj udeo 64%, u Danskoj 69%, u Velikoj Britaniji 79%, u Italiji 83%, u Grčkoj 87%. Najviše „narodno-kapitalističke“ zemlje među savremenim ekonomijama su Norveška, Južna Koreja, Francuska i… Kina.
U nekim zemljama, poput Norveške i Ujedinjenog Kraljevstva, privatne penzije (koje su uključene u sledeći grafikon) čine izvesnu razliku: na primer, procenat „nula“ u UK opada sa 84% na 79% kada se uključe privatne penzije.
Čile je takođe zanimljiv i prilično ekstreman slučaj: samo 20% domaćinstava ima očigledno nulti prihod od imovine. Ali 79% domaćinstava prima beznačajne iznose (manje od 100 dolara godišnje po osobi) koji dolaze iz čileanskog sistema privatnih penzija. Dakle, u stvarnosti, samo 1% čileanskih domaćinstava prima praktično sav kapitalni prihod u zemlji!
U većini drugih zemalja, prihodi od privatnih penzija ne prave značajnu razliku (delom zato što ih primaju ljudi koji ionako nisu u „nula“ kategoriji), ili su privatne penzije preniske ili uopšte ne postoje.
Kada pređemo na manje bogate zemlje, procenat „nula“ i „skoro nula“ postaje apsolutno dominantan – i, da, zapanjujući. U Brazilu, Peruu, Južnoj Africi, Indiji, Meksiku, Čileu… više od 95% stanovništva uopšte nema prihod od kapitala. Naravno, to znači da 5% ili manje stanovništva ubira celokupan prihod od finansijske imovine.
Podaci iz LIS baze koje sam sakupio pokrivaju oko 4,6 milijardi ljudi u svetu. Podaci su u potpunosti iz bogatih zemalja i zemalja višeg srednjeg dohotka. Ukupno, 77% stanovništva (srazmerno broju ljudi) ima nulti kapitalni prihod. Preostalih 3,6 milijardi ljudi, za koje još uvek nemam podatke, žive u znatno siromašnijim zemljama Latinske Amerike, Jugoistočne Azije i, naročito, Afrike. Vrlo je verovatno (skoro izvesno) da ne više od 5% ljudi u tim zemljama ima bilo kakav prihod iz finansijskog sektora. Sa 95% „nula“ u tim zemljama i 77% „nula“ u bogatijim i srednje razvijenim zemljama, dobijamo procenu da 85% svetske populacije nema nikakav prihod od kapitala.
Drugim rečima, finansijskom i proizvodnom imovinom u svetu raspolaže svega 15% njegovih stanovnika.
4. Šta to sve znači?
Novi kapitalizam nije uspeo da stvori – čak ni u bogatim zemljama – ono što su Margaret Tačer i, pre nje, Fridrih Hajek nazivali „društvom vlasnika imovine“. (Tačer je, uzgred, tome dodala i „demokratiju“.) Čak i kada uključimo prihode iz prinudne štednje koji se kasnije pretvaraju u penzijsku imovinu, od polovine do skoro 90% populacije u bogatim zemljama je bez finansijskog kapitala. U manje razvijenim zemljama, taj procenat prelazi 90%, pa čak i 95%.
Dve najveće zemlje na svetu su posebno zanimljive. Nominalno kapitalistička Indija ostavlja 97% svog stanovništva bez ikakvog prihoda od kapitala. S druge strane, nominalno komunistička Kina postala je neverovatno „kapitalistička“ u protekle četiri decenije, tako da oko polovine njenog stanovništva prima neki prihod od kapitala – relativno više nego u SAD i Velikoj Britaniji.
Da zaključimo: kada je reč o vlasništvu nad kapitalom, novi kapitalizam nije u značajnoj meri probio barijeru koju je postavio klasični kapitalizam – prihod od kapitala i dalje je privilegija malobrojnih, i ta privilegija je, čak i među onima koji imaju bilo kakav prihod od kapitala, izuzetno neravnomerno raspoređena.
Novi kapitalizam nije „narodni kapitalizam“, već homoplutički kapitalizam. Nije se desilo da su prihodi od kapitala „procureli naniže“, već su prihodi od rada „procureli naviše“ i spojili se sa već postojećim ili novostvorenim velikim bogatstvima, kako bi na samom vrhu stvorili novu klasu čije bogatstvo dolazi i od rada i od kapitala.
Homoplutija, ili nova aristokratija, prijatelju moj!
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
